Alan Menu za B92: „Završio bih karijeru u Ševroletu“

Krenulo ti je bolje nego ranijih godina, mada ni u 2011. nisi pošteđen incidenata (Italija, Mađarska)...
“Vrlo sam zadovoljan početkom sezone. Da nije bilo incidenata u Monci i Hungaroringu, bio bih vrlo blizu Roba, mislim na 10 poena, ili slično. Šta se može kad vas udare otpozadi? Kad ste pozadi i ubrzavate, vaš je izbor da li dižete nogu s gasa ili ne. Ako ste pored, na pola auta, to je pošteno i OK. Ali, ako ste na 10 centimetara, kao Koronel na Hungaroringu, onda je to problem. OK, sada znam da ti ljudi neće oduzeti gas, nešto sam naučio, ali mislim da tu nema dovoljno poštovanja. To je problem.“

Moncu ti je upropastio timski kolega Ivan Miler. Jeste li posle razgovarali o svemu?
„Da, naravno. Šta možete, šta je bilo, bilo je. Pogotovu kad ste timske kolege, nema smisla svađati se. Sudije su mu izrekle uslovnu kaznu, a posle su mi kazale da je po njima on kriv 80%, a 20% ja. A tih 20% zato što sam prekasno zatvorio prolaz. OK, kad sam shvatio da je Ivan brži od mene na izlasku iz krivine ’Rođa’, zatvorio sam prolaz za sledeću krivinu, za ’Lesmo’. Znao sam da bih mogao sleteti ako me udari, ali sam takođe znao da postoji naredba da ne smemo da izbacujemo jedni druge i bio sam ubeđen da će dići nogu s gasa. I digao je, ali kasno. Šta možete? A Koronel je posle trke u Mađarskoj došao da mi se izvini. Nije to rekao na pres konferenciji, ali meni se izvinio. Sve to koštalo me je najmanje 35 poena. Najmanje.“

© GM Corp.

Zabeležio si vrlo emotivnu pobedu u Kuritibi, gde te je nadahnula ’podrška odozgo’.
„Ne bih išao tako daleko. Ali, hteo sam da pobedim za svog oca. Razmišljao sam o tome pre odlaska u Brazil. U novembru 2010. želeo sam da za njega pobedim u Makauu, jer pre nego što je umro, rekao je mojoj sestri da želi da ostanem tamo i da osvojim trku. Bio sam u prvom startnom redu i otkazalo je kvačilo. Hteo sam da osvojim trku i hteo sam da to izvedem u Brazilu. Kao što sam rekao, ta pobeda nije za mene, nije za Ševrolet, ni za bilo koga drugog nego za mog oca. Nadam se da je gledao.“

Zašto si prestao s formulama posle vicešampionskih titula u Britanskoj Formuli Ford i F3000?
„Novac. To je bilo sve. Za Formulu Ford mogao sam da prikupim budžet, ali posle Formule Ford, vozio sam dve godine Formulu 3, ali nikad nisam imao budžet, uvek samo pola onoga što je potrebno. I isto je bilo u F3000. Propustio sam neke trke u Britanskom šampionatu i ipak završio drugi. Vozio sam Evropsku Formulu 3000 1991. godine i startovao sam samo na šest trka, morao sam da prestanem, nije bilo budžeta. A niste s najboljim timom, ne dobijate nove delove, ne testirate, tako je nemoguće.“

„I onda mi se ukazala prilika, BMW me je pozvao na probe vozača. U F3000 pomagao mi je Mark Zurer, švajcarski F1 vozač koji je radio za BMW i vodio BMW trkače u DTM-u. I pogurao je BMW da me pozove na taj test. Nikada nisam bio zainteresovan za turing automobile, još uvek sam sanjao o Formuli 1. Na testu su bili Dindo Kapelo i drugi dobri vozači. Izvezao sam test u DTM autu, bio sam najbrži, onda su mi dali ugovor za 1992. i tako je počela moja prava karijera. Stavili su me u Britanski turistički šampionat i odrastao sam zajedno sa BTCC-jem, koji je počeo da raste baš u vreme kad sam se priključio. Ne osvrćem se unazad, ali potrebna vam je sreća, da se nađete na pravom mestu u pravo vreme.“

© Peter Still Photographic

I tako si slavu dostigao u disciplini u kojoj nisi ni sanjao da ćeš se naći?
„O, da, baš tako. Jer kao većina vozača, kao 98% njih, i ja sam sanjao o Formuli 1. Iako se krvavo borite s manjkom u budžetu, s ovim i onim, još uvek negde krajičkom uma verujete da ćete dospeti do Formule 1. Ali, moram da kažem da je bilo olakšanje kad sam dobio ugovor s BMW-om. Dobio sam i malu platu, to je bilo dobro, bilo mi je 29 godina, prvi put sam bio plaćen da se trkam. Konačno sam doživeo olakšanje da ne moram više da se borim da obezbedim novac, koji ionako nikada nisam uspeo da skupim u punoj meri. Isuviše je skupo.“

