Eva Braun: I na 33, i na 45 obrtaja

Ove godine, obeležava se tačno dve decenije od albuma “Prisluškivanja”, debi izdanja bečejskog sastava Eva Braun. Karijeru su počeli kao klinci koji se lože na “The Beatles”, a danas slove za jedan od najboljih pop bendova koji izvodi muziku na srpskom jeziku. Iza sebe imaju 5 studijskih albuma, a poslednji “Playback” objavljen je prošle godine.

U opširnom intervjuu koji sledi, Goran Vasović Vaske otkriva kako je bilo snimati debi album u ono najgore vreme početkom devedesetih godina kada nije bilo kraja nulama na novčanicama, kako će izgledati koncert koji će se desiti u beogradskom Domu omladine 15. decembra na kome će Eva Braun obeležiti ovaj jubilej, a pored budućih planova benda, Vaske će nam preporučiti nekoliko albuma, knjiga i filmova.

B92: S obzirom na to da vaš debi album “Prisluškivanja” ove godine slavi 20. rođendan, reci mi kako tebi on zvuči sada, nakon toliko vremena?

Goran Vasović: Iskren da budem, dok nismo krenuli sa pripremama za ovaj koncert 15. decembra, dosta dugo tu ploču nisam ni slušao, i da bih se podsetio mnogih tekstova i svega ostalog što je u vezi sa tom pločom, ponovo sam je stavio na gramofon. Još uvek imam jedan primerak od tih 500 vinilnih izdanja. Ne znam, imam dvojaka osećanja.

Sa jedne strane smeta mi ta ipak primitivna produkcija, nezrelost u zvuku, usudiću se pa reći i u pesmama…Sve mi deluje nekako mutno sa te tehničke strane. Ipak, takođe sam u rilnama te ploče čuo neku dečačku želju, predanost i veru u to što se radi. Sviđa mi se što se i posle 20 godina može čuti taj entuzijazam koji je vladao među nama četvoricom, bez obzira na sve one okolnosti koje su pratile tu ploču. Ta ploča je snimana negde u zimu, proleće 1992. godine - onaj prvi rat u Hrvatskoj se završio, drugi u Bosni se polako zakuvavao i buknuo u aprilu, baš tu negde kada smo mi završili ploču.

Kako bih najbolje dočarao to pomenuto sivilo ranih devedesetih, ispričaću jednu anegdotu. Album smo snimali u Bukovcu, na Fruškoj gori, nekih dvadesetak kilometara od Novog Sada, u kome smo tada živeli. Pošto smo snimali otprilike jednu pesmu za jedan dan, svake noći kada smo se vraćali u Novi Sad i prelazili most preko Dunava, zaustavljala nas je vojna policija koja je pretresala kola i sećam se da su nas uvek pitali isto pitanje kada otvorimo gepek i vide kofere za gitare: ”Da li je to oružje?”.

Dakle, sa jedne strane mi je drago da i danas čujem tu dečačku i klinačku energiju, a opet kada se prisetim tog snimanja, tog sivila, inflacije koja je polako počela da hara, imam pomešana osećanja. Takođe, kakva god da je ta ploča bila, kakva god da se ona meni dnas činila, činjenica je da je ona postavila temelje Eve Braun i otvorila joj put, na sreću ili nesreću, za dalju karijeru.

Koliko ste vi svirali pre tog prvog albuma, koliko su se te pesme krčkale?

Skoro sam baš pričao da za razliku od većine bendova koji prvo sviraju, pa onda održavaju koncerte, pa se tek onda dočepaju studija i snime album, kod nas je bila totalno suprotna priča. Mi smo prvo imali pesme, pa smo iz pesama praktično osnovali bend i počeli smo da ih sviramo na koncertima tek kada je snimanje bilo završeno. Kako smo svi živeli u Novom Sadu, okupljali smo se u iznajmljenim studentskim stanovima svirajući jedni drugima te kompozicije, nakon čega smo spontano došli na ideju da osnujemo bend i da te pesme nastale po sobama, zaista snimimo.

Imali smo sreće jer se naš zajednički prijatelj Peđa Pejić baš u to vreme takođe preselio u Novi Sad i osnovao je svoj prvi studio u Bukovcu, tako da smo se sa njim dogovorili da za 14 dana snimimo ploču. Paradoks je da na toj ploči nema bubnja, tamo je ritam mašina…znači nismo imali ni te uslove za bubanj, a ne treba da pomenjim da je sve je snimljeno na 4 kanala. Dakle, nakon što smo snimili album, Carlo Records nas je uzeo pod svoje i kada smo skapirali da postoji mogućnost da taj album uživo predstavimo drugim ljudima, onda smo počeli intenzivno sa probama.

