Moj grad: Skadarlija

Još uvek živi svedoci životopisa Skadarlije tvrde da je činjenica da je Narodno pozorište u neposrednoj blizini imala odlučujući značaj za samoniklo rađanje specifičnog mikrosociokulturnog miljea Skadarlije. Glumci, pisci, reditelji, ukratko celokupni umetnički krem Narodnog pozorišta, skupljali su se posle predstava (između dva svetska rata) u skadarlijskim kafanama – na umetničko, „poststresno“ relaksiranje i rekreiranje.

Skadarlija je čuvena beogradska boemska četvrt, često poređena sa atinskom Plakom ili pariskim Montmartrom, nalazi se, po pravilu, na početku svih turističkih vodiča koji „objašnjavaju“, „tumače“ i „sugerišu“ moj grad i njegova značajna mesta.

Ali, Skadarlija je mnogo više od toga: kratka, tek par stotina metara dugačka Skadarska ulica, u srcu današnjeg Beograda, čuva u sebi vazda skrivanu tajnu o onoj povesti grada koja se ne uči na školskim časovima istorije, a teško da ju je moguće dokučiti iz turističkih vodiča.

Nizovi kafana koje se smenjuju jedna za drugom niz ovu kratku ulicu, od Zlatnog bokala pri vrhu, preko Dva jelena, Ima dana, Tri šešira i Velike Skadarlije pri dnu, živi su „fosili“ nekih prošlih vremena, kada je Skadarlija bila centar svekolikog političkog, kulturnog i uopšte društvenog života ovog grada. Još uvek živi svedoci životopisa Skadarlije tvrde da je činjenica da je Narodno pozorište u neposrednoj blizini Skadarlije imala odlučujući značaj za samoniklo rađanje specifičnog mikrosociokulturnog miljea Skadarlije. Naime, prema pričama koje su ostale zabeležene, a i prema svedočenjima živih svedoka, glumci, pisci, reditelji, ukratko celokupni umetnički krem Narodnog pozorišta, skupljali su se posle predstava (između dva svetska rata) u skadarlijskim kafanama – na umetničko, „poststresno“ relaksiranje i rekreiranje. Potonje, dakako, podrazumeva, tipično umetničko shvatanje opuštanja – uz roštilj, vino i starogradsku muziku, a sve „začinjeno“ anegdotama, dogodovštinama s netom održanih predstava, što se, sasvim prirodno, razvijalo u diskusije o predstavama, dramskim tekstovima, političkoj, socijalnoj i ekonomskoj situaciji u državi. Dramskim umetnicima su se namah pridruživali gradski pisci, slikari, pesnici, filozofi, novinari, političari i politikanti svog vremena, te bi iz tog svekolikog meteža zapažanja, ideja, maligana, poziva na akciju (svakojaku!), filozofskih uzleta i pesničkih padova, kao sasvim sigurno, neizbežno izronilo samo – jutro; jutro, omamljeno opštim mamurlukom, jutro zaboravljenih pesama, poziva na svetsku revoluciju i podeljenih kreveta u obližnjim iznajmljenim sobama, glumaca i glumica, neshvaćenih pesnika i propalih književnika.

Posleratna Skadarlija je zamrla, kao zaboravljen, bezmalo prokažen prostor „sumnjive predratne, buržoaske boemije“ i s tim u vezi, „okupljalište potencijalne reakcije narodnoj vlasti“, pa su je, malo pomalo, počeli izbegavati i pripadnici „lojalnog građanstva“ koji baš i nisu bili oduševljeni „narodnom vlašću“, ali su bili dovoljno pametni i oprezni da svoje neformalne, svakako politički nadahnute, intelektualne kružoke održavaju na nekim drugim, manje-više javnim mestima (čitaj: kafanama). Tako je Skadarlija polovinom prošlog veka, svoje negdašnje mesto ne samo središta svekolikog javnog, društvenog, kulturnog, umetničkog i političkog života grada, već i onog socijalnog življenja koje podrazumeva ordinarne građanske kontakte, neformalne susrete i statusna prikazivanja, ustupila Knez Mihailovoj ulici. „Štrafta“ novog doba i novog vremena potisnula je varoški „korzo“.

Kome je od vrlih, uvek strogih, gradskih funkcionera, kako i zašto palo na pamet da sredinom šezdesetih godina pokuša da oživi Skadarliju, nije ni važno. Bitno je da je, u jeku sveopšte „socijalističke modernizacije“, kada su sve kaldrmisane ulice u starom gradskom jezgru asfaltirane, a stare prizemljuše („rugla“, neko je tada rekao i do danas zacementirao sudbinu starog grada!) srušene, da bi ustupile mesto ružnim, anonimnim višespratnicama „za trudbenike“, Skadarlija nekim volšebnim čudom manje-više uspešno restaurirana i konzervirana u svom izgledu između dva svetska rata: kaldrma je obnovljena, fasade starih kuća osvežene, kafane dobrim delom rekonstruisane što bliže svom izvornom izgledu, a postavljene su bogme i spomen-ploče i poneki spomenik, za podsećanje novih generacija na negdašnji značaj Skadarlije. Sve to, a verovatno i još ponešto, faktografski istorijski neuhvatljivo, učinilo je da se s kraja šezdesetih i početka sedamdesetih godina prošlog veka onaj, tajnim i javnim ljubavima obavijen i pothranjivan život ovdašnjih tinejdžera i nešto starijih, iznova, sasvim spontano, premesti iz Knez Mihailove u – Skadarliju. Nesumnjiv, ali nikada naučno obrađen i obrazložen, učinak za potonje, skoncentrisan je dobrim delom u pekari pri vrhu Skadarske ulice i Skadarlije, u kojoj su kavaljeri (što je, zapravo, bio prapočetak „fast food“ ishodišta i u ovom gradu) sebi i svojim tajnim simpatijama, pre promenadne šetnje niz i uz Skadarsku ulicu, kupovali vruće lepinje s kajmakom ili gulašom ili – mešane. Kafanske večere i pića i tada su bili odveć preskupi za svet običnih tinejdžera i rezervisani za „odrasle“ i „mamine i tatine sinove i kćeri s Dedinja“, što će reći za dobrostojeću decu partijskih, gradskih i državnih funkcionera.

