Mirko Ilić: Dramatične gigantske poruke

Dizajner Mirko Ilić često iz NJujorka dolazi u ovaj deo Evrope. Da održi predavanje, otvori izložbu, učestvuje na nekoj od dizajnerskih konferencija, dovedu ga i privatni razlozi. Ove jeseni došao je u Beograd na 24 sata. Doneo je sa sobom novu knjigu. Nije se bila još pojavila u knjižarama. Jedna je od onih koje nam ovde nedostaju, o dizajnu, tipografiji, reklami, arhitekturi... „Gigantska topografija” (Lettering Large) Mirka Ilića i Stivena Helera, dizajnera, teoretičara, tipografskog komentatora i istoričara, naime, zvanično se pojavila na tržištu poslednjih dana oktobra u izdanju Monačeli presa (Monacelli Press) bavi se slovima, gigantskim slovima u arhitekturi, pejzažu, skulpturi, sa ponekad dramatičnim i uzbudljivim primerima iz celog sveta.

Kao da sagovornik Politikinog "Kulturnog dodatka" Mirko Ilić ima misionarsku, prosvetiteljsku potrebu da ljudima na nešto ukaže, da ih obrazuje, da uradi nešto za druge:

To su na prvom mestu kompleksi, pošto ja nikad nisam završio fakultet. Završio sam srednju školu i počeo sam da radim. Tako da imam neprestani osećaj nedostatka obrazovanja. Sve te knjige, kao i sve one koje još nisu napisane i koje će možda biti napisane, zapravo su moje istraživanje isključivo sebe radi. Vrlo često gledam radove drugih ljudi iz različitih zemalja i mislim da imam prilično veliku količinu materijala u glavi... pamtim dosta toga.

Kada sam, pre ove, radio knjigu o tipografiji video sam da se velika slova pojavljuju sve češće zahvaljujući novim laserskim tehnologijama. Odmah sam počeo da skupljam i arhiviram primere na koje sam slučajno naleteo i shvatio da toga ima puno. Poslednja knjiga o tome bila je napisana devedesetih godina prošlog veka i rasprodata je, a pokrivala je vrlo mali segment. Našao sam još pet knjiga na sličnu temu, ali ni jedna ne pokriva ovu oblast toliko opširno.

Ako me nešto zanima a nema knjige o tome, onda bi verovatno trebalo da se napiše knjiga o tome. Kad sam sakupio dovoljno materijala, oko stotinak primera, pokazao sam materijal Stivu (Heleru) i on je pristao da krenemo u ovaj posao zajedno..

Mnogo je primera – fotografija, legendi... Morali ste da sarađujete sa autorima slova, radova, arhitekture, skulptura, tipografije.

Ne zarađujem na knjigama koje radim. Koštaju me više od zarade.

Pokušavam da spustim cenu knjiga da bi bile dostupne širokoj publici. Plaćam ljude koji mi rade istraživanja. Oko 80 odsto primera u knjizi sam sam našao. Kad god nađem nešto zanimljivo pošaljem sebi i-mejl sa veb-adresom na kojoj sam to našao. Onda je prvi zadatak mojih šegrta da uđu u te i-mejlove i nađu autore i čiji je to veb-sajt, da se obaveste o kome se radi. Ako je u pitanju tekst, treba da nađu autore.

Deo materijala za knjigu smo dobili od arhitekata, deo od dizajnera, deo od tipografa... Na primer, galerija čija je skulptura fotografisana za naslovnu stranu nije htela da da dozvolu...

Onda ste zvali autora?

Ne možete zvati autora bez galerije, ali sam shvatio da je ljudima koji su platili te skulpture u interesu da se one pojave u knjizi. Pozvao sam ih i dali su mi dozvolu i informacije.

Vrlo se često mora ići zaobilazno, naročito kad se radi o zemljama kakva je, recimo, Severna Koreja. Sve je onda komplikovanije.

Šaljemo autorima pismo u kojem im objašnjavamo kakve su nam namere šta nam sve treba za knjigu. Neki nam napišu karticu teksta, a neki samo reč. Petinu materijala smo dobili kao informaciju od autora koji su nam nudili svoje radove. To je taj lepi deo koji me raduje jer me iznenade nečim što nisam ranije video...

Foto: mirkoilic.blogspot.com

Vrlo često sve funkcioniše mnogo bolje kad mladi Japanac piše u Japan ili mlada Kineskinja piše u Kinu na kineskom... tada se komunikacija ubrzava.

Jako sam zahvalan Google Earth-u. Zakupio sam profesionalni satelit Google Earth i onda sam lutao svetom, tražio i našao nekoliko stvari zumirajući sa satelita...

Slova namenjena satelitima? Sećam se reči TITO ispisane ogromnim slovima od kamena... To je, izgleda, priča socijalističkog sveta.