Kakve su ti uspomene na devet godina u BTCC-ju, gde si se trkao u Reno Laguni i Ford Mondeu?
„Imam samo sjajne uspomene na period od 1992. do 2000. Britanski turistički šampionat praktično je bio vrsta svetskog prvenstva. Vožen je u Velikoj Britaniji, ali bilo je toliko dobrih vozača iz inostranstva i vrhunskih britanskih vozača. U jednom trenutku bilo je 10 proizvođača, to su bili superturing automobili, stvarno dobri, bolji od ovih (WTCC), imali su jače prianjanje. I nivo celog takmičenja, vozača i vožnje bio je vrhunski. To su mi bile jako dobre godine, živeo sam sa ženom i decom u Britaniji, oni su išli na sve trke. Bilo je veoma dobro. Bio bih i dalje tamo da je to potrajalo. Ne bi bilo razloga da se traži bilo šta drugo.“

Iz današnje perspektive, da li ti je draža Laguna ili Mondeo?
„Mondeo je bio bolji auto, jer je bio dve godine noviji i nastavili su da ga razvijaju. Nemam preferenci. Pretpostavljam da je mom srcu bliža Laguna, jer sam u njoj osvojio svoj prvi šampionat 1997. godine. S Renoom sam bio vicešampion ’94, ’95, ’96 i onda smo osvojili titulu 1997, mislim da sam 1998. bio četvrti. S njima sam doživeo jako dobre godine.“

© Peter Still Photographic

Svoje tri DTM sezone sa Opel Astrom okarakterisao si kao neuspešne. Šta nije upalilo?
„Ne ja, nije imalo veze sa mnom. Opel nije bio konkurentan. Bio sam tamo tri godine, 2001, 2002. i 2003. U tri godine, mi smo kao Opel, sa sedam ili osam vozača u tri različita tima, osvojili tri podijuma i mislim da su sva tri bila treća mesta. Jedan podijum godišnje. U 2002. ja sam osvojio taj podijum. U tom smislu, to je bio uspeh. (smeh) Bilo je mnogo interne borbe i puno politike unutar tima. Vozači su bivali okrivljeni, a bilo je očigledno da je problem u autu i kako je cela stvar vođena.“

„Bilo je mentalno naporno. Osećao sam se kao peti točak u DTM-u: postojali su Mercedes i Audi, a onda Opel. A ja sam bio Opelov vozač, i to stranac, ne Nemac. U te tri godine u DTM-u, gotovo kao da nisam ni bio tamo U Opelu su postojali Manuel Rojter i Joahim Vinkelhok. Oni su imali uticaj, bili su priznati kao Opelovi vozači, ali mi ostali bili smo niko. Takav je moj osećaj. Ne kajem se, bilo je tamo i dobrih ljudi, borio sam se da popravimo stvar, pogrešno su me razumeli, konačno sam to i platio. Na neki način, možda je to bio skriveni blagoslov, jer sam na kraju završio sa Ševroletom i RML-om u WTCC-u, to je fantastičan tim a ovo je dobar šampionat.“

BTCC ti je očigledno omiljeno prvenstvo, a auto?
„Od svih koje sam vozio? Znate li da sam vozio Vilijams formulu 1? Samo test, dva ili tri dana. Ali ako govorimo o mom poslu, ne mislim da imam omiljeni auto. U iskušenju sam da kažem ovaj, Ševrolet Kruz, jer je to sadašnji auto, njega sad vozim. Ne živim u prošlosti, ja živim u sadašnjosti, a ona je sa Ševroletom. Ali, nemam omiljeni auto.“

© Peter Still Photographic

Tim u kojem si se najbolje osećao?
„Vilijams, s Renoom u BTCC-u. Ovo nije ništa protiv RML-a, jer je RML fantastična ekipa. Ipak rekao bih da Vilijams turing tim ima blagu prednost nad RML-om. Teško je objasniti zašto, ne možete to pretočiti u reči, ali RML im je vrlo blizu.“

Kog protivnika (ili kolegu) najviše uvažavaš?
„Hm, koga najviše poštujem... Ima ih više. Tarkvini, sigurno. Ivan (Miler), (Rikard) Rajdel. U osvrtu na prošlost, Džon Kleland, ne u BTCC vreme, onda se nismo slagali. U DTM-u - Manuel Rojter, ne samo kao vozač. Jer, pokušavali smo da radimo zajedno i poboljšamo situaciju u Opelu.“

Tvoja omiljena staza, uključujući sve na kojima si vozio?
„U Velikoj Britaniji definitivno Oulton Park, uvek mi je tamo išlo dobro. To je stara staza, prava vozačka, ima uspone i padove, krivine sa kontranagibom. Ovde, u WTCC-u - Makau. Spa je takođe dobra, ali potreban je snažan automobil. Tamo smo jedne godine bili s WTCC-om, ali ovo nisu dovoljno jaki automobili za nju.“

© GM Corp.