Nedavno sam čitao Milanov intervju gde on pominje kako je “Prisluškivanje” album na kom ste svi zajedno učestvovali u pisanju pesama više nego na bilo kojoj potonjoj ploči. Kako on kaže, ne zna se ko je zaslužan za koju strofu, refren…

Ni ja ne mogu da se setim ko je tačno šta napisao. Mislim da je za bukvalno svih 14 pesama neko dao svoj doprinos. Sećam se na primer pesme koja otvara album “Kuća lutaka” koja je nastala iz tri potpuno različite pesme: Milanova je strofa, moj bridge i Pjerov refren. Takođe u numeri “Kao da znam”, sva trojica smo napisali tri dela i spojili ih u jednu pesmu.

Ne znam…Tada nam je to uspelo, neke stvari su se poklopile u tom momentu. Kasnije smo čak pokušavali ponovo to da uradimo, ali nikada sa tako dobrim rezultatima kao na tom prvom albumu. E sad, zašto je to tako, teško je reći.



Album je objavljen originalno samo na ploči..?

Da, album je originalno objavljen u 500 primeraka, u vinilnom izdanju. Ono je bilo, hmmm smešno bi bilo da kažem rasprodato, jer je Carlo Records više od polovine tiraža podelio ljudima, mahom novinarima, a ovo ostalo je nešto malo bilo u prodaji. Tek nekih 7-8 godina kasnije je Automatic-Mascom objavio prvo reizdanje tog albuma na disku, sa onom bonus pesmom “Hajde sanjaj me, sanjaj” koju smo uradili sa Vladom Divljanom. Nedavno, pre par godina sam dobio primerak novog reizdanja, vidim da je Mascom ponovo objavio taj album u nekoj svojoj ediciji nostalgije ili čega već, zajedno sa prvim albumima bendva Oružjem protivu otmičara i Popcycle. Ja retko viđam tu ploču ali vidim da ljudi znaju te pesme, izgleda da su one živele drugačije.

Pominješ da je Mascom ponovo reizdao album, pa me zanima kako ste rešili deo oko autorskih prava – da li vas neko obaveštava o tim reizdanjima, da li ste sa nekim postigli neki dogovor…kako to uopšte ide u vašem slučaju?

Moram da priznam da smo sva četvorica malo naivno ušli u sve to. Kada sam shvatio da se ta ploča dopada nekim za mene važnim ljudima, nekim novinarima kao što su Moma Rajin, Nebojša Pajkić čije sam članke čitao po raznim “Džuboksovima” , odnosno ekipi “Ritma” koja je kasnije završila na devedesetvojci, to mi je imponovalo, bez lažne skromnosti, ali sam se trudio da me to nešto preterano ne povuče. Istovremeno, niko od nas nije mnogo razmišljao o budućnosti. Potpisivali smo olako te papire koje su nam nudili svi ti izdavači, tako da ako me pitaš da li danas postoji mogućnost da se taj album reizda na vinilu, ja uopšte ne znam ko je vlasnik te master trake ni gde se to nalazi.

A sećam se da smo 1997-98 potpisali neke papire oko malopre pomenutog reizdanja, tako da mislim da Mascom i dalje ima pravo na to. Mada nisam ni pokušavao da ulazim nešto preterano u to i da otkrivam koren svega toga i da li može da se vrati u vlasništvo benda, a iskreno nisam ni imao snage za to. Mogu samo da zamislim komentare na ovu izjavu, ali kako god zvučalo mi zaista nismo ušli u ovo zbog novca. To je nama zaista bio hobi i nešto što nam je omogućilo da nam se ostvare ti dečački snovi. Mi smo oduvek želeli da pišemo naše pesme, da imamo mogućnost da ih sviramo i objavimo. Meni je divno što i danas postoje ljudi kojima je to zanimljivo.

PROČITAJTE: Eva Braun - "normalna" pop muzika

Reci mi, kako će da izgleda koncert 15. decembra u Beogradu?

