Exit IV dan: Iskustvo pre svega

Poslednje veče ovogodišnjeg Exita obeležili su ljudi koji se bar tri (Geoff Barrow iz Portishead), odnosno preko četiri (Nick Cave) decenije aktivno bave muzikom. Istina, i Mick Jones je stari vuk, ali sticaj okolnosti mi nije dozvolio da pogledam Big Audio Dynamite... A da budem iskren, posle koncerata koje su odsvirali Portishead i Grinderman, nije da mnogo žalim zbog toga.

Uvrstiti 2011. godine Portishead na glavnu binu Exita u 22:30h je toliko hrabar potez, da bi se gotovo mogao porediti sa puštanjem pesme „Don't“ grupe Dinosaur Jr, na današnjem radiju B92 u vreme ručka. Naime, Geoff Barrow i drugari su možda devedesetih i bili bend uz koji smo romantično propadali, ali nakon ploče „Third“ iz 2008. godine, jasno nam je da tu nema ništa više od romantike. Njihov sadašnji zvuk je direktno inspirisan grupama kao što su Silver Apples i Neu, a plašim se da na prste jedne ruke možete nabrojati njihove poklonike koji su do sada bili na nekom Exitu. Ali tradicije su tu da se ruše, pa i one o infantilnom programu najvećeg muzičkog festivala u Evropi a i šire (tako bar nagrade kažu).

Portishead Foto: Milovan Milenkoviæ (exitfest.org)

Gotovo celokupan repertoar su činile numere sa prvog i trećeg albuma. Dakle, red nostalgije, red progresivnih pesama. To se ispostavilo kao dobar recept – taman kad se masa smori od novih pesama (riba iza mene je na cockney naglasku upitala druga/dečka/brata „Ain't „Dummy“ their only record?“), tu su bile „Road“, „Sour Times“ ili „Glory Box“, „Wandering Star“ da izvuku stvar. Te stare pesme su zvučale gotovo isto kao na ploči, te ne čudi frenetičnost koju su izazvale u publici, bez obzira na njihov mračan ton. Čak je bilo malo groteskno čuti sve te salve odobravanja i urlika dok Beth peva o nekim intimnim bedacima. Naravno da bi neki manji i intimniji prostor bio mnogo prikladniji za Portishead koncert nego što je glavna bina Exita, ali to se u Srbiji nikad neće desiti.

Što se tiče novijih pesama, tu je bilo očigledno da je bend naloženiji, a to se naročito osetilo u singlu „Machine Gun“, kao i u poslednjoj „We Carry On“, u kojoj smo na momente imali utisak da su na bini Sonic Youth. Zvuk u toj pesmi je bio pun, a ruku na srce, to se može reći i za ostatak svirke. Ta punoća prvenstveno ima veze s tim što je njih na bini bilo čak šestoro: dva bubnja (jedan bez bas bubnja ako sam dobro video, što se može svrstati u udaraljke), gitara, bas (koji je u nekim pesmama bio druga gitara), klavijature i elektronika, plus Beth Gibbons. Njen kontra-alt nije ništa izgubio na snazi od 1994, kao ni njen odnos sa publikom. Naime, tokom celog koncerta bila je leđima okrenuta publici, osim kada peva. Imajući to u vidu, potpuno je nestvarno delovala scena kada je na kraju poslednje pesme sišla među publiku sa kojom se pozdravljala, grlila..i sve to sa širokim osmehom... Osmehom kog pre toga ne videsmo nijednom. Možda se ipak nešto desilo s njom u međuvremenu?

Dakle, kada se podvuče crta, Portishead su u osamdesetak minuta pokazali kako „matorci“ u 21. veku spajaju noise, pop, kraut rock, elektronika i trip hop. Složili se ili ne, bilo je više nego evidentno da to rade mnogo bolje od gomile klinaca koji se kunu u bristolsku scenu.

Grinderman Foto: Milovan Milenkoviæ (exitfest.org)

Kad smo već kod „matoraca“, šta reći za grupu Grinderman? Nick Cave, Warren Ellis i drugari su održali čas omladini kako se roka i kako se znoji na bini. Ovo mi je bio 4. put da gledam Nicka, ujedno i prvi bez Bad Seeds u pratnji. S obzirom da mi je do sada bio najbolji njegov prvi nastup koji sam video (1997. godina, „Boatman's Call“ turneja), večeras mogu reći da sam gledao koncert na kome je Nick bio gotovo isto dobar kao tad. S tom razlikom da je 1997. svirao samo balade, dok sinoć ta reč nije postojala. Nick Cave svirao na Exitu, a neko drugi zvučao melanholičnije? Hell yeah!