Kako pamtiš godine razvoja Ševrolet Lačetija?
„S iskustvom koje sam imao, kad sam se 2004. priključio timu, znao sam da će posao biti naporan. Mislim da sam bio malo realističniji od većine menadžera ekipe. Oni su mislili su da će brže postati brži. I prvi zvanični test u Monci malo im je otvorio oči - bili smo četiri sekunde po krugu sporiji. Neki od njih su skočili, ali, ja sam mislio - to je normalno, ne ulazite u šampionat ovako visokog nivoa a da odmah zaostajete samo sekund. Ali, ekipa je radila fantastično dobro. Trebalo je dve godine i 2007. smo stvarno postali dobri. Čak i tad nas je FIA usporila, ja i Larini imali smo 1-2 u Zandvortu i onda nam je u ponedeljak FIA dodala 25 kilograma. Samo Ševroletu. Zašto su usporili samo nas? Kao da nam neko nije dao da osvojimo šampionat.“

„Sada definitivno imamo najbolji paket, ali sva priznanja idu momcima, mehaničarima, inženjerima. Obavili su prokleto dobar posao i reagovali su na pravi način 2005. Niko nije klonuo, svi su nastavili da se trude i svi su znali da ćemo na kraju uspeti. Bilo je jako dobro, za mene je to bio izazov. Kad su me kontaktirali, rekao sam da želim taj izazov, da počnem od nule i izgradim nešto, jer sam tek bio završio svoje tri godine u DTM-u sa Opelom. OK, možda je potrajalo malo duže nego što sam i sâm mislio, jer prvenstvo smo osvojili tek prošle sezone, ali to je izazov koji me je jako zanimao. Počeli smo stvarno od nule, od čistog lista hartije.“

Imaju li svi vozači Ševroleta pristup svoj telemetriji?
„Da, apsolutno, sve je otvoreno i tako je od početka, od prvog dana.“

© GM Corp.

Pošto si ti Švajcarac, u promo materijalima često se pominju švajcarsko poreklo Ševroleta i nekada njegov, a sada tvoj srećni startni broj 8?
„Ah, to je fini mali detalj, ali nisam potpisao za Ševrolet zato što je Luj Ševrolet bio Švajcarac. Lepo je imati tu vezu sa Švajcarskom i njegovim srećnim brojem 8. Ako osvojim šampionat ove godine, možda ću moći da kažem da je to i moj srećni broj. Zasad je to samo mali fini detalj.“

Povremeno nastupaš u argentinskom TC2000 šampionatu. Kako ti se dopada?
„Sviđa mi se, zaista. Ljudi ovde ne shvataju koliko je tamo jaka konkurencija, toliko je automobila, toliko dobrih vozača. Tamošnji vrhunski vozači jako su brzi, videli ste Kaku Buena u Brazilu, bio je desetinku ili dve iza nas, a nije testirao auto. Obožavam da idem u Argentinu, takođe i zbog atmosfere. Na trci u Buenos Airesu pojavi se 60-80.000 ljudi. I svi su uzbuđeni, kao pravi latini. Šteta što ne govorim španski. Tamo se trkam šest godina i nadam se da ću u avgustu otići opet. Prvi put bio sam 2004. i dopalo mi se, sa Ševroletom imam odličan odnos, zovu me svake godine i svake godine jako rado idem. Dosad imam jako dobre rezultate tamo - dva podijuma, pobeda, ide jako dobro.“

Da li Evropa na to prvenstvo treba više da obrati pažnju?
„Sasvim! Isto je sa Australijskim V8 šampionatom. OK, automobili su drugačiji, ali šampionat je prokleto dobar. Razumljivo je da ljudi van auto-sporta to ne znaju, ali većina ljudi iz auto-sporta ne shvata koliko je konkurentno prvenstvo u Australiji, koliko u Argentini. Većina ljudi je takva, samo gledaju sebe i misle da su najbolji. Ali, nisu. Uzmite vrhunske vozače iz svakog šampionata - ako dođu ovde, biće konkurentni, kao što bi vrhunski WTCC vozači bili konkurentni drugde.“

© 2011 Ford Motor Company and Wieck Media Services, Inc.

Imao si uspeha na trkama izdržljivosti. Ne planiraš još neki GT start, ili slično?
„Ne sada. Dokle god je Ševrolet zadovoljan mnome i hoće da me zadrži, ostajem ovde. Ako jednog dana Ševrolet reši da me ne želi, možda ću razmotriti GT.“

Želja za trkanjem te ne napušta?
„Ne, ne. Ovo je najduže kako sam s jednim timom ili proizvođačem. S Renoom sam, mislim, bio šest godina, a ovde sam sedam. To je najduže. I voleo bih da ovde i završim.“

*Realizaciju ovog intervjua omogućila je kompanija Ševrolet Srbija.