Prva ideja nam je bila da taj koncert održimo u Muzeju jugoslovenske kinoteke i tako napravimo mali link sa našim unplugged koncertom iz 1993. godine. Hteli smo da to bude akustično koncert za stotinak ljudi među kojima bi bili naši prijatelji i ljudi iz medija, a pedesetak karata smo planirali da pustimo u prodaju za ljude koje bi to zanimalo. Međutim, vrlo brzo se ispostavilo da postoji nešto veće interesovanje nego što je kapacitet Kinoteke, pa smo odlučili da sve to prebacimo u neki veći prostor. Izbor je pao na Dom omladine, s obzirom da nam je još u lepom sećanju prošlogodišnji koncert koje se tamo desio.

Pošto taj prvi album traje nekih tridesetak minuta, razmišljali smo kako bi sve to mogli da izvedemo i došli smo na ideju da prvi deo koncerta sviramo ceo album “Prisluškivanja”, od prve do 14. peseme, a u drugom delu ćemo napraviti presek singlova od našeg drugog albuma “Pop Music”, sve do poslednjeg “Playback”. Kao što kaže naš basista Obra, prvi deo koncerta će biti na 33, a drugi na 45 obrtaja.

Nekako sa nestrpljenjem očekujemo sve to, jer prvi put sviramo koncert koji je totalno drugačiji od onoga što smo ranije radili (ako ne računamo koncert u okviru predstave “Kaligula” u režiji Ane Miljanjić koja je bila ovde u Bečeju, kada smo svirali neke “The Beatles” pesme, što je bilo naše jedino iskakanje iz klasičnog rituala rok koncerta). Ja se iskreno nadam da postoje ljudi kojima će to biti bar upola zabavno koliko i nama.

Taj koncept da bend svira ceo album je skroz zanimljiv…

Da, s tim da nismo mi to izmislili…

Naravno, u inostranstvu je to standard ali naši bendovi nemaju taj običaj. Ne sećam se kada je neki bend odavde u celosti na koncertu izveo svoj album

Ja znam jedino da je bilo nekih najava da će Darkwood Dub svirati svoj prvi album, ako se ne varam…

Da, to je bilo na Mixer festivalu

Pa da. I to je jedini takav slučaj kod nas da sam čuo. Dok je napolju to česta pojava. Sećam se da je sve počelo sa starijim izvođačima tipa Love koji su izvodili “Forever Changes”, pa Brajan Vilson (Brian Wilson) i “Pet Sounds”, a sada vidim da to radi i Metallica, čujem i The Cure…



Vi svi živite u istom gradu osim Milana ili ne? Zanima me kako se organizujete za probe?

Teško. Da, osim Milana smo svi u Bečeju još uvek. To da li živimo u istom mestu ili ne, manji je problem od naših svakodnevnih obaveza. Niko od nas ne živi od muzike, svi radimo, imamo svoje porodice i sve ostalo što ide uz to. Tako da je pomalo teško da se svi uklopimo u termine tu probu. Za sada nekako uspevamo. Naravno najteže je Milanu koji ne živi u Bečeju, ali on je čovek sa najvećom energijom od svih nas. On je neko ko uspeva da živi u Sent Andreji, da radi taj posao koji radi (koji je izuzetno naporan i iziskuje brojna putovanja po celom svetu) a istovremeno da svira u dva benda, i ja bih se usudio reći da u oba benda svira kvalitetno, da daje sve od sebe.

Kad već pominjemo Milana, kako ti se sviđa novi album njegovog benda Rebel Star?

Meni je to super. Ja volim kako Milan piše…Voleo sam njegov način pisanja i ’91. kao i danas. Pazi, mi jesmo imali lične sukobe 1995, ’96. kada se bend raspadao (sada ih slobodno možemo nazvati klinačkim sukobima), ali to nema nikakve veze sa tim kako čovek piše pesme. Radio je to savršeno i u prvoj postavi Eve Braun, i sa grupom Popcycle, i u novoj Evi Braun, kao i u svom bendu Rebel Star.

On ima jedan specifičan način pisanja pesama. U suštini uvek kapiram kako ljudi pišu pesme, tačnije mogu da zamislim, a kod njega uvek imam problem, pošto on uvek voli da ispada iz onih klasičnih kalupa. Tako da me neki put podseti, ne bukvalno i muzički koliko po načinu pisanja na Endija Patridža (Andy Patridge), koga isto tako ne mogu da provalim kako uspeva da to uradi tako dobro.

Šta planirate za neku budućnost – koncerti, album?

