Nacionalni park Tara

Navrh Tare, u najgušćoj šumi, mali proplanak, a sa njega štrči motka sa kantom punom šećera i meda. Motka visoka preko dva metra, a kanta šuplja pa slatka lepljiva masa lagano, u tankom mlazu curi i sliva se niz štap. Nedaleko odatle su drvene jasle sa kukuruzom, a pored njih široko, polupokriveno korito sa iznutricama. Hranilište. Ima ih desetak na Tari, a napravili su ih, snabdevaju ih i nadgledaju zaposleni u Nacionalnom parku Tara koji stručno i posvećeno vode brigu o poverenom im prirodnom blagu. Stabla i biljke je lakše čuvati i pratiti njihov razvoj, ali sa životinjama je malo teže. Zato postoje hranilišta. Sa „slatkog stuba“ curi tečnost, životinja se propinje, najviše što može, da ga dosegne i tako na stubu ostavlja svedočanstvo o svojoj visini. Na osnovu visine može da se odredi težina i starost. Kukuruz iz jasala medved uzme u naramak i odnese, ali zato oko iznutrica mora da se pomuči, da ih izvuče između oblutaka koji pokrivaju korito. To im i jeste svrha: da zadrže životinju kako bi ljudi mogli da je posmatraju iz obližnje čeke. Samo da posmatraju. Tlo hranilišta je posuto tako da se jasno vide tragovi posetilaca. Inače, na hranilište dolaze prvo najmanje životinje – lisice, srne, divokoze, jeleni, manji, pa najveći medvedi.

Priroda je mudra i milosrdna. Ovaj njen nedostupniji i manje pitom deo na Tari nije dostupan turistima, osim, eventualno, u posebno organizovanim turama, u pratnji rendžera. A i od njih je retko koji video medveda, mada je procena da ih na Tari ima pedesetak, prosečna visina im je metar i po, težina oko 350 kilograma, a trče 60 kilometara na čas. Zakonom su zaštićeni, ali oni se, za svaki slučaj, klone ljudi.

Lepota i zdravlje

Photo: Milan Melka

Rendžeri na Tari imaju divan zadatak. Čuvaju prirodu. Čuvaju drveće, bilje, životinje, jezero, ribu… Čuvaju ih od ljudi. A na Tari ima šta da se čuva. Planina Tara nalazi se u zapadnoj Srbiji, nadomak Bajine Bašte, na oko 200 kilometara od Beograda. Severnim i zapadnim rubovima teku joj Drina i Beli Rzav, a na južnoj strani se graniči sa Mokrom gorom i kremanskom kotlinom, sa svim njenim tajnama. Prosečna nadmorska visina Tare je 1.200 metara, a najviši vrh je Kozji rid visok 1.591 metar. Blagotvorna je za zdravlje. Gusto je pokrivena zdravom, gustom šumom, pa u šetnji srce brže zakuca, što od obilja kiseonika, što od lepote prizora i mirisa. Prizor šumovitih brda skoro crnih od teških borovih krošnji, kamenitih padina po kojima se veru divokoze, cvetnih livada u bojama duge, zelene Drine i njenog moćnog kanjona, koji ćete ugledati sa najpoznatijih vidikovaca Tare – ne može se zaboraviti. Staze i putevi kojima je Tara ispresecana iznenađujuće su dobri, a hoteli i pansioni pružaju više od udobnog smeštaja. Imaju bazene, sportske terene, teretane, sale za simpozijume…

Zaštićena priroda

Photo: Milan Melka

Zbog svoje lepote, očuvane prirode i prirodnih retkosti, Tara je 1981. godine proglašena Nacionalnim parkom. Upućeni, a nepristrasni, kažu da je ovo najlepši od pet nacionalnih parkova u Srbiji. Park se prostire na površini od 19.175 hektara, od čega je 13.000 hektara pod šumom. U okviru nacionalnog parka nalaze se rezervati, zaštićeni objekti prirode koji predstavljaju posebne prirodne vrednosti i za njih važi najstroži režim zaštite. Ako grom, oluja ili godine obore drvo i ono padne na stazu, moraće da se preskače. Ni oboreno ne sme da se dira. Rezervati Tare obuhvataju 1.791 hektar. Zaštićena područja su najčešće staništa Pančićeve omorike, specifična ili naročito bogata staništa jele, smrče, bukve, belog bora, zajednice reliktnog bilja kojeg je ovde mnoštvo, autohtona staništa medveda i divokoza…

Među stanovnicima Tare, uz mrkog medveda, zakonom su zaštićeni i divokoza, alpska rovčica, živorodni gušter, sivi soko, orao zmijar, osičar i šumska sova. Ali najčuveniji i najčuvaniji stanovnik Tare je Pančićeva omorika, reliktna vrsta iz doba tercijera. Otkrio ju je 1875. prirodnjak Josif Pančić u selu Zaovine. Razlikuje se od ostalih vrsta četinara visokim rastom (50 m) i vitkom krošnjom. Zbog svoje izuzetnosti, programom zaštite obuhvaćeno je svako njeno stablo. Zaštićeno je još 13 biljnih vrsta koje rastu na Tari, a predstavljaju prirodne vrednosti. A sve skupa, Tara ima 1.019 biljnih vrsta, te predstavlja pravi živi arhiv biljnog sveta.

Veliki kanjon i mali medvedi

Photo: Milan Melka

Sem reliktnih vrsta i velike lepote, na Tari ima i čistih reka i prelepih jezera bogatih ribom. Reka Drina koja Taru opasuje dužinom od 60 kilometara ubraja se u najčistije vodene tokove u Srbiji. Drina i njena dva veštačka jezera: Zaovine i Perućac zeleni su skoro kao i šume oko njih, u stvari, kao livade, dok je trava mlada, a cveće još nije procvetalo. Pogodna je za gledanje, ribolov i splavarenje. Pregrađivanjem Drine betonskom branom dugačkom 461 metar i visokom 89,8 metara, nastalo je jezero Perućac. Dugačko je 52 kilometra i zgodno je za krstarenje, ribolov i kupanje. Osim smuđa, ima sve druge rečne ribe. Jezero nadleću sivi soko i orao krstač. Uz njegove padine spuštaju se divokoze, pa i medvedi, sa početka priče, da piju vode.

Photo: Milan Melka

Pamtim da mi je, jednom prilikom, samo rendžer koji čamcem krstari jezerom i čuva ribu pričao da je viđao medvede, iz daleka, na pojilištu. Istina, postoji priča da su na Tari živela i dva medveda sklona druženju sa turistima. Zvali su se Marko i Musa, a odgajili su ih rendžeri. Majka im je bila ubijena i čovek koji ih je našao doneo ih je – u kapi. Imali su po 250 grama. Najveća zverka naših šuma rađa najmanje mladunce. Kada su odrasli, pustili su ih u šumu, ali su oni i dalje voleli ljude i igru i druženje s njima. Medvedi iz šume znali su da oni nisu divlji medvedi, ali turisti to nisu znali. Tako su Marko i Musa morali da budu odvedeni na neko mesto koje je za njih bezbednije.