Skice iz života: indijski vešeraj

Zove se Tedžpal. Ima 35 godina, a dala bih mu više, zbog istrošenosti i napaćenosti. U Delhi je došao pre petnaest godina iz radžastanske provincije da bi radio i preživeo. Kao i mnogi drugi u ovoj zemlji, nasledio je posao koji mu je bio suđen i kojim se cela njegova porodica i kasta bave: dhobi-wallah. Radno mesto mu je ispred moje kapije: malo ozidano postolje i ispod njega jedan katanac koji čuva najvredniju stvar u Tedžpalovom posedu: peglu, onu staru koja se negde oko drugog svetskog rata u ostalom delu sveta preselila u muzeje starih zanata. Da, onu na ugalj.

Ujutro, kad kućom počne da se širi meni tako drag miris upaljenog uglja, znam da je došao na posao i pripalio peglu. Iz obližnjih kuća posluga počinje da donosi gomile veša umotanog u bale. Košulja - 2 rupija, pantalone - isto toliko. Ne zna ni sam koliko ih ispegla dnevno – možda stotinu, možda i više. A sa tih par stotina rupija dnevno (4-5 eura) izdržava ženu i troje dece. Tako radi i leti i zimi, do duboko u noć, uz jednu sijalicu i pod jednim razapetim najlonom koji ga štiti i od vrelog sunca i od monsunskih pljuskova. Samo jednom u danu zastane: seda i vadi svoj tiffin – set šerpica sa skromnim ručkom koji mu je spremila žena u cik zore: pirinač, dal (sočivo) i ćapati (hleb). I tako svakog bogovetnog dana, od kad ga poznajem.

Svaka ulica i kvart u ovoj zemlji ima svog dobija. Oni rade sav vešeraj: po kućama skupljaju prljav veš, odnose da se pere na veliko po rekama i kanalima, i to onako kako se to radilo u prošlom veku, uz ribanje i udaranje po kamenu. Prostiru ga da se suši po prašnjavim padinama, po ogradama javnih parkova, uz kanale i puteve. Onda se nosi na peglanje, temeljito i besprekorno, dok se platno ne zacakli.

Pouzdani i provereni, oni su još jedna indijska institucija, neizbežan motiv ovdašnjeg života. Bez obzira da li ste ovde u bekpekerskom ili 5-star stilu, naći ćete svog Tedžpala. Za samo par rupija dnevno.