Idemo dalje...

Želeo bih da se zahvalim svima koji su mi pružili podršku i slali e-mailove i komentare. Neki komentari su bili zaista “duboki”, naročito oni anonimni - vezani za motivaciju. Razmišljam da ovih dana kupim jedan od onih kalendara-planera sa hiljadu citata za svaku priliku.

U suštini, mislim da moj život sada ne nazaduje, iako nisam uradio ono šta sam planirao.

Sve u svemu, sranja se događaju, zar ne? Ne volim komentare vezane za moje učešće na Igrama 2008. jer život se drastično može promeniti u sledeće 4 godine.

To nije predugačak period, ali ne želim da u sledećem peridou razmišljam o bilo čemu osim o završetku škole. Sve u svemu, da znate, i dalje sam jak i pored ovih teških udaraca.

Nisam siguran da sam u stanju da kažem bilo što pozitivno o onome što se desilo te noći.

Posle 52.44 u kvalifikacijama očekivao sam zaista puno toga u polufinalu. Ali, čim sam zaronio u vodu u polufinalnoj trci voda mi je prodrla u odelo i natapala me tokom cele trke... Osećam sam kako me usporava i kako mi struji  duž grudi i ruku...

Mislim da mi nedostaje još malo vremena da razmislim o svemu i da se saberem. Postajem sve stariji za ovu igru...

Sledećih nekoliko dana očekujem dobre stvari. Razgledaću Atinu i uraditi tetovažu koju sam oduvek želeo sa olimpijskim krugovima.

Mislim da će me koštati 100-120 evra, ali mislim da vredi... Kriću se neko vreme, ako tatu-majstor nešto pogreši. To je sve za sada...

Pozdrav, Milorad Čavić