Ujedinjene nacionalne frekvencije

U nesrazmerno sirokom spektru razlicitih TV programa koji se emituju u Srbiji, posle otpocinjanja trke za nacionalne frekvencije pojavljuje se novi fenomen. Prakticno, jos prosle godine, ali sad vec ubrzano, polako se ukazuju programske slicnosti u segmentu stilizacije, odnosno “pakovanja” televizije, ali i strukture programa, medju onima koji imaju najvece sanse da dobiju pomenute frekvencije. Samim tim – primecuju se ogromne podudarnosti u osmisljavanju naseg slobodnog vremena.

Upadljivo je da su Pink i BK TV pocele odmah posle 5.oktobra da pokazuju znake neobicne slicnosti na ovom frontu, pomerajuci se ubrzano jedna ka drugoj. Pink se napadno okrenuo podizanju sopstvenog intelektualnog nivoa kroz oblikovanje informativnog programa, koji je od smesnih pocetaka, do danas postao barem podnosljiv. Potom su usledile razne nove talk-show emisije koje su na specificno pinkovski nacin estradno tretirale ozbiljne teme, na nacin prihvatljiv turbo-publici koju su sami odgajili, ali sa ociglednom zeljom da se dopre i do neke druge ciljne grupe.

S druge strane, “porodicna” televizija BK sprovodila je diskretnu estradizaciju svog “ozbiljnog” programa. Odjednom su se u tamosnjoj programskoj semi nasle emisije koje su pazljivo tretirale osobe sa polja estrade, dok se lansiranjem BK Sounda i kompletnom produkcijom vezanom za izdavanje nove ploce i beogradski koncert Zdravka Colica, otislo najdalje sto se moglo u novom, zabavnom konceptu ove TV. Kviz u kome mozete zaraditi milion dinara jos jedan je napor ka lansiranju lake zabave za celu porodicu u okviru BK koncepta, a uvodjenje uticaja para Maric/Radusinovic i njihovih ideja dovesce sasvim sigurno do novih promena u ovom smeru.

RTS se mukotrpno trudio da prati korak i nekako omedji svoj prostor izmedju njih, lansirajuci cak i svoj narodnjacki show po sistemu “A sto ne bi moglo”. No, uprkos ocitom i hvale vrednom naporu da se stajling televizije unapredi i ona dovede u rang sa konkurencijom, te da se programski parira pomenutim privatnim televizijama, RTS ostaje zauvek rastrzana izmedju potreba koje namece takmicenje na trzistu i potreba koje namece uloga javnog servisa. Ovo postaje fatalna mana, onog momenta kad se RTS suoci sa nivoom skandalizma kog su u stanju da proizvedu druge dve velike TV – samo se setite raznih pisama javnosti od strane urednistva ovih kuca ili afera u kojima su ucestvovale odresenih ruku. Tamo gde Pink otvoreno staje na stranu premijera Srbije, a BK (doskora)  predsednika Jugoslavije, RTS mora strogo da pripazi da se ne zameri nikome. I koliko ustvari moze biti zanimljiv program bez zameranja i intrige?

Najsvezija pridoslica u drustvu aspiranata na nacionale frekvencije – TV B92 – posle pocetne faze u kojoj se opredelila za tvrdokornu varijantu pomalo didaktickog, politicki korektnog TV programa, osmelila se i da lansira najveci “talk of the town” jos od “Twin Peaks”, veselo lascivni “Sex in the City”. Uz  pravu poplavu raznorodnih stranih serija koje bi druge stanice trosile godinama (“Cosby Show”,“Seinfeld”, “Companeros”, da pomenemo najuspesnije), ipak su prenosi NBA utakmica najvise doprineli da se slika TV B92 u javnosti  pomeri navise na skali  relaksiranosti, a prenosi sudjenja Milosevicu navise na skali skandaloznosti, kao definitivna nacionalna sapunica  Ipak, najveci problem ostaje identitet ove TV, odnosno njen koncept – pravo pitanje je da li za ovako smiren program ima dovoljno smirenih ljudi u ovoj zemlji? Ukoliko TV B92 hoce da bude televizija nase nove srednje klase u nastajanju, pre svega treba odgovoriti na pitanje da li takve puiblike sad ima i koliko?

