Intervju: Kanda Kodža i Nebojša

Je l' vas još uvek nazivaju "nova Kanda Kodža i Nebojša"?

Nenad: Ne sećam se ni da su nas ikad nazivali “nova KKN", samo su nas povremeno nazivali novom postavom "KKN". U zvaničnim najavama smo predstavljani kao "KKN", bez da je iko postavljao pitanje kredibiliteta nove postave. Bilo je samo zlih jezika kojih, tako reći, više i nema.

Ali, opet ima promena u članstvu. ..

Nenad: Gitaristu Nikolu je smenio Janko Mostarlić (Figlio Di Putana). Nikola je još ranije odlučio da napusti i grupu i zemlju, a određen sticaj okolnosti ga je samo ubrzao u toj nameri. On je inače odsvirao naš novi album, zato što je autorski učestvovao u njegovom stvaranju.

Postoji li po vama neka bitnija razlika između prethodne ploče “Prekidi stvarnosti” i ove nove “Deveti život”?

Oliver: Nije tolika razlika između ove i prethodne ploče kolika je između one faze KKN sa starom postavom i ove dve ploče, “Prekidi stvarnosti” i “Deveti život”.

Nenad: Novi album je proživljeniji nego prethodni. Tokom ove tri godine, koliko je prošlo između ova dva albuma, još više smo se međusobno zbližili i to se sa ljudskog prenelo i na muzički plan. To se uvek dešava kad nešto dugo radiš, onda se te psihološke dimenzije prebacuju i na radne i komunikacijske sposobnosti, pa je u tom smislu ovo sada mnogo bliže onome što smo uvek hteli da budemo i da izrazimo kroz muziku.

Oliver: Ovo je otprilike slika grupe kada svi imaju jednaku ulogu u pravljenju muzike. Raznovrsnost uticaja pokazuje da su svi u bendu dobri muzičari, ali i da su najskloniji psihodeliji. Ta psihodelija je sada oslobođena, mada je uvek postojala. Ono što ranije Rac i ja nismo uspeli da oslobodimo ovde se potpuno realizovalo.

Dakle, ono što je na probama bila dominantna atmosfera prenelo se i na ploču?

Oliver: Jeste, i ja imam utisak da to najbolje zvuči na koncertima, nekako potpuno obuzima i mislim da ćemo napraviti još takvih stvari.

Ploča ima neku posebnu, pažljivo građenu dinamiku i montažu. Smenjuju se brže i sporije pesme, prva i sedma pesma su na neki način povezane, tretman gitara i glasa u tim pesmama doprinosi stvaranju psihodelično-halucinogene atmosfere. Pretpostavljam da je to svesno rađeno?

Nenad: Album nije planiran kao konceptualan, samo smo puno razmišljali kako ćemo rasporediti pesme. To je u principu najlakši deo posla, mnogo lakši od pravljenja i snimanja pesama, koncerata, i u tom smislu nije bilo nekakvog nacrta kako to treba da bude. Uvek postoje sugestije članova koja pesma treba da bude A1, B1, i tako smo uobličavali taj raspored i onda je ispalo da postoji taj psihodelični početak “Nitro”, koji se stilski dovezuje na sedmu pesmu “Godine ćutanja” koja je na neki način B1, zato što je slično izašla iz nekog džemovanja, mada je ta pesma inicijalno rađena za rok operu Irene Popović. Drugi krug na ploči čine dve balade “Crveni konji”, treća od početka i “Prekidi stvarnosti”, treća od pozadi. Treći krug je ovaj neki rege fazon, “Džo Stramere” i na kraju ovaj psihodeličan momenat u "African Head Charge" fazonu.

A postoje li promene u smislu tehnike rada, snimanja i stvaranja pesama?

Oliver: Tehnika rada je malo drugačija, pesme su ličnije i slobodnija je ekipa. Druga su vremena, a verovatno je i pitanje sazrevanja.

Kako sad nastaju pesme?

Oliver: Pa neko donese ideju, ali u principu onaj oblik koji pesma ima na albumu nastaje na probi. Ako ideja dođe van probe, to je ili na jednom instrumentu, akustično, kao skelet, mada se to dešavalo i ranije.

Nenad: Ima dva glavna postupka. Nekad Oliver donese najsiroviju muziku i tekst koji se kasnije razrađuju, a nekad se on vokalnom harmonijom nadoveže na već gotovu muziku. Međutim, mnogo je finesa i detalja koji se usput nadograđuju tako da ne postoji prava formula. I pesma i aranžman pesme su živa stvar.

Ima puno gitara na ploči. Da li ste zadovoljni kako zvuče?

Nenad: Zadovoljniji smo nego na prošlom albumu, ali još uvek ne sasvim. Mislim da nikad i neću biti sasvim zadovoljan.

Misliš u produkcijskom smislu?

Nenad: Između ostalog. Andreja koji je sa nama radio produkciju ovog albuma je bio veoma zahvalan saradnik i slušao je sve naše sugestije i davao je sve svoje znanje koje ima. Sa jedne strane kod nas postoji tehnički problem da se rok ploča isproducira na pravi način, a sa druge strane ja još uvek nemam tu moć da ono što zamislim izrazim tačno kroz muziku. Još uvek me frustrira nemogućnost postizanja tog mimezisa, te identičnosti moje energije, strasti, emocije, stava, ideje sa jedne strane i finalnog proizvoda sa druge strane.

