Alvaro Rekoba – poslednji ples 'Kineza' iz Montevidea

Poprilično sam siguran da je dobar deo vas ovu prvu rečenicu ’pročitao’ u dobro poznatom ritmu – dok je prva sledeća misao išla na neki od derbija italijanskog Kalča iz popularnog termina – nedeljom od 15 časova. Jednog od važnijih ’termina’ u novijoj fudbalskoj istoriji.

Ajde što je tadašnji fudbal ’nešto drugo’ za ovo što danas gledamo, nego što su terenima Apeninskog poluostrva tada bukvalno šetali ’fudbalski bogovi’. Serija A bila je na svom vrhuncu, količina majstora u gotovo pola timova lige bila je zastrašujuća, pa su Italijani često pravili društvo Enzglezima u samim završnicama evrokupova, a isto toliko ih i osvajali.

Upravo tada, krajem prošlog i početkom novog milenijuma, Kalčo je bio popularan koliko i Premijer liga, ako ne i više – kada govorimo o ovdašnjem podneblju, svakako.

Tada nije bio redak slučaj da vam Bari i Atalanta prirede šou dostojan derbija ’Della Capitale’ ili ’Della Madonina’, a često su i ’manji’ timovi znali da u samom finišu trke dikretno odluče kome će Skudeto. Meni jedna od dražih fudbalskih uspomena iz tog vremena jeste sam početak sezone 1997/98, leto u kome je Masimo Morati odlučio da je vreme da Luis Nazario Ronaldo da Lima postane igrač milanskog Intera.

Na Đuzepe Meaci gostovala je Breša, stadion krcat, sve kamere uprene su u ’Zubu’, ali u prvi plan iskače, tada, izvesni ’Kinez’.

Gosti vode od 73. minuta pogotkom ’preiskusnog’ Darija Hubnera, koji je loptu iz okreta zakucao u same rašlje, pošto su prethodno Juri Đorkaef, Mauricio Ganc i Ronaldo promašili sve što se može promašiti. Međutim, trener ’nerazura’ Luiđi Simoni u minutu koji je prethodio vođstvu Breše pravi izmenu i nesvesno ’dobija’ meč.

Izlazi Ganc, a na njegovo mesto ide još jedan novajlija koji je takođe stigao tokom leta – dvadesetjednogodišnji Alvaro Aleksander Rekoba Riveiro. U datom trenutku za mene velika nepoznanica, koja mi je za svega trinaest minuta pokazala koliki je majstor. I ne samo meni, mislim da je to što se dogodilo od 80. do 85. minuta video svako ko iole voli fudbal. Delić fudbalske magije neponovljivog levonogog Urugvajca.

Najpre je sa više od trideset metara ulevo poslao projektil u dalji ugao, a nedugo zatim i šokirao sve na stadionu – neviđenim golom iz slobodnjaka sa još veće razdaljine.

Mislim da sam tada prvi put i video da lopta ima ’nepravilan’ let, tj. – da je šutnete tako da se ’penje’ dok preleće zid i deluje da će otići visoko preko pečke, ali onda samo ’propadne’ u gol.

I šta je bilo na kraju? Frančesko Moreiro mu je ’brisao’ kopačke, Ronaldo aplaudirao, a Meaca se zaljubila...

static.ilfoglio.it

Popularni ’El Ćino’ (mislim da bilo koja slika dovoljno objašnjava nadimak) u fudbal se zaljubio u rodnom Montevideu, gde je već kao četvorogodišnjak počeo da ga igra na ulicama. Uskoro je postao član mlađih kategorija lokalnog Danubija, a talenat mu je omogućio da uvek igra sa onima koji su stariji od njega, iako je bio veoma slabašan.

Uvidevši koliki potencijal poseduje, klub je odlučio da već sa 16 godina dobije priliku da debituje za ’La Franju’, da bi ga posle 32 gola na 31 meču ekspresno pazario najveći klub u zemlji – slavni Nasional.

Prelazak na veću scenu nije promenio njegovo poimanje fudbala nimalo, šta više – doveo je do toga da on potpuno zablista.

