Kultura u Srbiji 2011.

Prošle nedelje smo saznali da više ne postoji muzički festival Dis-patch. Po rečima organizatora, za odluku da Dis-patch nestane najviše su zaslužne budžetske slavine Ministarstva kulture. Naime, prošle i pretprošle godine, festival je od Ministarstva kulture dobio 0 dinara, a prethodnih godina njihove donacije nikada nisu prelazila više od 20% celukopnog budžeta festivala. Kamo pare iz budžeta ministarstva? Da nisu možda obnovili Narodni muzej u Beogradu ili pompezno otvorili novu zgradu Kinoteke? To planiraju da urade u junu? Pa svaka godina ima jun. Da nisu uložili novac u obnovu Starog zdanja u Aranđelovcu, zgradu koju je pre 150 godina sagradio Miloš Obrenović, a danas je ruina koju meseci dele od urušavanja? Ili su te pare otišle na organizovanje koncerta Madonne? Ili možda na koncerte Srđana Marjanovića i Miška Plavog u sali Amerikana Doma omladine? Ili na predstojeći Beogradski Design Week?



Nisam siguran koliko je umesno postavljati ovakva pitanja u zemlji u kojoj jedan deo stanovništva radi skoro za džabe, dok drugi ne radi uopšte, ali pošto Ministarstvo kulture (još uvek) nije ukinuto, mislim da je prirodno pitati se koja je njegova svrha. Po kom osnovu se raspodeljuju pare iz Ministarstva kulture (bez obzira bio to gradski ili republički odsek)? Ko i kako odlučuje da li će finansijsku pomoć dobiti Dis-patch, Exit, Guča ili Beogradski jazz festival? Ko i kako reši da se iz budžeta pomogne snimanje deset filmova od kojih je na kraju godine 90% stanovništva čulo za pet? Kako neki reditelji uvek dobiju pomoć Ministarstva kulture a neki nikad? Ovi prvi su uvek mnogo dobri, a ovi drugi uvek ništa ne valjaju? Sve te odluke su potpuno transparentne? Nema prijateljskih, poslovnih, rođačkih i sličnih veza koje će vam pomoći da dobijete novac za svoj projekat? Ili pak one postoje sve u 16? Zamislite da sve ovo nisu retorička pitanja, već ona koja traže prave odgovore. Ko bi nam te odgovore dao? Bivši ministar? Pa kako, on je bivši, njega to ne dotiče više. Novi? Pa ne, on trenutno ništa ne zna o tome, čovek je tek stupio na dužnost...a kad sazna za nekoliko meseci, biće vreme izbora, a samim tim i vreme za novog ministra. I tako u krug.

Foto: www.lukaknezevicstrika.com

Tokom osam godina postojanja, Dis-patch festival je uradio više za razvoj kulture na ovim prostorima nego što su sve nedelje dizajna zajedno. Od 2002. do prošle godine, na tom festivalu su svirali muzičari čija imena možda nisu toliko zvučna, ali čiji je muzički izraz i te kako originalan, bez obzira da li se radi o onima iz sveta elektronike, džeza ili popa. Takođe, mnogi učesnici Dis-patcha su prvo posetili Boegrad, pa su tek posle toga stekli ime na svetskom nivou (Manitoba (odnosno Caribou), Tunng, Niobe), neki važe za rodonačelnike žanra (Fennesz), a neki su nas podsetili da i van Grammy nagrada i magazina Downbeat postoji jazz (Chicago Underground Trio, Triosk). Isto tako, nikome u ovdašnjem kulturnom establišmentu nije značilo što je Dis-patch 2005. dobio Quartz nagradu za najbolji elektronski festival na svetu te godine. Važno je da svi mediji, svakog septembra trube kako je Exit dobio nagradu za najbolji festival Evrope, sveta, univerzuma...



Da se razumemo, kao što nisam prijatelj sa organizatorima Dis-patcha, tako nisam ni neki ogorčeni fan elektronske muzike koji lamentira nad sudbinom ovog festivala, a smeta mu popularnost Exita. Potpuno podržavam svaku kreativnu aktivnost, svaki festival i svaki koncert koji se desi u Srbiji, pa makar to bili Faithless i Stereo MC’s. Ova priča nema nikakve veze sa ličnim afinitetima ili privrženosti određenim žanrovima. Ono sa čime ova priča ima veze je isključivo i samo nepravda („još jedan dan u Srbiji“ reći će neko).

Iskreno se plašim i za sudbinu Ring Ringa, kao i za sve kulturne manifestacije koje okupljaju manje od nekoliko desetina hiljada posetilaca, jer nema ama baš nikakvih naznaka da za kulturu dolaze bolji dani. Dok god ovde ne možeš ništa da organizuješ ako nisi dobar sa nekim iz gradske vlasti i dok god Ministarstvo kulture, odnosno gradski odsek tog ministarstva donira Madonnin koncert iznosom koji je veći nego godišnji budžet Beogradske filharmonije – biće nam ovako kako nam je.