Dominantna je i crvena boja u većini tekstova. Ima li to neku posebnu simboliku?

Oliver: Jeste, crvena je boja neba i sunca u sumrak, odatle možda.

Na albumu su i dve posvete, od kojih je jedna Džo Strameru (Joe Strummer, pevač i gitarista The Clash). U istoimenoj pesmi ima deo kad kažeš, “I ne idi, i ne idi kada te zovu”. Mene to podseća na stih “It's up to you not the hear the call up” iz pesme “Call Up” grupe "The Clash".

Oliver: Da, jeste, to je bila inspiracija, zato se pesma i zove "Džo Stramere". Meni je ta stvar od "The Clash" poslužila kao opravdanje da se ne odazivam ni u jednu državnu instituciju koja podrazumeva saradnju sa nekom aktuelnom politikom, bilo kakvim skrivenim aparatima ili zloupotrebama.

U tom smislu, "Džo Stramere" je jedina otvoreno angažovana pesma na ovoj ploči.

Oliver: Pa jeste, sad tu i tamo se nešto nasluti i u drugim pesmama. Još da kažem da je "The Clash", koliko ja znam, prva engleska pank grupa koja se bavila regeom na način koji je nama uvek bio nekako blizak. Njihovo poistovećivanje sa regeom kao kulturom koja im nije urođena bilo je motivisano istim razlozima zbog kojih smo i mi zavoleli rege.

Nenad: Pored toga, Stramer se na kraju ispostavio kao jedan od najpozitivnijih likova u istoriji rok muzike, baš iz razloga što je "The Clash" u jednom trenutku duboko zastranio, bez ikakve svesti, u tu neku priču muzičke industrije...

Sviranja po stadionima...

Nenad: Da, i tog militantnog propagiranja stadionskog roka. On je sam pričao da je to bila jedna velika zabluda, ali što kaže Miljković, “Zablude pevaju najlepše”. Kad je krenuo da se otrežnjuje, što je sigurno bilo bolno, deset godina je radio tako neke ploče i filmove potpuno ispod žita, koje niko nije naročito primećivao i polako se vraćao sebi. Fascinantno je što je na kraju života došao do tog albuma “Streetcore”, koji ga na najbolji način predstavlja onakvim kakav treba da ostane upamćen. Bez obzira da li neko voli "The Clash" ili njegovu solo muziku, njegov odnos prema sebi, umetnosti, životu i svetu, je odnos visoko moralne osobe i ako je nekome bitan moral, Stramer je nezaobilazan lik rok'n'rola.

Može li roker da živi u nekoj paralelnoj realnosti? Naravno da ne možeš ostati imun na okolnosti, ali postoji ta teorija da je r'n'r dobar način da se ostane večiti klinac.

Oliver: Aaa, pa nije to jedini način. Ja mislim da bavljenje psihoaktivnim supstancama isto dovede do toga da čovek ne sazri ili da naglo ostari, a ne sazri uopšte.

Aha, misliš mentalno ostari, “sto godina za pet minuta”?

Oliver: Da, da. Taj životni stil utiče, mada neko ko pokušava da živi od muzike mora da se racionalizuje i da gleda kako će da preživi, jer jako je teško.

Nenad: Biti klinac je privilegija kakvu ljudi koji su zaposleni u već uhodanim sistemima nemaju i ne smatraju je naročito važnom, ali to je stvarno privilegija.

Druga posveta na albumu je Radomiru Belaćeviću (pioniru treš estetike, kinematografije, proze... kod nas). Izjava koju je on onako malo nategnuto dao reporteru radija B92 usemplovana je u pesmu “Čaj”.

Oliver: Pa sad koliko je to posveta...Mislim da smo svi voleli taj film o njemu (“Dečak iz Junkovca”, prim.aut.) i njega kao tipa koji je živeo svoju psihodeliju ceo život.

Nenad: To nije posveta, nego neka vrsta specijalnog gostovanja. Radomir Belaćević nije umro, ta vrsta psihodelije nije umrla. On je skroz van sistema konstruisao svoju stvarnost, koja je kasnije ismejana, između ostalog i zahvaljujući samom tom filmu koji ga je proslavio. I mi smo negde psihodelična pojava u Srbiji, pa je to delovalo kao prikladno nadovezivanje.

Oliver: Mi smo ranije hteli da radimo sa njim spot, a uopšte nismo znali da je tada bio bolestan.

Nenad: Album “Prekidi stvarnosti” je izašao u maju 2005. a on je umro početkom juna.

Čime se bavite u pauzi bavljenja muzikom?

Oliver: “Drogiram se da mi bude lepo, tada gledam i na seks slepo.”

Ko to kaže?

Oliver: Pa Radomir Belaćević. To je iz njegove poslednje knjige koja je ispod nivoa i njegovog i Marka Dabovića. Tad je Marko Dabović odbio da mu bude recenzent i lektor, jer je uvideo da je to knjiga “sa nekim, da izvinete, jebačkim pesmama”.

