J. Amerika – samba, tango i još ponešto (2)

Buenos Ajres je od svega što sam na svom putu po Latinskoj Americi video sigurno "najevropskiji" grad. Naime, veliki deo njegove populacije poreklom jeste iz Evrope – mahom su to Italijani i Španci - koji su sa sobom doneli i evropske običaje, kulturu, ali i nostalgiju za svojim korenima.

Rezultat toga je da su često na novom tlu pokušavali da stvore nešto što bi ih podsećalo na rodni kraj, pa tako u Buenos Ajresu ima zgrada – u posebno u bogatijim delovima grada, poput poznate Recolete - koje su kompletno rađene u evropskom, posebno otmenom pariskom stilu, ili čak i kompletno donete (!) iz Evrope.

Argentina, Buenos Ajres

Buenos Ajres je, inače, grad tanga, koji se pleše po restoranima, "milongama" (specifičnim lokalnim restoranima - školama tanga), na ulicama... Uz to "portenjosi" – kako zovu stanovnike Buenos Airesa - luduju za Evitom (Peron), moćnom i popularnom nekadašnjom prvom damom Argentine, ženom koja je svojom preranom smrću otišla direktno u legendu, te možda još i najviše za – Dijegom Maradonom.

Njegovi golovi protiv Engleza na svetskom fudbalskom prvenstvu su mu obezbedili status legende koja hoda i to važi i danas, bez obzira na sve ono što mu se kasnije dešavalo u životu, od droge do pića i svega što uz to ide.

Buenos Ajres ima i najširu aveniju na svetu – mada to zapravo više i nije slučaj, jer je šira ona u Braziliji – aveniju 9. jula sa poznatim obeliskom. Najzad, Buenos Ajres je i grad pun restorana u kojima je – pogotovo onim lokalnim – omiljena hrana pečeno meso, takozvani "asado", uglavnom govedina koja inače važi za najbolju na svetu i koju ovde, ali i u Brazilu, konzumiraju u ogromnim količinama.

Asunsion, Paragvaj

Poseta Asunsionu, glavnom gradu Paragvaja, trajala je nekoliko sati. Asunsion je mnogo manji grad od ostalih koje sam posećivao na putu, tipa megalopolisa Sao Paula ili Buenos Airesa, tako da mi je dvočasovna šetnja omogućila da sasvim lepo vidim sve glavne znamenitosti grada, koncentrisane unutar gradskog jezgra u krugu od kojih 500-600 metara.

Država Paragvaj je inače jako siromašna – druga po siromaštvu u Latinskoj Americi, odmah iza Bolivije – i to se jasno primećuje. Dovoljno je prošetati po trgovačkoj Palmi, jednoj od glavnih ulica grada, zapaziti svuda unaokolo gomile jeftine robe koja se prodaje razbacana po trotoarima i shvatiti da ovo zasigurno nije zemlja izobilja niti visokog standarda. U Asunsionu me je sačekalo i najvrelije vreme na celom putu – sa temperaturom od preko 35 C.

Sakramento, Urugvaj

U Urugvaj sam otišao iz Buenos Airesa, na jednodnevni izlet. Umesto planirane posete Montevideu koji je nešto dalje, odlučio sam se da ipak samo odem do mnogo bližeg Sakramenta, mirnog gradića na drugoj strani ogromnog zaliva reke Rio de la Plata, a do koga se brzim hidrobusom putuje nešto malo više od od jednog sata.

Gradić je inače na UNESCO-voj listi zaštićenih gradova – pre svega zbog ostataka kolonijalne arhitekture – kuća, par crkava i jednog svetionika. Sve to što treba i vredi videti se nalazi u doslovno tri-četiri male, kaldrmisane paralelne i poprečne uličice u starom jezgru – i za to je dovoljno sat ili malo više šetnje.

Salvador de Baija, Brazil

Najzad, poslednji deo mog puta po Latinskoj Americi obuhvatao je posetu Salvador de Baiji, severno od Rija, i malenom Trancosu. Salvador je veliki dvomilionski grad, glavni grad države Bahia, i grad koji se nalazi na UNESCO-voj listi kulturne baštine sveta – zapravo njegov Stari grad sa svojom prelepom arhitekturom. Inače, grad je nekada, pre par vekova, bio glavno mesto preko koga se odvijala trgovina robljem dovođenim iz Afrike – i zato je i danas njegovo stanovništvo uglavnom crne boje kože.

