E, moj druže beogradski, Vučiću

Mislim da te večeri kod Vučića, kad smo gledali utakmicu, Beko nije bio više od pola sata. Onda je otišao, ostavivši Vučića i mene same. U jednom trenutku, Vučić me je upitao kakav je utisak Beko na mene ostavio. Kratko sam odgovorio da mi se čini vrlo sposobnim čovekom. Vučić je na to rekao da sigurno jeste sposoban, ali i da je "opasan". Ta mi se reč, "opasan", tada posebno urezala u pamćenje.

Već tokom prvog našeg susreta i razgovora, 31. decembra 2003. u Zemunu, Vučić mi je rekao dve bitne stvari o sebi i svojoj stranci (ili, možda bolje rečeno, o svojoj i Nikolićevoj frakciji u SRS-u) iz kojih se moglo naslutiti kakvu će politiku on voditi u budućnosti (pa makar i po cenu dramatičnog raskida sa Šešeljem, kao što se 2008. i dogodilo). Prva je stvar bila - promene i evropska, a ne ratnohuškačka i uskonacionalistička orijentacija. Doslovno mi je ovako rekao: "Kada smo mi (mislio je na radikale, op. aut.) to rekli da nismo za Evropsku uniju? Ali ti koji nas mrze ne raduju se tome što su danas svi u Srbiji za integracijske evropske tokove." A druga stvar je bila - hapšenje lopova. "Jeste li ikad čuli od vladajućih da smo mi lopovi?", postavio mi je Vučić retoričko pitanje i odmah na njega ovako odgovorio: "Ni od koga, sigurno. Samo govore da smo ludaci i psihopate. I to je njihov osnovni problem: što nas ne mogu optužiti za lopovluk!"

Upravo su te dve komponente - dosledna evropska orijentacija i "hapšenje lopova" glavne stavke sadašnje politike Srpske napredne stranke, s Vučićem na čelu.

Kad sam se u jesen 2005. doselio u Beograd, s namerom da istražujem istoriju srpsko-hrvatskih odnosa i sukoba u Titovoj Jugoslaviji, živeo sam, čisto novinarski gledano, dvostrukim životom. Za "Globus" sam uredno štancovao intervjue sa najistaknutijim političarima Demokratske stranke ili nekih drugih stranaka bliskih demokratama, a privatno sam se družio samo s jednim - s radikalom Aleksandrom Vučićem. Ne računajući jednu posetu Ružici Đinđić, Vučić je bio jedini beogradski političar kojem sam i privatno ulazio u kuću (najmanje šest-sedam, a možda i više puta). I tako smo se u nedelju, 15. juna 2008. zajedno uputili na izlet u Malo Crniće upamtio sam samo jednu ključnu rečenicu: Vučić je Ivkoviću rekao da će oni (mislio je na radikale, odnosno na većinsku frakciju u SRS-u iz koje je kasnije nastala Srpska napredna stranka) u datom trenutku garantovati bezbednost Borisu Tadiću i njegovoj porodici - kad krene njihova akcija. Naravno, pod preduslovom da tada već budu na vlasti (što se ipak tada nije dogodilo).

Iz te sam Vučićeve izjave izvukao zaključak da će, kada on dođe na vlast, uslediti jedna žešća akcija protiv korumpiranih demokrata, iz koje će, međutim, biti izuzet predsednik Boris Tadić, sa svojom užom porodicom.

Kad je početkom jeseni 2008. napokon došlo do rascepa među radikalima i kad je osnovana Srpska napredna stranka, Vučić je održao ranije dato obećanje i dao mi svoj prvi intervju u životu - kao naprednjak. Razgovor smo 3. oktobra 2008. obavili u jednom otmenom restoranu na Vračaru, nedaleko od Hrama Svetog Save. Na putu od njegove zgrade "crvenkape" do restorana prošli smo pokraj Hrama. Ne, Vučić se nije prekrstio. Naprotiv, glasno je izrekao jedno negativno i optužujuće mišljenje o Srpskoj pravoslavnoj crkvi - zapravo ne toliko o SPC kao srpskoj nacionalnoj instituciji koliko o crkvi kao takvoj, jednako kao i o popovima. Nije prikrivao da mu je taj milje prilično stran i da je zakleti antiklerikalac.

Atmosfera u restoranu bila je vrlo ugodna. S nama je opet bila Vučićeva supruga Ksenija. Malo smo jeli, a malo razgovarali tako da je intervju ispao prilično spontan. Vučić se prisećao svojih mlađih, tinejdžerskih dana, kada je bio jedan od vođa Zvezdinih navijača i kada je redovno dolazio na Zvezdine utakmice protiv Dinama u Zagrebu. Znao je po nadimcima sve vođe BBB-a, s kojima se redovno tukao. Priznao mi je i da je bio na maksimirskom stadionu onog famoznog 13. maja 1990, kada utakmica nije ni odigrana jer je uoči nje došlo do strašnih nereda. Tada je, rekao je, stajao na gornjem delu tribine, zajedno sa ostalim „delijama" iz Beograda, dok su "Srbi iz Krajine, oni malo gospodstveniji" bili u donjem delu zapadne tribine.

Kad smo intervju priveli kraju, Vučić mi je, u privatnom delu razgovora, otkrio i svoju veliku želju: da Novu godinu dočeka u Las Vegasu. "Pazi ovo", pomislio sam u sebi, "najpre se obrecnuo na srpske popove, a sada bi u Las Vegas na novogodišnji doček; ovo zaista nije Šešeljev radikal kakvog smo ranije poznavali."

S Vučićem sam se nakon dužeg vremena čuo tek potkraj februara ili početkom proleća 2011. Zamolio sam ga da me poveže s Tomom Nikolićem, s kojim sam tada želeo da radim intervju. Ali nije se mnogo pretrgao da mi pomogne. Tada sam se još jednom uverio da mu je bilo mnogo draže kad sam intervju tražio od njega, a ne od njegovog stranačkog kolege i saborca Nikolića.