Još uvek nismo dogovorili, ali planiramo da sa ovom koncepcijom “Prisluškivanja” (33 + 45) održimo koncerte u još nekoliko većih gradova u Srbiji. Posle toga planiramo rad na novom albumu. Jedan moj prijatelj mi je nedavno rekao da su albumi postali totalno besmisleni kao medij i da se sve polako vraća ka singlovima. Mi smo još uvek staromodni i volimo albume, ali smo razmišljali kako da pomerimo tu priču, da ipak snimimo album koji će izgledati malo drugačije. Bavimo se mišlju da snimimo neki konceptualni album kog bi pratila ili novela, ili neka mala pozorišna predstava, TV emisija, slikarsko delo…sad malo lupam bežeći od tog izraza multimedijalni projekat kog nikako ne volim ali kapiraš šta hoću da kažem. U kojoj meri ćemo uspeti, ja ovog momenta to zaista ne znam, ali ono što mi daje veru i nadu jeste činjenica da sada imamo petoricu autora u bendu.

Kako si zadovoljan prijemom albuma “Playback”?

Ja sam jako zadovoljan. Mi smo u to ušli sa jednostavnom idejom “hajde da snimimo ploču”. Nikada to nije trebao biti neki veliki come back Eve Braun ili ne znam ni ja šta. Posle toliko godina smo se ponovo našli, nagomilalo se pesama, svirali smo koncerte, tako da je album bio logičan sled stvari. Baš su me nedavno pitali koji period Eve Braun pamtiš po najlepšem i to je definitivno ovaj poslednji period. Tako sve ide lako, bez ikakvih trzavica. S obzirom da se na tom albumu nalazi 20 pesama, sada mi je možda malo krivo što ih nismo podelili na dva izdanja, ali eto, hteli smo da isteramo ono što smo naumili i da snimimo dupli album. Pozitivno sam iznenađen da postoji neki fini broj ljudi kojima je i dalje interesantno to što mi radimo. To je nešto što nam daje volju i snagu da nastavimo da radimo.

Gledao sam vas prošle i pretprošle godine u Gun klubu i Domu omladine i bio sam malo iznenađen količinom klinaca između 15 i 20 godina koji su bili na koncertu

Meni je to skroz fenomenalno. Vidim naše ispisnike koji se sećaju “Prisluškivanja”, ali i klince od dvadesetak godina koji pevaju iste pesme. Divan osećaj. Mislim da su savremene komunikacije učinile svoje, jednostavno tehnologija što bi rekli. Mladi ljudi mogu da odu na "Youtube" i da čuju našu muziku, pa ako im se dopada odmah i da je skinu. Mi smo nedavno na našu stranicu stavili celokupnu diskografiju za "free download". Meni je važnije da našu muziku što više ljudi čuje, nego bilo šta drugo.

Postoji li nešto iz domaće muzike, nešto iz poslednjih 5-6 godina da ti se baš svidelo?

Iskreno, nisam toliko mnogo toga čuo. Znam da ima jako puno novih bendova i super je da je tako. Kada preslušam neki novi album, to je najčešće od mojih prijatelja. Kole iz Velikog Prezira mi na primer da svoje snimke pa preslušam…U suštini to su sve ljudi iz moje generacije tako da se ne mogu nazvati baš novim. A od novih bendova, preslušao sam prvi album grupe Repetitor koji mi je skroz u redu…Čujem da sada imaju i novi.

Imaš li album godine?

Mislim da je to album “Electric Cables” benda Lightships, kog predvodi Gerard Love iz Teenage Fanclub. To mi se jako dopalo. Pomalo me podsetilo, ne bukvalno ali po atmosferi na Blue Nile koje obožavam.

Kada već pominješ Blue Nile, ne znam da li si slušao ovogodišnji solo album njihovog lidera Pola Bjukenena (Paul Buchanan) “Mid Air”?

Ne, nisam. Nisam čak ni znao da je izašao. Ali ću ga definitivno potražiti.

Odsviran je ceo na klaviru, intiman, noćni, tih, ma fenomenalan… Meni jedan od 5 najlepših albuma ove godine.

Pazi, meni je “Hats” od Blue Nile definitivno jedan od 10 omiljenih albuma svih vremena, tako da ću sigurno potražiti novog Bjukenena.

I još samo za kraj, možeš li da preporučiš neku knjigu i film?

Pročitao sam poslednju knjigu Džulijana Barnsa (Julian Barnes) i ona mi je bila odlična. U suštini, mogao bih preporučiti sve njegove knjige – koju god uzeli, nećete se pokajati. Takođe, čitao sam biografiju grupe “Led Zeppelin”.

Što se filmova tiče, preporučio bih “Big Wednesday”, koji je kod nas preveden kao “Dan velikih talasa”.