Osim toga, je l' čitaš još nešto?

Oliver: Momentalno treći put čitam Siorana “Kratak pregled raspadanja” i prepoznajem tu neke stvari, mada mi je mnogo manje fascinantna nego kad sam je čitao prvi put u srednjoj školi.

Nenad: Nekako je puno težine.

Oliver: Meni je naivnije, preterano jednostavno, kao neki kafanski razgovor.

Nenad: Ja sam skoro čitao Vojnovičevog “Vojnika Čonkina”, a trenutno čitam knjigu Vita Nikolića “S kraja na kraj zaborava”. On je bio sjajan crnogorski pesnik.

Je l' teško pišeš tekstove, svakodnevno ili u naletima?

Oliver: Zavisi. Nekad cela stvar nastane odjednom, nekad to traje i do pola godine. A nekad cela stvar bude napisana, ali fali jedna adekvatna reč koju tražim mesecima.

Obično se rokenrol poezija smatra banalnom u odnosu na klasičnu i misli se da je ne treba čitati odvojeno od muzike. Kakav je tvoj odnos prema tome?

Oliver: Nisam kompetentan. Ima ljudi koji su pozvaniji da o tome govore. Dosta sam čitao poeziju koja nije pisana za muziku i među njom sam nalazio mnogo banalnije stvari nego među onom koja je za mene vrhunska r'n'r poezija.

Je l' imaš neke rok pesnike čija ti je poetika najbliža?

Oliver: Pa imam...Džoni Štulić, Milan Mladenović, Darko Rundek...

Dobro, to ti je sad aktuelno jer pišeš na srpskom, ali si čitao tekstove i stranih autora.

Oliver: Ne možemo o tome da govorimo, zato što najbanalniji tekst na engleskom ne zvuči tako loše kao loši, pa čak i dobri tekstovi na srpskom.

To je tačno, ali to je zato što je engleski jezik jezik rokenrola i popularne kulture...

Oliver: Ne mogu da se bavim rokenrol poezijom na engleskom onako kako se bavim na srpskom. Kada je tekst na engleskom superioran u smislu da bolje zvuči, ja odmah znam da je inferioran u smislu da ga je lakše napisati nego na srpskom.

Postojala je ideja da objaviš zbirku pesama sa dosadašnjim tekstovima.

Oliver: Nije postojala moja ideja i moja želja. To je bilo nešto potpuno drugo. Ne bih ni objavljivao zbirku poezije pisane za muziku, zato što uz svaki disk idu tekstovi. To je Vlada (Rajović, bubnjar, prim.aut.) bio u fazonu da bi bilo dobro za bend izdati knjigu i disk u isto vreme, a i Zlatko (menadžer, prim.aut.) se ložio.

Znači, ipak rokenrol poeziju treba čitati uz muziku?

Oliver: Apsolutno. To znaju svi ljudi koji hoće da nauče neki jezik. Sa druge strane ako je poezija dobra uopšte nije bitno da li pisana za muziku ili nije.

Nenad: On je čak u privilegiji da njegovu poeziju koja je nedeljiva od muzike čuje i primi mnogo više ljudi nego poeziju pisanih pesnika koju pročita geto od 100-200 ljudi.

A šta bi trebalo da se desi da vi iz tog nekog andergraunda prerastete u bend kalibra kakav su 80-tih godina XX veka bili "EKV", "Električni orgazam", "Disciplina", "Partibrejkersi"?

Oliver: Ja mislim da nema izgleda za to. Ne vidim način, niti mi imamo bilo koji element u muzici, tekstovima i razmišljanjima koji je potreban da bi naša muzika postala privlačna masama.

Ali pazi, nije delovalo ni da će "EKV" svojom muzikom, a posebno tekstovima, regrutovati toliko publike.

Oliver: Ali to se desilo u prihvatljivom trenutku, s tim što su oni imali više osećaja nego mi.

Nenad: Ja baš mislim da mi imamo više osećaja nego oni, samo što režiseri koji stvaraju podlogu za našu stvarnost danas nemaju interesovanja i osećaj.

Oliver: Ja se plašim da to analiziram, tako da ne mogu da dam neki iscrpan odgovor, možda iz tog nekog straha i ne razmišljam o tome objektivno i analitički, nego idemo ovako kako idemo, pa gde stignemo.

Sigurno ste primetili da se ovde još uvek neguje kult zlatnih osamdesetih. Ako se već pomenute grupe predstavljaju kao spasioci od pastirskog roka, kako bi vas predstavili neki koji će možda, danas-sutra, snimati dokumentarce o vama?

Nenad: Nas mogu samo kao budale da predstave. Mi možemo samo ponizno da kažemo da nikad nećemo dostići njihov nivo, nikad nećemo biti tako dobri i da nam to bude jedina karta za uspeh. Ceo taj kult je nepropusan, zato što nije samo muzički, već i politički, i tiče se nekog drugog sistema vrednosti.

Oliver: Što bi rekao Zoran Miščević, “Gledali su nas kao gomilu ludaka:”