PREMIJERE: Mračni vitez

The Dark Knight je opasno mračan i opasno dobar film.

Ali, vratimo se pre davanja opširnije eksplikacije u bioskopsku salu Doma Sindikata koja nikada nije bila punija za poslednjih 10 (a možda i 15 godina) koliko sam sve sateraniji da tamo gledam filmove. Dobacivanja tipa “ ajmo, još jedan aplauz za Batmana!” (koja ostaju ignorisana) i dilema tinejdžera iza mene, koji prvo prepoznaje Heatha Ledgera kao Jokera, a potom saznaje da je ovaj umro, da bi zatim, otkrivajući mentalni sklop prosečnog srpskog gledaoca, postavio pitanje - Od starosti ili od bolesti? Mračniji štimung za gledanje ovog filma možda može da se napravi samo među preživelom omladinom Sijera Leonea. And that’s not me being cynical…

Obzirom da ćete ozbiljniju i temeljniju recenziju dobiti u danima koji su pred nama (Gavrilo, let’s put a smile on their face!) ja ću u daleko neformalnijem tonu samo da vam natuknem neke opservacije, primedbe i pohvale, razmišljanja i sudove.

The Dark Knight, pre svega trijumfuje zbog toga što je David S Goyer, debil koji je od Batman Begins napravio zen-priručnik za početnike (ali i scenarista odličnog Blade serijala), korpiran, a na njegovo mesto je dovučen Jonathan Nolan, Christopherov brat, autor priče po kojoj je snimljen Memento i scenarista The Prestige. Ukoliko ste gledali bilo koji od ova dva filma, onda znate zašto je Jonathan pravi čovek za ovaj zadatak- on karakter junaka gradi na snažnom osećanju krivice koja polako razgrađuje junaka do nivoa na kome postaje njegovo prirodno stanište. Bruce Wayne, baš kao ni Jack Bauer (junak TV-serije 24) u svojoj prvoj sezoni, nikada više nije bio suočen sa nadljudskijim zadatkom, i što je još bitnije, neljudskijim neprijateljem. Žrtve te borbe, da bi neizbežni trijumf pravde, ipak, bio zamračen, moraju biti isčačkane iz njegovog srca.

U novom nastavku Gothamskih krimi-priča Batman se bori protiv svih mafijaških bosova koji peru pare preko kolega iz Hong Konga. Kako njihov biznis sve više trpi zbog lokalnog tužioca Harvey Denta (sjajni Aaron Eckhart) i Batmanovog pajtosa, policajca Jamesa Gordona (Gary Oldman, opet), pravo niotkuda pojavljuje se Joker da rešavanjem jednog problema reši sve njihove- za polovinu njihovih prinosa on će smaknuti Batmana. Stvari se dodatno komplikuju činjenicom da je Batmanova dragana Rachel (o-ukusima- se-ne-raspravlja-Maggie-Gyllenhaal) srcem vezana za Denta, čija odvažnost i hrabrost u borbi protiv kriminala toliko fascinira Waynea da u njemu vidi svog naslednika. Joker, dakle, zna da je bilo koje oružje u njegovim rukama beskorisno, ako njime ne gađa u Batmanovo srce.

Tretman priče ima više veze sa prljavim policajskim trilerom nego sa naučno-fantastičnom sagom o super-heroju. Umesto negativaca sa patološki ambicioznim planovima za ovladavanjem svetom koji su u isto vreme i vlasnici super-oružja, Gotamovi neprijatelji jesu podjednako nepobedivi problemi svakog megapolisa- organizovani kriminal i korupcija. Međutim, sa pojavom Jokera ukida se jedina stvar koja drži ceo sistem na okupu – novac. Zlo postaje samo sebi cilj (Let’s enjoy the fireworks! što bi rekao Joker), a Batman kao neko ko je, po osećaju, van sistema sad ima problem da pronađe i shvati svoje novo mesto u životu Gotama.

Zgrade su visoke i hladne, lepi i kristalno čisti apartmani su nebu pod oblacima, dok kriminalni i policajski šljam grca u zadimljenim, ofucanim i prljavim prostorijama. Dani su oblačni i bezdušno sivi, a Gotamove ulice mogu biti ulice bilo kog višemilionskog grada… na Zemlji.

O tome koliko je Joker bitan za ovaj film govori i to da su bile potrebne četiri, skoro podjednako prisutne, “pozitivne” osobe da naprave ravnotežu sa njim. A Ledgerov Joker je maestralan, bezdušan, potpuno sjeban, nepovratno izgubljen i očigledno- čovek. Svojevremena Burtonova stilizacija lika u prvom filmu o Batmanu višestruko je eksploatisala Jack Nicholsonov patološki pedigre. Heath Ledger gradi Jokera od nule- on je blago pogrbljen (arhetipski “zli grbavac”), balavi dok govori, razmazanost njegove maske naslućuje fluidni poriv da se iz jednog zločina pretoči u naredni, kao i njegovu potpuno nestalnu prirodu. U isto vreme, njegov psihološki profil utemeljen je na samoproklamovanim anegdotama o tome kako je nastao njegov “osmeh” (po jednoj on je žrtva porodičnog nasilja, po drugoj on je vitez nastradao u odbrani časti svoje drage), ali i na opsesivnoj želji da natera Batmana da pred svima skine svoju masku. Nešto što Joker, očigledno, više ne može da uradi. Jokerov duel sa Batmanom zapravo je potreba da se uspostavi smisao sopstvenog života- nadmetanje ultimativne potrebe za zlom, sa jedne strane, sa podjednako mehaničkom spremnošću na svaku žrtvu (pa i one najveće) ako je to u interesu opšteg dobra. Zato, The Dark Night, baš kao i najbolji policijski trileri, nema pobednika. A i iza onih koji brane imperative časti i morala stoji debela senka ( u ostalom, kada Lucius Fox dovede u pitanje Batmanove metode borbe protiv Jokera- ovaj, u tom trenutku, izgleda moralno sumnjivo kao američka vlada u borbi protiv terorizma).

Konačno, recimo nešto i o samom Batmanu. Kad nije pod maskom, Christian Bale, van mediokritetskih melodramatičnih replika i šepurenja zgodnim curama i nema šta da glumi. Pod maskom, Batman zvuči (heboteskoroidentično!) kao pomenuti Jack Bauer u trenucima najveće zajapurenosti u borbi sa zlim teroristima. Njegova oruđa (jezivo nepraktični Batmobile), baš kao i on sam, više nego ikada su podložna oštećenjima, dok Batman u kostimu deluje životnije nego Bruce Wayne.

Obzirom na reprizu Batmanovog večitog rivala, polu-ponavljanje još jednog njegovog neprijatelja (Dent postaje Two-Face), kao i tekuće tragične gubitke i dramatične razlaze čini se da je saga o Batmanu iscrpla svoj dramski/mitski/arhetipski maksimum, ali (poučeni razvojem stvari u repernoj TV seriji 24), ne treba da izgubimo nadu da bi i neki naredni nastavak Batmana mogao da bude podjednako nadahnut ljudskom dramom kao i ovaj. Jedino što sumnjam da će komercijalni apetiti producenata odobriti nešto još mračnije.