An American Crime/ Girl Next Door

NAPOMENA: Ovaj prikaz otkriva detalje koji bi vam mogli pokvariti uživanje u filmu. U tom slučaju vi ste zli i odvratni pedofiličar i drago mi je zbog toga!

Ako umetnost u isto vreme i kritikuje i inspiriše život, onda je umesno primetiti da to u nekim slučajevima može poslužiti kao mač sa dve oštrice. Jer ako plemenito biće, recimo, epopeja poput Lord Of The Rings, u kojoj se pravi muškarci otimaju oko prstena, može nadahnuti da sa osmehom prihvati bližnjeg geja svoga, tako i slikoviti prikazi poremećenih dejstava ljudskog uma mogu delovati kao okidač na već napunjeni pištolj. I ne znam zašto bi bilo logičnije verovati da će se ljudi masovnije odazivati pozivima na lepši i bolji svet, nego što će popuštati pred svojim slabostima i njihovim sočnim prikazom. Ostaje pitanje- da li bi ukidanje umetnosti koja „slika ružno“ učinilo da svet postane lepše mesto, ili, barem, smanjilo broj stvari koje ga poružnjuju. Odgovor vam, naravno, niko ozbiljan neće dati.

Umnožavanje ljudskih prava i boraca za ista u svetu umetnosti (naročito filma) pružilo je priliku da se osvetle i prozovu svi problemi modernog sveta. Iako je ponekad u takvim delima lakše prepoznati jalovu propagandu, nego borbu za univerzalne vrednosti, daleko je zanimljivije zamisliti se nad njihovom pustom ljudskom svrsishodnošću. Bez ikakve želje da moralno arbitriram, ja se zapravo samo raspitujem- moramo li jebeno da vidimo sve što, inače, ne želimo ni da zamislimo?

An American Crime i Jack Ketchum’s Girl Next Door su dva hallmarktična filma urađena prema istom istinitom događaju. Šezdeset i neke u nekom pizdilovskom predgrađu u američkoj državi Indijana dve devojčice poverene su na čuvanje Gertrudi Baniszewski, siromašnoj domaćici i majci sedmoro dece. Za jednu od njih, Sylviju Likens, to je bilo više nego (verujte mi!) tragično iskustvo koje se pretvorilo u jedan od najvećih šok(-koridor)-skandala u Americi, koji je, ako mene pitate, verovatno utro put nastanku i potrebi za emisijama poput Jerry Springer Show.

U oba filma reditelji su zadržali nekoliko stvari: leto je, starija sestra brine o mlađoj, majka je chain-smoker, susedi gotovo hronično gledaju svoja posla, jedno od komšijske dece ima specifičniji odnos prema Sylviji od druge dece. I, da- u oba filma Sylvia umire od posledica stravičnog mučenja.

Razlike u filmovima potiču od činjenice da je jedan sebe voleo da vidi kao nezavisnu, i samim tim nesputaniju produkciju (Girl Next Door), dok je drugi pokušao da unutar Holivuda stvori dovoljno provokativno delo čiji smisao se neće iscrpsti samo u realističkom tretmanu materijala (An American Crime). Iako ni jedan od filmova nije remek-delo, iako njihov sadržaj anulira potrebu za fikcionalizacijom ili bilo kakvim „umetničkim“ intervencijama u tretmanu istog, rekao bih da su se oba (relativno mlada, relativno neafirmisana) reditelja potrudila da priči pariraju nekom umetničkom vizijom nadajući se da svaka priča o ljudima nosi i neki univerzalni(ji) ljudski barkod.