Bio je tinejdžer o kome je pričao ceo Urugvaj, upisao je 30 pogodaka na 27 susreta, a njegovi driblinzi, prodori, duge lopte i impozantna tehnika počeli su da poprimaju ’svetske okvire’. Najbrži od svih bio je čuveni Sandro Macolo – stvaralac ’Velikog Intera’ iz ’60 godina prošlog veka – brže-bolje je obavestio Moratija da još jednom mora da vadi čekovnu knjižicu.

static.ilfoglio.it

Posle već opisanog početka svi su očekivali da pronađe svoje mesto, tu negde iza napadača, ali su konkurencija i zamisli trenera učinili svoje, a tu je i činjenica da je kao jako mlad došao u fizički najzahtevniju i jednu od najgrubljih liga sveta.

Do kraja sezone, u kojoj je Inter završio iza šampiona Juventusa, ostao je u drugom planu, da bi sledeće zime bio poslat na pozajmicu u Veneciji (gde je nosio jednu od gotivnijih garnitura dresova).

Da su i te kako pogrešili u svojoj proceni Rekoba im je pokazo uprkos tome što je igrao za ekipu koja se borila za opastanak. ’Arancioneroverdi’ su ga prilmili kao svog – kako i ne bi kada je sa 11 golova i devet asistencija praktično sâm izborio opstanak timu. Još jednom pokazavši da, kada hoće, isključivo on odlučuje o svojoj sudbini.

Na stadion ’Pjerluiđi Penco’ došao je njegov Inter, koji dosta pametno nije stavio klauzulu da ne može da igra protiv kluba koji ga plaća, a on im sebi svojstvenim slobodnjakom poručio da mu je mesto u Milanu. Na kraju sezone ’nerazuri’ su završili tek osmi, sa samo četiri boda više od upravo ’Gondolaša’.

Beta/AP

U međusezoni, Morati je Mirčeu Lučeskua zamenio Marčelom Lipijem, a ovaj ga odmah vratio sa pozajmice. Postao je jedan od vođa tima, ali je sezona još jednom bila razočaravajuća – Inter je ponovo ostao bez Lige šampiona, a Lipi bez posla.

Ipak, to nije uticalo na njegov status, prvi čovek kluba nastavio je da se odnosi prema njemu kao prema davno ’izgubljenom’ sinu – ponudivši mu petogodišnji ugovor – sa primanjima od pet i po miliona godišnje postao je najplaćeniji igrač sveta.

E sad, kakav bi ’Ćino’ Južnoamerikanac bio da nije imao lažni pasoš?

Najveći problem tadašnjeg Kalča bili su upravo lažni papiri, pa smo tako svojevremeno saznali da se igrači i ne zovu baš onako kako im na dresovima piše, kao i da nemaju godina koliko im stoji u krštenici. Sve u svemu, Rekoba je na kraju kažnjen sa godinom zabrane igranja zbog falsifikata portugalskog pasoša, pre nego što je Morati uspeo da je žalbama preinači u trajanje od četiri meseca. To je bio trenutak od kada je sve krenulo donekle nizbrdo u njegovoj karijeri. Krhka građa, povrede, problemi sa kolenom, člankom i ramenom nisu mu dozvoljavali da u kontinuitetu pruža sve što zna. Kada bi počeo meč brzo bi se istrošio i ’nestao’, a prečesto je delovalo da nema snage za svih 90 minuta. Takođe, ni sa trećim od četiri trenera, ovoga puta Ektorom Kuperom, nije pronašao zajednički ’jezik’, pa je šansu zbog svega dobijao uglavnom sa klupe.

Ni dolaskom Alberta Zakeronija promene nije bilo, pa je Rekoba po prvi put javno izrazio svoje nezadovoljstvo 2007, rekavši da želi da napusti ’nerazure’ zbog premale minutaže i podređene uloge. Pre povratka u domovinu proveo je još jednu godinu na pozajmici, sada u Torinu, da bi odiseju u Evropi završio sa reprezentativnim drugom Fabijanom Estojanovim u Panioniosu.