Pre nego što se pozabavim sinoćnjim koncertom, moram priznati da sam pre pet godina vest o novom bendu Nicka Cavea primio prilično hladno. Zašto? Pa, nisam se mogao oteti utisku da me ne radi nijedna ploča koju je izdao sa The Bad Seeds nakon „Boatman's Call“. Znam da ima solidnih pesama na onom duplom, što beše najbolji album 2004. godine po izboru muzičke redakcije radija B92, kao i na onom poslednjem gde mu guzate crnkinje đuskaju u spotu, ali džaba – sve mi to bilo 'nako, niš spec' što bi rekli. Izgubio sam nadu u Nicka, te me je i vest o njegovoj novoj grupi zatekla sa podsmehom. A onda sam čuo „No Pussy Blues“, verovatno najsiroviju pesmu koju je Nick snimio još od „Red Right Hand“. I sam se postideo što sam posumnjao u njega, tj. tada je Nicholas Edward Cave ponovo ušao u moj život.

Koncert koji su Grinderman sinoć odsvirali na Exitu beše esencija onog što se zove rock and roll. Sirova energija, bes, hedonizam, poroci...sve po redu. Za razliku od ostalih muzičara na Exitu, koji su obično iza sebe imali video bimove, lasere, filmove, spotove, pokretne slike raznih vrsta, ova četiri momka su sve to zajebali. Iza njih je bilo... Ma nemam pojma šta je bilo iza njih, to je tako nevažno!

Grinderman Foto: Milovan Milenkoviæ (exitfest.org)

Nick je svirao gitaru (svesno i s namerom loše, ali mnogo bolje nego što sam očekivao) i povremeno korg klavijature, dok je Warren bio i ostao lud u pravom smislu te reči, bez obzira da li svira gitaru, violinu, bubanj ili vrišti odozdo (da, vrišti odozdo). Nesputan i slobodan duh. To je Warren. Martin i Jim su vizuelno bili najviše straight u celom bendu, ali je zvuk njihove ritam sekcije bio sve osim straight.

Iako će ove godine napuniti 54 godine, Nick i dalje poseduje harizmu i energiju na kojoj mu mogu pozavideti klinci. On nije stajao sat vremena - bacao je mirkofone i gitaru, uletao u publiku nekoliko puta, pa je tako jednom ostao bez kaiša a jednom je dobio na poklon crveni ženski brus. Mogu samo da pogađam šta bi se desilo da je koncert potrajao duže.

Vrhunac je bila „Kitchenette“ kada je Nick u publici bukvalno urlikao „I just wanna relax“ dok ova trojica iza njega šiju, kopaju i rovare. Ah, kako sva ona death metal groktanja gube smisao posle ovoga. A kad smo kod metala, nije da se nije mogao prepoznati u nekoliko numera. Kao i punk, blues, noise, čak i free jazz... Sve ono što ne poznaje granice, kravate, rejtinge i korektnost bilo koje vrste... Sve ono što je mnogo jako, kalorično, s mnogo gradi, s mnogo masnih hedova - osećalo se u svakom tonu.

Grinderman Foto: Milovan Milenkoviæ (exitfest.org)

Odsvirali su dobar deo oba albuma, a pored pomenute „Kitchenette“ najjači utisak je ostavila (naravno) „No Pussy Blues“ (tekst koji govori o tome kako muškarac Nickovih godina ima frku da smuva duplo mlađu klinku..onaj crveni brus vam jasno daje do znanja da li je tekst fikcija ili ne), zatim furiozna „Get It On“, zujeća „Honey Bee“, kao i singl „Heathen Child“. Posle tačno sat vremena zvanični deo se završio pesmom „Grinderman“, da bi se bend snakon toga vratio da odsvira „Lovebomb“ na bis, okončavši ovaj koncert u stilu velikog High Spirita „'Ajde sada marš!“

Što se potpisnika ovih redova tiče, beše ovo ubedljivo najbolji program Exita od kad se održava. Ako narednih godina organizatori nastave da nerviraju Kosheen/Faithless fanove, a još ako im se potkrade neka sitna „greška“ pa dovedu neki američki bend o kom ne trubi NME, eto šanse da odlazak na Petrovaradin postane tradicija.