Salvador de Baija

Salvador je poznat po snažnoj muzičkoj sceni (muzika se ovde čuje doslovno na svakom koraku – od one koja prati ratničke plesove poreklom iz Afrike kojei se plešu na ulici pa do brazilske sambe i latino ritmova uopšte), ali i po karnevalu na kome žene nose živopisnu odeću.

Salvador de Baija

Stari deo grada se nalazi u četvrti koja se zove Pelourinho, prepunoj ateljea, restorana i kafića, a koja je na jednom uzdignutom brdašcetu iznad lučkog dela grada. Stanovnici Salvadora važe za opuštene ljude koji uživaju u dobrom životu i muzici, čak i natprosečno u odnosu na, inače prilično visoke, brazilske standarde.

Pored Salvadora se nalaze veoma lepe plaže i tu sam već video okean u punom sjaju – pesak, talasi i gomile kupača.

Trancoso, Brazil

No, pravi Atlantik sam tek doživeo u Trancosu, malenom i popularnom mestu gde sam isplanirao da provedem poslednja četiri dana svog puta i odmorim se pred povratak u Evropu. Do Trancosa sam došao nakon kratkog leta do gradića Porto Segura i onda transfera s aerodroma autobusom, feribotom i opet autobusom.

Dakle, posle uzbudljiva dva sata konačno sam došao do Trancosa i svoje "pousade" - kako tamo nazivaju lepa imanja sa bujnom vegetacijom, i kućicama ili sobama za spavanje – u kojoj sam imao rezervisanu sobu. Moja je "pousada" zaista bila sjajna, to se odmah videlo, kao što je sjajna bila i odlična holandsko-brazilska porodica koja ju je držala i koja je bila izuzetno predusretljiva.

Trancoso je malo mesto, prepuno pre svega Brazilaca koji ovde vole da provedu odmor. Mesto ima lepu belu crkvicu na ogromnom travnjaku par stotina metara iznad plaža, dosta malih šareno ofarbanih kućica u urođeničkom stilu koje su ili restorani ili vrlo šarmantne prodavnice – pogotovo uveče kada su šarene fasade osvetljene brojnim reflektorima.

Dakle, ništa posebno od arhitekture, ali kako je mesto popularno to su i cene adekvatne – znači vrlo, vrlo visoke. Tako, recimo jelo od mesa može koštati i do 30 evra, a specijaliteti od ribe, morski plodovi čak i 50.

No, naravno – ima i druge vrste ponude, ponajviše samouslužnih restorana sa švedskim stolom gde sam biraš hranu i na kraju plaćaš to što si uzeo - na kilo. Vrlo interesantan koncept raširen svuda po Brazilu... Jedan dan sam brodom otišao do dvadesetak kilometara udaljene plaže Espelho (Praia do Espelho) koja važi za jednu od nalepših u Brazilu.

Lepa, dugačka, sa puno restorana i puno sveta – ja sam ipak najveći deo vremena proveo na jednom njenom sporednom delu gde je bilo daleko mirnije. Inače, Atlantik je tokom puta brodićem bio standardno uzburkan, što i nije baš prijalo. Noću je u Trancosu padala kiša, a preko dana je bilo puno sunca, ali je opet vlaga bila toliko velika u meri da se ništa, ali baš ništa od iole mokrih stvari nije moglo osušiti.

Povratak iz Trancosa u Porto Seguro, kratki let do Sao Paula, pa onda skoro 12h dugog leta do Istanbula. Kada sam doleteo u grad na Bosforu bilo je hladno i mračno – a posle sam čuo da je tog dana naglo pala temperatura na nulu i da je to bio najhladniji dan ove zime. Opet sam se obreo u turskoj prestonici i opet sam bio zaveden njeni čarima.

Istanbul je za mene oduvek bio jedno sjajno mesto, ali nisam mogao da ne konstatujem da je u svemu još više napredovao otkad sam tamo bio poslednji put pre nekoliko godina...

U Beogradu me u nedeljno popodne sačekao sneg koji je upravo bio počeo da provejava. Leto Latinske Amerike odjednom je izgledalo kao neki daleki san, a Rio, Iguasu, Buenos Aires i sve ostalo kao deo tog sna kome bih se opet rado vratio.

Ukoliko želite da podelite priču o svom putovanju sa nama pišite na adresu: putovanja@b92.net