Zemun - Tišina gardoškog jutra

Dunavom i Savom, ovamo su dolazili trgovci, vojskovođe, učenjaci, umetnici i šarlatani, jednako sa Zapada kao i sa Istoka. Sudeći po raznolikom stanovništvu zemunskom, mnogi su od njih ovde pronašli svoj dom.

Od svega toga danas ostade dobrog sira i paradajza, na svakoj tezgi po istoj ceni, neke mirođije i melemi po domaćim receptima, trice i drangulije.

Mama me je odavno naučila da su najbolje koke za supu kod jedne Totice iz Pazove, zelen svežu i po prihvatljivoj ceni, prodaje jedna kao top gluva baba iz Golubinaca, ljute paprike kod... e, pa neću da vam kažem! Ostalo sezonsko povrće biram na oko i na sreću, a najjači kriterijumi su gužva i udaljenost tezge. Nekada se bakaluk obavljao rano jutrom, tako da su se žene s cegerima već oko sedam vraćale kući i pristavljale ručak. Ovih dana, pre 10 teško da ima ikoga.

Pod teškim pijačnim tovarom, penjem se uz Beli zec. Za ovaj naziv ulice znaju samo oni malo stariji Zemunci koji pričaju kako su se tuda sankali onih zima kada je padao sneg, kakav mi, „današnji klinci“, nikad nismo videli. Za ostale, za radoznalce koji bi da malo „pronjuškaju“ Zemunom, ovo je Ulica Sinđelićeva. Vodi na Gardoš, do groblja i Milenijumske kule, kule Sibinjanin Janka.

Terasa na kojoj se nalazi ovo doskora zapušteno zdanje je opasno klizište, obala s te strane Dunava svake godine se odranja pa su novine pre godinu-dve brujale o kući srušenoj zbog odrona. Sada se na tom mestu nalazi kafić, skroman. Treba tu da se sretnem sa jednim bivšim momkom. Takve stvari na takvim mestima idu... Nema modernog nameštaja i osvetljenja, nema šurnajz vrsta skupih kafa, sumanutih dodataka, egzotičnih deserta i svakakvih čuda. U stvari, ima crne kafe i poneko gazirano piće, a ako je posebno dobar dan i sitna ženica koja tu radi, posebno dobro raspoložena, možete dobiti neku kap mleka u kafu. Ali nije u tome stvar. Sedeći na starim, plastičnim stolicama, nude vam se mrki Dunav i galebovi kao kokice katapultirane iz vrele šerpe i zadenute za nebo. Ratno ostrvo, šetalište, pijaca, stari Magistrat, svih sedam tornjeva crkvenih, razrušeni Dom vazduhoplovstva a preko reke neistražena amazonska džungla, kalemegdanska tvrđava, Avala, kapije Beograda... Pred vama i pod vama je Zemun o kakvom niko nije pričao godinama. Zemun alaski i pesnički, domaćinski i frajerski. Zemun damski. Bez momaka koji se „šišaju na opasno“, bez dnevnopolitičkih preganjanja, bez povoda za dobar vic.

Pijemo kafu i ćutimo. Nije to ona tišina bivših ljubavnika, nije to tišina svih potrošenih priča, od nelagode ili praznine među nama. To je prijateljska tišina sunčanog gardoškog jutra i tišina vruće, mirisne kafe koja nam širi nozdrve i kotvi nam se u mozgovima, otupljuje pogled u daljini a zvuke čini potmulim. Ali samo za trenutak, da bi nas posle žustro razbudila. Sunčeve niti, nad rekom se mrse i prave plave i žute krugove kada brzo sklopim i otvorim oči. Pade mi na pamet da bi baš ovde mogla da bude ona kuća iz romana Crnjanskog...

Vidim, na ostacima bedema: žica. Za čiju bezbednost, ne shvatam. Nije se tako davno moje zemunsko detinjstvo završilo i ne pamtim nikakve žice u toj panorami. Klupe su doterane, pokošena je trava, ograde su ofarbane... Ovaj kraj više nije onako pitom i divalj kao kada sam ja tuda jurcala, kada me je baš tu, na stepenicama jedan dečak uhvatio za ruku, kada sam, sedeći na kamenom bedemu, drugarici pričala o svemu ovome.

Zenit je sve bliže, biva sve toplije, a povrće iz mog zembilja od toplote postaje meko, mirisi se mešaju. Valjalo bi se rastati, valjalo bi krenuti...