2012

2012

r. Roland Emmerich

selektah: 5 / 10

Priznaćete da je snimanje i prikazivanje ovog filma u periodu globalnog zagrevanja, globalne krize i globalno opasnog virusa u najmanju ruku bizarno. Prosto ne znam da li da na osnovu toga mislim da ljudska civilizacija ima vrlo ciničan smisao za humor ili smo zaista toliko glupi da ćemo se do same ivice provalije voziti kao da je pred nama na stotine hiljada kilometara puta. 2012, koliko god naivna i prebudžena bila, ipak, daje jedan verovatan scenario našeg kraja- on će se desiti, 6.5 milijardi ljudi biće zatečeno time, a nakon svega par preživelih izvadiće naočare za sunce i zagledati se u sunce koje se ponovo rađa.

Roland Emmerich je stari znanac kada se radi o glavi planeti Zemlji. On ju je demolirao u dva navrata. Prvi put su to učinili skakavičasti vanzemaljci u Independence Day, zatim globalno zagrevanje u Day After Tomorrow, a ne treba zanemariti ni doprinos godzile. I kao što su to mnogi do sada primetili, 2012 trebalo bi, odnosno trebalo je, da bude neka vrsta njegovog samo-krunisanja kao „kralja katastrofe“, a sam film trebalo je da bude ultimativni vrhunac žanra nakon koga više neće imati smisla baviti se istim, jer je Emmerich razneo sve što se moglo razneti. Nažalost, čak i najveći fanovi ove linije Emmerichovog opusa biće razočarani.

2012 skoro u potpunosti ponavlja dramaturšku formulu Day After Tomorrow. Prvo, imamo opominjući signal do koga se dolazi u nekoj zemlji Trećeg sveta (ovde je to Indija), nakon toga zabrinuti naučnik lančano stiže do američkog predsednika (ovde je to ostareli Obama). U DAT je došlo do oglušivanja o upozorenja, a ovde se odmah pristupilo izrazdi back-up plana. Međutim, neželjene stvari se, opet, razvijaju brže nego što se predvidelo. Sledi prvi sloj sitne katastrofe, zatim srednji, potom započinje finalni, unutar koga imamo saspens intermeco izgrađen na nekoj lažnoj trci sa vremenom, potom nas pukne veliki talas... i nova zora sviće. The End.

Ono što je iritantno jeste koliko se Emmerich ni malo nije potrudio da ovoj formuli udahne barem malo verovatnoće. A tu ne mislim samo na puku činjenicu da čime god da juri- dugačkom limuzinom, aviončićem ili ruskom aviončinom, John Cusack (kao pisac i limo-driver Jackson Curtis (50 Cent?)) uvek uspeva da istrči rutu pre zemljotresnog procepa koji mu je za petama. Ne, mislim na to da od svih vozila koje je mogao da mu poveri, Emmerich želi da nas uveri da bi L.A.-om-u-raspadanju najlakše prolazila 8 metara dugačka limuzina, ili da bi indijski naučnik koji sa porodicom gleda u nadolazeći talas visok 2 kilometra u tom trenutku baš želeo da pozove (i uspeo u tome!) svog američkog kolegu koji se nalazi u sigurnom kineskom bunkeru. Ili da očigledno petparački roman pomenutog Jacksona Curtisa (Goodbye Atlantis) u ključnom trenutku postaje izvor inspiracije za poruke nade. Takve izošljarene premise ne vređaju svojom (ne)verovatnošću (jer to nismo ni došli da konzumiramo), već svojom gojaznom nemaštovitošću i glupošću.

Konačno, Emmerich je podbacio i kao majstor osmišljavanja scena katastrofe. Stradanje L.A. se dešava prerano i previše fatalno i ta saobraćajna noćna mora ne uspeva da bude nadmašena kasnijim događajima. Kao što rekoh trkanje sa pukotinom se nekoliko puta ponavlja, uglavnom na isti način, a veliko talasanje već smo videli u DAT, i to bolje.

Pored scene sa bentlijem prilikom sletanja u Kinu, verovatno najupečatljivija scena je rekacija kokoške koja leži na panju, u neznanju da će joj uskoro glava biti otfikarena, i koja na okolnu priču da je kraj blizu- indikativno podiže glavu i deluje kao da je načuljila uši. Nakon toga sledi- cak! To je ujedno i najbolja metafora za ljudsku civilizaciju i njenu (ne)spremnost za upozorenja koja joj se šalju. Ali i jedini nov momenat u krutoj i slabo duhovitoj estetici Rolanda Emmericha.