U tom neobičnom periodu druge polovine šezdesetih godina, epohi čudnog otvaranja, inače rigidne komunističke vlasti, spram nekolikih temeljnih osnova kapitalističkog Zapada, skupa sa opreznim uobličavanjem nekakvog kvazipotrošačkog društva (oličenog u supermarketima i robnim kućama) i popuštanja dizgina u oblasti kulture (prodor alternativne rok kulture više nije blokiran, Atelje 212 prestaje da bude alternativno pozorište na rubu „ideološke subverzije“ i narasta u vodeću teatarsku kuću, međunarodni festivali, Fest i Bitef, ubrizgavaju u grad svežu kosmopolitsku krv...), lične slobode na najbanalnijem, uličnom nivou poprimaju upadljivo veće dimenzije. Tako je i žagor masa ljudi koji su se samo godinu-dve ranije besomučno vrteli gore-dole po Skadarliji, tamaneći već spomenute lepinje, u sitnim satima prerastao u halabuku čije su kolovođe, dobro zagrejane i okrepljene u skadarlijskim kafanama, samo smišljale „prigodnu“ zabavu, na radost i/ili zgražavanje dežurnih džabalebaroša i retkih prolaznika. Iz nekog razloga omiljeno stajalište ovih gradskih spadala bilo je tik uz kuću u kojoj je nekoć živeo znameniti pisac i slikar Đura Jakšić. Kako je galama ovih noćnih zgubidana iz noći u noć ometala tadašnje stanare Đurine kuće u zasluženom trudbeničkom snu, često se događalo da jedan od njih, verovatno najnervozniji, ljutito bane na prozor prizemljuše i prigodnim, mada ne baš biranim rečima, ospe paljbu po remetiocima „javnog reda i mira“, pa još u noćnim satima. Da je znao s kim s kači verovatno bi ćutke otrpeo to „remećenje javnog reda i mira“! Naime, već narednih noći mangupi bi se skupili baš uz taj prozor Đurine kuće i gromoglasnim skandiranjem „Đuro, Đuro“ dozivali nervoznog stanara, čije bi konačno pojavljivanje na prozoru, bilo propraćeno ovacijama i uzvicima „pesmu, pesmu“! Isprva, nervozni stanar, mada očito bunovan i pospan, sa simpatijama je prihvatao ovu igru i otpozdravljao šaljivdžijama, da bi kasnije, kada se za to pročulo i kada je već poprilična masa sveta u ranim večernjim satima klicala Đurino ime, odbijao da se pojavi. Da li je „igra“ prekinuta samo time ili je bilo još ponečega ne znam. Uglavnom, nekako se poklopilo da je sa „Đurinim“ nepojavljivanjem i otpozdravljanjem dokonoj gomili potpuno nenadano zamro i netom ustoličeni stil novovaroškog života Skadarlije.

Istina, brzina i stil življenja su se u kratkom vremenskom periodu drastično promenili, smenile su se i generacije i neki novi tinejdžeri, pretpostavili su hamburgere i pasivno „blejanje“ po fast food restoranima video igraonicama i kockarnicama, lepinjama s kajmakom (ili gulašom ili mešanim!) i aktivnom gluvarenju po skadarlijskoj kaldrmi. U nekom prolaznom međuvremenu, a na izmaku svog zlatnog perioda i nailasku sumraka svakodnevnog, živog velegradskog pulsiranja, Skadarlija se punila kioscima sa svim i svačim, galerijama i „galerijama“, novim restoranima, čak i pansionima, očigledno sve u beznadežnom očekivanju novopečenih vlasnika, naraslom na euforiji Skadarlije nekog prošlog vremena, da je lokal u Skadarliji, „siguran, unosan posao“. Svi ti turistički surogati zamiru jedan za drugim; ono što jeste Skadarlija, što se ne može ni kupiti ni prodati, to je ambijentalna celina ovog prostora i one kafane koje nisu „modernizovane“ u globalističkom duhu, poput Tri šešira i zbog kojih, njihove autentičnosti radi, namernici i dolaze u Skadarliju. Nema boljeg nauka za sve one koji od ovog, starog grada, ovakvog kakav jeste, štaviše kakav je do juče bio, žele pošto-poto da naprave „moderni“ anonimni siti. A o tome opširnije u sledećem nastavku „gradskih priča“!