Chinawoman: Dugo putovanje iz spavaće sobe

Dok je Party Girl svetu otkrio Chinawoman kao izuzetno talentovanog autora, Show me the Face je još produbio njen izraz. Sopstveni susret sa njenom muzikom doživljavam kao veliku sreću i prirodan soundtrack za najusamljenije dane. Njeni stihovi na jednostavan, veoma razumljiv način govore o ljubavi, hedonizmu, ali i usamljenosti. Ipak, kroz često setne melodije probija se najčešće iskreno slavljenje života i ljubavi. Ove pesme su snimljene i odsvirane na lo-fi način pomešan sa prizvukom ruske zabavne muzike.

Michelle je dete ruskih emigranata i često je u detinjstvu imala priliku da se nađe na zabavama ruske populacije u Kanadi, odakle u njenoj muzici jak osećaj ruskih korena, i ako sama nije ni bila u Rusiji do pre koju godinu. Njen specifičan način pevanja dolazi, po njenom priznanju od toga što je, kao dete često pokušavala da podražava duboke glasove ruskih estradnih pevača, Aleksandra Serova, na primer, što je njen vokal oblikovalo na veoma originalan način.

Foto: Stanislav Milojkoviæ

Znajući sve ovo još više volite njene setne, samoironične, intimne pesme. Krv nije voda i Chinawoman je, čini se, mnogo popularnija u istočnoj Evropi, nego u Kanadi i pogotovo SAD/Velikoj Britaniji. Na Pitchforku nećete naći ni jednu recenziju njenih albuma, niti intervju, ali zato je Chinawoman već svirala ili ima zakazane koncerte po Rusiji, Hrvatskoj, Rumuniji, Bugarskoj...

Zato su i dva beogradska koncerta Chinawoman rasprodata. Petak uveče, u KC Gradu fina gužva i uopšte ne sećam se da mi je iko ko zna za Chinawoman rekao da mu je to dosadno i da nema nameru da dođe da je čuje. U publici primećujem dosta LBGT populacije, što, kao i uvek, obećava dobru zabavu. Band koji se pojavio na sceni je trio koji je Michelle skupila u Berlinu, gde se pre koju godinu, u cilju daljeg razvoja karijere preselila, uz domaće pojačanje - Zoja i Ivana kao prateći vokali. Dok se nameštaju na sceni, Michelle ležerno poteže votku iz flaše, i sve odiše opuštenošću.



Ovo je, čini mi se, važno za Chinawoman i prvi stihovi njenog, uslovno rečeno hita Party Girl „It doesn't matter what your do, if you don't have fun“ deluju skoro kao manifest. Kreću sa naslovnom pesmom drugog albuma Show Me The Face. Posle nje prelepa i tužna Lovers are Strangers. Međutim, nekako, da li zbog nešto tišeg ozvučenja ili ko zna zbog čega, prvih nekoliko pesama kao da prolaze mimo publike. Čak i inače božanstvena Keep In Mind ne uspeva da animira publiku. Shvatajući da ću sa mesta gde stojim malo toga čuti dolazim u prve redove, ali tamo je situacija prilično slična. Uz to još Michelle i band prave pauze od par minuta u kojima Michelle komunicira sa publikom iz prvih redova, što sve ne možete ni da vidite ni čujete ako se odmaknete par metara od scene.

Foto: Stanislav Milojkoviæ

Ovo se nastavlja i kroz nekoliko sledećih pesama. Tako propada u ponor i moja omiljena God Bless My Socially Retarded Friends. Pozorišnim rečnikom rečeno – Michelle i band ne uspevaju da „prebace rampu“ i to je, na žalost očigledno. Pozivanje publike na pažnju je, ipak, krajnje diskutabilna stvar, naročito za nekog ko ima oslobođen, hedonistički opušten odnos prema onome što radi. Osim toga, nismo na Kolarcu.

Ipak, na samom kraju, pokazuje se da publika zna bar dve pesme – Russian Ballerina i Party Girl koje nekako podižu raspoloženje. Posle sat i nešto koncert se završava, ipak bez bisa. Očigledno, imali smo prilike da slušamo Chinawoman u jednom veoma delikatnom trenutku njene karijere, kada od tzv. bedroom artista treba da se transformiše u band čiji će koncerti oduševljavati kao i studijski snimljene stvari, što je neophodno u vremenu kada samo od koncerata i može da se živi. Uz blago razočaranje, rešavam, čim izađem na ulicu – slušalice u uši i Keep in Mind na repeat do kuće, sve dok ne povratim ushićenje koje sam imao pre koncerta. Što i nije teško.