Ali ni sve to ga nije sprečilo da nam pruži još nekolicinu nezaboravnih uspomena tokom godina. Kakve su, na primer – onaj gol posle solo prodora na gostovanju Lečeu, pogodak iz kornera protiv Empolija, simultanka protiv Rome na Olimpiku ili ’repriza’ debija – kada je u nadoknadi pogodio sa 30 metara za preokret protiv Sampdorije, od 0:2 u 84. minutu.

Ostaće upamćen kao jedan od najdarovitijih igrača u poslednjih nekoliko decenija, kao čovek koji je sa loptom mogao sve, ali i, nažalost, kao još jedan u nizu onih koji nije pružio sve što je mogao i tako uskratio milione fanatika širom sveta, koliko i sebe samog.

Getty Images

Svega devet dana posle raskida ugovora sa grčkim prvoligašem, tridesetčetvorogodišnji Alvaro se vratio kući – potpisao je trogodišnji ugovor.

“Želeo bih da se zahvalim ljudima Danubija, mojim ljudima, koji su ovo mesto oduvek činili mojim domom. Imao sam sreće da igram za velike šampione i pri tom uspem, ali sa od prvog dana govorio da je dom za mene samo jedan – moj Danubio“, rekao je Rekoba.

Međutim, ponovo mu je planove ’pokvario’ Nasional, poslavši novu ponudu – kao što je bio slučaj i pre dve decenije. Iako u podmaklim igračim godinama, u kojima je neminovnost da ulazite sa klupe, ’Ćino’ je potvrdio da je vanserijski majstor.

Na samom kraju svoje priče ostvario je san da postane šampion Urugvaja i to dva puta – 2011. i 2015. godina. Upravo je njegov gol iz penala u 95. minutu, u jednom od najvećih derbija sveta, protiv Penjarola najavio prvu, a postigao je i nekoliko važnih golova na putu ka drugom Torneu. Jedan od najboljih fudbalera u istoriji Urugvaja odlučio je da se od prve ljubavi oprosti u 40. godini – uz vatromet i prepune tribine Nasionalovog ’Gran Park Centrala’.

Na terenu su se u njegovoj ekipi našli Karlos Valderama, Ivan Samorano, Frančesko Toldo, Huan Roman Rikelme, Havijer Zaneti... S druge strane bili su njegovi saigrači i podmladak Nasionala, a svi su u njegovu čast nosili broj 20 na leđima.

Da spektakl bude potpun, osim njegovog gola, ’panjenke’ Rikelmea i prisustva predsednika države, pobrinuli su se i Zlatan Ibrahimović, Luis Suares i Kristijan Vijeri – uključenjima preko video-bima.

“Imao sam sreću da igram sa velikim brojem šampiona, velikih igrača i uvek ću biti zahvalan na tome. Presrećan sam zbog duge i uspešne karijere koju sam imao, pre svega zbog činjenice da mi je omiljeni hobi bio posao, a i oduvek mi je bio san da zabavljam ljude. Niti ću, niti sam ikada žalio zbog ičega – ako sam pravio greške – one će ostati deo mog velikog iskustva“, kazao je kroz suze Alvaro.

Getty Images

Za kraj, da se ja ne bih previše rasplinjavao sa hvalospevima, ono što je ’El Ćino’ predstavljao dobrom delu nas najbolje je opisao sam Masimo Morati.

“Rekoba nije bio samo fudbaler – on je bio fudbal. Radio je stvari koje ’normalni’ fudbaleri nisu. Koga sam voleo više? Njega ili Ronalda? Roni je bio najveći igrač na svetu i zbog toga mu se neizmerno divim. S druge strane, Ćino je bio neko od koga niste očekivali toliko, a on je pružio mnogo. Možda je upravo i to razlog zašto ga volim malo više jer uvek su vam nekako draži oni koji vas iznenade“, rekao je jednom prilikom prvi čovek Intera.

’El Ćino’, hvala ti za svaku ’kiflu’, svaki dribling i svaku ’bombu’.

Tvoj fudbal. Nemanja Đorđević (@ElGrandeDiego)