Sylvia Likens u Girl Next Door zove se Meg Loughlin (igra je dvadesetdvogodišnja Blythe Auffarth) i deluje zrelije i manje devojčicasto nego Sylvia (devetnaestogodišnje) Ellen Page u An American Crime. Reditelj Gregory Wilson svoju verziju priče izlaže kao bajku koja je svoje iznutrice okrenula napolje. Meg i njena sestra Susan nakon saobraćajne nesreće u kojoj su izgubile oba roditelja dolaze poput dve Pepeljuge kod svoje tetke Ruth koja ima tri sina. Starija Meg od samog početka meta je podsmeha svoje zle tetke, čija frustriranost možda potiče od zlostavljanja u detinjstvu, činjenice da ju je muž ostavio (pa su zato sve žene kurve) ili od proste činjenice da je žena psiho (što sugeriše njena fasciniranost cirkuskim freakovima kakvih više nema). Kazneno-popravne mere protiv Meg postaju sve monstruoznije dok devojka ne završi obešena za ruke (u Abu Dabi pozi), a tetka i tri sina ne postanu njen preki sud. Iscrpljivanje, ponižavanje i izgladnjivanje nastavljaju se reckanjem i gašenjem cigareta u njeno telo, silovanjem (iako se to, navodno, nije dešavalo u istinitoj priči), urezivanjem poruke „I Fuck, Fuck Me“ užarenom šnalom u kožu stomaka i konačno spaljivanjem klitorisa. Da, morao sam sve to da podelim sa vama. Konačno, i za mene ostaje misterija kakvi roditelji su dozvolili svojoj deci da učestvuju u scenama u kojima Meg ostaje očigledno naga ili u kojima se pred njihovim očima demonstrira ultra-eksplicitno nasilje. A možda je to mali moralni film-u-filmu. Ne znam.

Tommy O’ Haver odlučio se da njegov An American Crime bude daleko dramskiji. Teta Gertruda je majka čopora dece, ima vezu sa dvaput mlađim momkom koji je solidno zlostavlja, dok se njeno psiho-fizičko stanje laički može opisati kao psihotična-tuberkoloza. Sylvia glumice Ellen Page je drčna devojčica koja svoju nesreću zasluži time što bude nabeđena da je pred svetom olajala svoju sestru od tetke da je trudna (što ova i jeste, ali teta Gerti to ne može da prihvati). Sylvia završava u podrumu, kao živa igračka divlje, komšijske dece koji je prvo koriste kao vreću za udaranje, potom je razdeviče flašom (ili joj to uradi sama teta, već sam potisnuo u sećanju tu scenu), da bi je potom pretvorili u seks poligon i konačno žigosali kao kurvu. Scena njenog bekstva iz kuće jedno je od najpotresnijih izneveravanja naših nadanja. Još jedan monstruozan detalj priče jeste da Sylvia i njena sestra završavaju sasvim slučajno u Getrudinoj kući, jer ona pristaje da ih čuva dok su njihovi roditelji na turneji sa cirkusom u kome rade. Ironija- majka svake nesreće.

U oba filma, kao pozitivan lik pojavljuju se dečak koji je neka vrsta nemoćnog ili perverznog princa koji ne uspeva da spasi svoju curu. David Moran, kao pedesetogodišnjak, u Girl Next Door nam kroz flešbek priča celu priču iscrpljen grižom savesti. Reditelj daje jasne naznake da je Davidova nemoć da alarmira okolinu zapravo bila podstaknuta kodeksom ponašanja Amerike 50-tih koja je tek sticala rutinu poštovanja tuđe privatnosti. S druge strane, Teddy u An American Crime i brže i odanije podleže Gertrudinom uticaju, što samo dodatno kompromituje prikriveno beznađe ovog filma.

Činjenica da ni jedan ni drugi film nisu izazvali svetske nemire, niti da su po box-officu parirali svojim daleko manje kontroverznim saborcima poput Passion Of The Christ ili Fahrenheit 9/11 ide u prilog tome da istina igra zapažene uloge samo u globalno spornim momentima. Baš zato za umetnost ostaje pitanje- kome i zašto ovi filmovi trebaju? Kao i da li nas uloga svedoka na izvestan način čini i saučesnicima zločina?