Potraga za novim srednjim ukusom

I tu dolazimo do kljuca za razumevanje trenutnih zbivanja medju televizijama – to je potraga za novim srednjim ukusom, i nju praktikuju sve gore pobrojane kuce, svaka na svoj nacin. Pink veruje da pogadja mainstream ukus serijama i filmovima koje nudi, sa pomalo narodnjaka, te raznim studijskim zabavama sa erotskim aluzijama – i verovatno je u pravu. BK se nada da je usminkana ispraznost koja ne ugrozava nikog i par dobrih serija sasvim dovoljna programska ponuda da se ostane u trci za veliku gledanost.  RTS se drzi svog najboljeg patenta – vecernjeg dnevnika kao svakodnevne definicije vremena u kome zivimo, dodajuci na to i neizbezno popularne serije iz domace produkcije, te atraktivne sportske prenose, sto sasvim sigurno pogadja ukus skoro svih potencijalnih gledalaca. 

Kakva je buducnost ove potrage i kuda ona vodi? U ovoj trci za buducu nacionalnu gledanost, ocito, stvar vec polako prelazi u stvar finesa, odnosno nijansi u pakovanju. Nazalost, tu se vec pokazuje zabrinjavajuce pomanjkanje maste. Pocnimo od voditeljki, tog ogledala svakog TV programa. U ovoj oblasti se, na primer, ne moze sa pouzdanoscu reci na koliko TV stanica Asok Murti trenutno radi, jer veliki broj najavljivacica, spikerki i autorki emisija  (osim ponekih na RTS i B92, gde uvek mozete ocekivati svakakva iznenadjenja), kao da ima stalnu potrebu da kopira njegov stajling, isticuci svoju zenstvenost na neki od mogucih pogresnih nacina. Izgleda da je nase shvatanje pravljenja televizije usko povezano sa shvatanjem da zensko na ekranu moze biti iskljucivo curkica ili opasna alapaca, ali ipak nista vise nego - pomican deo programskog dekora, vizuelno ujednacen s njim.

Iznad svega, izgleda da se urednici raznih TV stanica najvise inspirisu onim sto rade oni drugi urednici (ili mozda svi dobijaju savete od istih agencija za istrazivanje gledanosti). Ako jedna ideja uspe na jednoj televiziji, prosto nema sanse da se ne mulitiplicira i na ostalim. Broj emisija iste strukture na raznim TV stanicama, tako, postaje zabrinjavajuc. Skoro svaka ima svoj kviz tipa “Zlatne zice”, ili neko slicno programsko cedo, gde se navodno na brzaka moze dici lova, ako se pokaze makar gimnazijsko znanje. Dalje, sve stanice pokazuju tendenciju da pokrenu svoj “City”, kao neobavezni vodic kroz neobavezna zbivanja za neobavezne ljude. Svuda se prave okrugli stolovi sa politicki provokativnim gostima. Konacno, svuda se neguju razne minijature i kratke forme koje drze pogled gledaoca naviknutog da mu paznja ne traje duze od reklame.

Tako dobijamo priblizno jasnu sliku: onog momenta kad budu ozvanicile nacionalne frekvencije, nase TV stanice ce verovatno jos vise poceti da lice jedna na drugu, u bespostednoj trci za gledanoscu koja zivot znaci. Na malom trzistu kao sto je nase, svaka ce morati da bude deo mainstream ukusa, ako zeli da opstane. Zapomaganje gledalaca tu malo vredi, stvari ce se neumitno sve vise svoditi na nijanse iste boje, sive ili ruzicaste, sasvim svejedno.