Krčedin, turističko mesto na Dunavu

Krčedinska ada sa deset kilometara dugom obalom spada u grupu najvećih dunavskih ada od ušća Dunava do ušća Tise u Dunav. Od obale je razdvaja Gardinovački rukavac, koji ovde zovu Dunavac, a koji opet vodi do čitave mreže drugih rukavaca i bara. U Opštinskoj turističkoj organizaciji Inđije setili su se da im je nekako Krčedin bio zanemaren i smatraju da će ubrzo postati značajno mesto na turističkoj mapi Srema i Vojvodine. A za to ima mnogo razloga. Ima onih koji su ubeđeni da je Dunav ovde najlepši i da pruža neslućene mogućnosti u razvoju turizma. Znaju to dobro vikendaši, a ima ih ovde gomila, pa su valjda zbog toga i cene vikendica poprilično veće nego u ostatku Srema. I meštani od razvoja turizma očekuju boljitak, više gostiju koji će novac trošiti u kafanama, za iznajmljivanje čamaca, kupovinu sveže ribe...

Hroničar mesta i predsednik Zavičajnog društva Krčedin Mile Obradović ovo mesto smatra najlepšim na svetu celom i o njemu priča punih usta i srca. Razloge za napredak on vidi pre svega u geografskom položaju mesta jer je tu nadohvat ruke za žitelje Inđije i od Koridora 10 udaljeno samo tri kilometra, dok od Beograda i Novog Sada treba prevaliti celih tridesetak. Selo je prastaro, a o tome svedoče brojna arheološka nalazišta. Prvi tragovi naselja su iz perioda neolita, a u keltsko doba postojalo je u okolini utvrđeno naselje.

U vreme pod vlašću Habzburške monarhije do kraja Prvog svetskog rata Krčedin je bio na Vojnoj granici, a svi stanovnici su bili vojnici graničari. U to doba Austrougarska je planski ušorila mesto zbog Vojne granice. Kao naseljeno mesto postojalo je još u 16. veku, a u 18. veku zabeleženo je da je imalo 41 domaćinstvo, a stanovništvo su uglavnom činili Srbi poreklom iz Srbije, Bosne i Like. Deo stanovništva je doseljen u prvoj i drugoj seobi pod Čarnojevićem i Šakabentom, i to iz južne Srbije i sa Kosova.

O nazivu mesta postoji više teorija od one da su ovde nekada bile šume, pa su ih stanovnici krčili. Turci su ga zvali crveni Krčedin zbog ovdašnjeg majdana koji su eksploatisali i od ovog kamena je, vele, građena i zemunska tvrđava. U vreme Vojne granice selo se nazivalo Šanac, jer je bilo ušančeno. U tursko doba ima 27 domaćinstava, a to je bilo veliko mesto i moglo se porediti sa Zemunom. Imalo je bolji status nego Zemun i Vukovar, zapravo povlašćen, u funkciji čuvanja puta od Carigrada, preko Beograda do Budima.

Zbog toga je bilo oslobođeno najvećeg danka u krvi i plaćali su samo osnovne poreze. Turci nisu ostavili ništa sem naziva potesa, kao što je Kalakača, a ovim prostorima vladali su 168 godina. Posle Karlovačkog mira negde oko 1702. pripada Karlovačkom vlastelinstvu i pripaja se Vojnoj granici, tako da meštani opet postaju čuvari granice. Austrougarska planski naseljava mesto. Krčedinci su učestvovali u ratovima za malo zemlje, nekih pet-šest jutara. Tako je stvoren mentalitet kakav je i danas. „Sremci vole da se potuku, popiju, a najmanje da rade. Jedna priča kaže da kada im je carica davala zemlju, nisu hteli da je prihvate, pa su dobijali i 16 batina po leđima“, kaže Obradović.

Polovinom 19. veka beleži se dolazak Nemaca. Kasnije oni čine polovinu stanovništva i uvode novine kao sejanje na brazde, prve parne mašine, ciglane, pa je i selo oživelo. Krčedinci žale za njima, a otišli su prisilno 1945. Tada su kolonizacijom naseljeni žitelji pretežno iz BiH. Nekada je Krčedin bilo vinsko selo. Vinograda ima i danas. Ponudiće vas i vikendaši ako vas put do obale Dunava nanese na tu stranu. Onako, bez razloga. Da se sedi, pijucka i divani. Stari Krčedinci će vam kao veliku tragediju ispričati priču iz 1728. kada je pop Vladimir Petrović izvestio Karlovačku mitropoliju da u selu zbog velike suše nema ni vina, ni rakije, tako da se ne može niko pijan videti.