Gangsteri ućutkali „Svedoka”

Rođak Zvezdana Jovanovića iz vojske liderima „zemunskog klana” dojavio da će biti pohapšeni

Nekoliko meseci pre ubistva Zorana Đinđića u strogoj tajnosti pripremljena je policijska operativna akcija pod šifrovanim imenom „Svedok”. Cilj je bio uništenje srpskog podzemlja kojim je upravljao zemunski gangsterski klan na čelu sa Dušanom Spasojevićem i Miloradom Ulemekom Legijom. Sve je pošlo naopako, odigrao se atentat u Beogradu, a onda je usledila „Sablja”... O svemu ovome govori novinar nedeljnika „Vreme” Miloš Vasić, otkrivajući ekskluzivno za „Politiku”, do sada neobjavljivane detalje iz svoje nove knjige koja nosi radni naslov „Atentat”.

„Atentat” je svedočanstvo o srpskoj novijoj istoriji. Ko su glavni akteri?

– Knjiga obuhvata period od leta 2000. godine kada je na nekim važnim mestima procenjeno da je Miloševiću istekao rok i da ga treba pustiti niz vodu i kada su praktično na scenu stupili glavni igrači potonjih događaja: Dušan Spasojević Duća, Legija, Ljubiša Buha, DOS, Đinđić... Svi oni su neka dramska lica koja pratim još od ranije. Tu nema nepoznatih. Za Čumeta znam oduvek, Duća i Kum se odavno pojavljuju kao zemunski narkodileri. Jedino je Legija u početku bio sitna riba, a onda je i on izbio u prvi plan kada je sa Frankom Simatovićem Frenkijem počeo da stvara jednu vojnu formaciju, poznatu kao JSO. Radni naslov knjige je „Atentat”, a na tržištu bi trebalo da se pojavi početkom marta, neposredno uoči dvogodišnjice ubistva Zorana Đinđića.

Dakle, te 2000. godine pojedini lideri Demokratske opozicije Srbije počinju da koriste usluge takozvanih viđenijih kriminalaca. Angažuju ih kao svoja lična obezbeđenja jer su, jednostavno, primorani da se oslone na one koji takav posao hoće i umeju da obave. Banditi to znaju da iskoriste i političarima prodaju „ciglu” u stilu: „Brate, šta ti treba, brate, da li te neko dira” i kreću da se pojavljuju na binama i ispod njih. E, prva velika greška DOS-a bila je što te kriminalce nije počistio po dolasku na vlast. Druga je bila što odmah, 6. ili 7. oktobra, nije raspisao izbore za ustavotvornu skupštinu, već je pristao na onu „troglavu” vladu.

Knjiga obiluje mnogobrojnim do sada neobjavljivanim informacijama. Odakle svi ti podaci?

– Ja ne skrivam da sam nekada davno radio kao policajac, ali to je potpuno irelevantno za sve ovo o čemu sada pišem, ne računajući način razmišljanja: logika, analiza... Kako sam dolazio do informacija? Pre svega, obavio sam razgovore sa 40 ili 50 ljudi. Neki se u knjizi pojavljuju pod svojim imenima, neki ne. Osim toga, čitava priča se bazira na više hiljada strana raznih dokumenata. Pojedini su bili dostupni javnosti, ali sam do mnogih došao na poseban način. Deo sam našao na ulici jer sam se, eto, nekako slučajno zatekao iza kamiona iz kog su neki papiri poispadali. Ja sam hteo da im to vratim, ali me nisu čuli nego su odjurili... Takođe, u prikupljanju informacija puno su mi pomogle kolege novinari iz Hrvatske, BiH, Makedonije, Grčke, Italije, Švajcarske, Austrije i Francuske, a veliku zahvalnosti dugujem i kolegama iz „Vremena”.

Zašto je još 2002. zavladala panika među vođama „zemunskog klana”?

– Od svih tih priča o interesovanju Haga za „crvene beretke” i tobožnjoj nameri tribunala da ih sve pohapsi, Dušana Spasojevića i Legiju je puno više svrbelo nešto drugo: operativna akcija „Svedok”. Shvatili su da tu više nema šale. Posebno ih je uplašila i činjenica da je Ljubiša Buha Čume odlučio da propeva o svim šemama i događajima. Istovremeno, u Upravi za borbu protiv organizovanog kriminala više nisu imali svoje ljude, nisu više mogli da unapred znaju šta se priprema.

„Svedok” praktično startuje u avgustu 2002. godine, posle napada na Čumetovu firmu „Difens roud” i famoznih pisama njegove supruge Ljilje Buhe. Čume shvata ozbiljnost situacije, rešava da svedoči i sve to potpisuje specijalnom tužiocu Jovanu Prijiću.

Ko je glavni u „Svedoku”?

– Čitava akcija je pripremana u strogoj tajnosti, u organizaciji posebne radne grupe u okviru UBPOK–a. Operaciju je praktično trebalo da vodi Zoran Đinđić. Njima se u januaru 2003. priključuje i Bezbednosno-informativna agencija na čelu sa novopostavljenim rukovodiocima Mišom Milićevićem i Goranom Živaljevićem. U tom trenutku služba je počišćena od kriminalaca i doušnika i svi njeni resursi su stavljeni na raspolaganje borcima protiv mafije. Akciju nose neki sasvim obični, časni policajci. Oni nisu nesalomljivi, kako je kod nas pogrešno preveden naslov čuvene američke serije, već nepotkupljivi. U svakom slučaju, spremni da idu do kraja.

Zašto nije bilo tog kraja?

– Desilo se nekako da stvar bude izbušena iznutra. Prve ideje za ubistvo Đinđića rodile su se u januaru 2003. godine, ali je sve dobilo ozbiljne razmere krajem februara, kada je Dući (Dušan Spasojević Šiptar) stigla dojava da će 13. marta svi biti pohapšeni. To im je javio neki Zvezdanov (Zvezdan Jovanović, prvooptuženi za ubistvo srpskog premijera) rođak iz vojske. Šta se dalje događa? Duća počinje da plasira priče o novoj pobuni crvenih beretki, a Legija se sklanja u „štek” u Ulici omladinskih brigada. Posle ubistva Đinđića pojavljuje se trijumfalno na terasi svoje kuće 12. marta, ali odmah po objavljivanju vanrednog stanja te večeri ponovo nestaje.

Sve što je usledilo javnosti je manje ili više poznato, uključujući i akciju „Sablja”. Može li „Atentat” da uzdrma duhove u Srbiji?

– Ako ništa drugo, siguran sam da će se mnogi naći uvređenima. DSS sigurno, jer oni su stalno uvređeni, zatim neki lideri nekadašnjeg DOS-a, pomalo vojska, a sigurno i gomila kolega novinara čije sam pisanje o svemu ovome analizirao. Što se tiče bivšeg načelnika BIA Gorana Petrovića, čoveka cenim kao profesionalca ali imam niz primedbi na njegov rad. I toga ima u knjizi. Zaključak? Lako ćemo sa dilerima kokaina koji su zbog tih svojih interesa učestvovali u svemu. Ali, šta ćemo sa Zvekijem? On nije bio narkodiler. On je ubio „besplatno”, iz ideoloških uverenja. Tako on kaže, a bar za sada nemamo ništa što bi govorilo suprotno...