Herceg Novi: Šetalište 5 Danica

U Igalu, gde počinje ovo šetalište - zna se da je stecište omladine i onih koji se upravo tako osećaju - muzika je prilagođena njihovom i ovom vremenu, ali svakom turisti pogled se zadrži na vili „Galeb” čije se zatamnjeno belilo mestimično probija kroz raskošno zelenilo drveća, što je nekada omogućavalo mir i odvojenost od sveta Josipu Brozu i njegovim gostima. Meštani se sećaju da, kad je predsednik šetao duž obale, od policije u civilu nije moglo da se diše, sticao se utisak da ih je više od turista. Danas je to, koliko se spolja može videti, dobro zakatančeno i zapušteno zdanje koje je toliko grandiozno kolika je bila moć čoveka zbog kojeg je podignuta sedamdesetih godina prošlog veka. Kompleks se proteže više stotina metara...

U neposrednoj blizini sa šetališta može se videti plavi vagon, ali ne onaj koji je bio u železničkoj kompoziciji „najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti”, već eksponat davno zaboravljenog „ćire” koji je do 1968. godine povezivao Sarajevo, Dubrovnik i Zeleniku. Ovo šetalište, zapravo, podignuto je na mestu na kome su bile železničke šine.

Ime nosi po pet skojevki koje su poginule u Drugom svetskom ratu, jedna od njih zajedno sa Savom Kovačevićem, a sve su se zvale - Danica. Sada se duž ove staze zdravlja, kako je nazvana, može uživati i u rastinju kojeg su sa svih kontinenata vekovima donosili pečalbari napravivši podno Orjena, najveće dinarske planine, svojevrsnu botaničku baštu.

Niske hotela presecaju restorani, njih kafići, pa opet tako, ukrug. Među njima ili u neposrednoj blizini su vile poznatih, biznismena Milana Beka, književnika Mihaila Lalića, započeta je gradnja vile Milanke Karić, a u daljini, u blistavom zelenilu poluostrva Lištice pažnju privlači betonska grdosija - vila Miroslava Miškovića. Manje upadljive su, kako i dolikuje, kuće i stanovi drugih javnih ličnosti.

Centralni deo šetališta je Škver, to je žila kucavica, i u maju puna turista i meštana, a u neposrednoj blizini je Citadela, porušena tvrđava.
Umivena, noću osvetljena lampionima, ova staza spremna je za bat turista, kao i plaže, male, mahom betonske o koje se razbijaju talasi kristalno čistog mora. I za doterane Beograđanke koje, kako kaže profesor Lazo Seferović, na modnoj reviji u koju se šetalište pretvara leti - dominiraju bez premca.

Sok od ljute narandže

- Ovde je Meša Selimović 1976. otkrio spomenik Njegošu, i potom smo sa Zukom Džumhurom i još nekima otišli u hotel „Rivijeru”. Kako je Meša pio sok od ljutih narandži, Zuko mu je u njega krišom nasuo jedan deci crnogorske loze, a kad je uzeo da pije, Meša se čudio zašto je tako jak. Pa, to su mediteranske ljute narandže, odgovorio mu je Zuko, nagovorivši poznatog književnika da popije još jednu, dakle sve skupa dva deci loze. Vraćamo se mi brodom, gledamo Orjen koji se kad je vedro vidi i iz Italije, a profesor Vasović komentariše da samo Novi, Opatija i Malaga imaju tako lepo zaleđe i kulturno bogatstvo. „Bogati, Zuko, jesmo li mi u Malagi ili u Novom?”, upita Meša žaleći se da mu je „nešto bilo u čaši”, a na Zukovo priznanje da mu je sipao „malo loze”, ovaj ga prekori zato što mu piće škodi. „Ma, vidiš li da si dobro, čim ne znaš da li si u Španiji ili u Novom!”, odgovori mu Džumhur - seća se prof. Lazo Seferović.