To je priča koja je počela verovatno crtežima u pustinji Južne Amerike, ili crtežima konja u Engleskoj – ogromni crteži koji se mogu videti iz svemira.

Konji se još mogu videti sa zemlje, ali ovo u Južnoj Americi ne može. To je poruka nekom tamo gore.

Mnogo je drveća kojim su ispisivane poruke SSSR-a američkim špijunskim avionima. Najčešća poruka je: Živeo Lenjin, ili 100 godina Lenjina. Nemci fašističke Nemačke su u crnogoričnoj šumi sadili listopadno drveće u obliku kukastih krstova. Slali su, ne znam kome, tajne poruke.

Čuo sam da u Severnoj Koreji postoje takve poruke i onda sam slučajno ulovio poruku Amerikancima i svetu na jednoj hidrocentrali. Otkrio sam još desetak sličnih poruka.

Za jedan muzej u Nemačkoj nisam mogao da nađem dobru fotografiju slova koja su ispred muzeja, ali zahvaljujući Guglu sam uspeo da ih fotografišem. Uvek sam zabeležio i koordinate tako da ko god ukuca te koordinate naći će ih preko Google Earth-a.

Rad Slaviše Savića i Mikser haus su beogradski primeri.

Mislim da je Slavišin projekat za Dane Beograda (BELEF) dramatično, izuzetno lepo i pametno napravljen. Sva slova osim ćiriličkog slova i mogu se čitati sa obe strane jer su simetrična.

Zgrada Miksera u Karađorđevoj (više ne postoji) primer je kako se jednostavno može ukrasiti fasada da izgleda drugačije, a bez dramatičnih arhitektonskih promena.

U arhitekturi se dobro mogu iskoristiti slova kao konstruktivni element.

Ne znam arhitektu koji ne bi želeo da dizajnira stolicu, nameštaj ili da bude grafički dizajner. (smeh)

Frenk Lojd Rajt je dizajnirao sve. I u bauhausu je bilo tako.

Danas se skoro sva arhitektura radi na kompjuteru i kao 3D. Lako je sa slovima, vrlo su konstruktivna pa je logično da su deo arhitekture. Mislim da arhitekti uživaju u tome. Mnogo je više radova arhitekata nego dizajnera, naročito trodimenzionalnih.

Foto: mirkoilic.blogspot.com

Nekad se smatralo da je dobra tipografija ona koja se ne primećuje. To se pravilo u grafičkom dizajnu posle helvetike počelo polako menjati, a definitivno su ga uništili u časopisu Emigre.

U ovim slučajevima se poruka definitivno raspada jer se slova duga dve milje ne mogu čitati, sama su sebi svrha.

Zanimalo me da prikažem nešto permanentno ili nešto što postoji na sekundu – grupa ljudi ili stvari se sastavi u slova i onda nestanu.

Primenjena tipografija?

Tipografija je uvek primenjena, ali ovde ima drugu svrhu a ne čitanje poruke, ima dekorativnu ulogu, postaje skulptura, konstrukcija, nameštaj...

Šta ste naučili radeći ovu knjigu?

Naučio sam da uvek ima divnih iznenađenja. Oduševila me lepota južnokorejskog paviljona u Kini. Cela je zgrada napravljena od slova. Korejci imaju lepu tipografiju, kvadratična je, a tu i tamo je krug. To po sebi izgleda kao arhitektura i neko je to pametno upotrebio. Video sam relativno malo fotografija, a onda su mi arhitekte poslali stotinak odličnih slajdova. Uživao sam u detaljima.

Šta sam naučio? Ne znam. Nikad ne znam šta naučim. Kad god nešto ovako radim, kad mi ljudi šalju stvari koje ne znam, više slajdova nego što sam tražio, ja sam kao beba u dućanu sa slatkišima. Otvaram... dođe fajl pa ga onda daunlodujete... sve je uzbudljivo lepo. Mene to veseli.

Knjiga je posvećena Miltonu Glezeru koji je verovatno jedan od najvećih poznatih svetskih grafičkih dizajnera i Mihajlu Arsovskom.

Ovaj drugi je da bi svi pitali ko je to.

Mihajlo Arsovski je veoma dobar dizajner, naročito tipograf. Ali, radio je u maloj sredini koja se zove Zagreb. Čak ni tamo ne znaju za njega koliko bi trebalo. Vrlo malo ljudi zna za njega izvan Zagreba, a to su naši giganti. Umesto gigantske tipografije imali smo gigante u tipografiji. Od Arsovskog sam naučio puno o tipografiji samo gledajući njegove stvari, ne da mi je nešto predavao... ja u školu nisam baš puno išao.

To je bila moja zahvala onome što sam naučio od njega. Uvek mislim ako neko vidi njegovo ime, zapitaće se ko je to, otići na Gugl i možda nešto naučiti.