O Hagu, Jočiću, SPS-u, ustavu, Šećernoj aferi...

"Danas je jasnije više nego ikad da nikakav značajniji pomak neće biti moguć na evropskom putu Srbije i Crne Gore bez saradnje sa Haškim tribunalom. Ma šta mi mislili o međunarodnoj pravdi, to je sasvim svejedno. Prosto, napretka neće biti i rešenja će morati da budu nađena u jednoj ozbiljnoj saradnji i komunikaciji sa Hagom, Briselom i Vašingtonom. Svako zna da izbori nisu pravi trenutak za to"

Pojedini politički analitičari već su ustanovili kako je vlada Vojislava Koštunice, kao nijedna prethodna, imala tako malo naklonosti medija, a tako mnogo poziva na odgovornost i ostavku i pre isteka prvih sto dana. Urednik časopisa "Nova srpska politička misao" Đorđe Vukadinović napisao je ovih dana da u takvoj atmosferi glavnu "programsku" dilemu mnogih ministara predstavlja to da li da se uopšte raspakuju po svojim kabinetima. Prema Vukadinoviću, prvih sto dana za Koštuničinu vladu bili su popločani takvim iskušenjima da će sve drugo biti mnogo lakše, ili ga uopšte neće biti. Samom Koštunici deo javnosti zamera mnogo toga. U početku su ga sumnjičili da na mesto predsednika Srbije namerava da izgura radikala Tomislava Nikolića. Kasnije je ta "sumnja" otpala, ali je ostala ona da se preko podrške socijalista manjinskoj vladi "Milošević ponovo vraća na vlast". Neki mediji optužuju Koštunicu da se kao premijer od javnosti "krije uspešnije od samog generala Mladića", drugi ga ipak primećuju kako svakodnevno na nekoj bini po unutrašnjosti Srbije stoji iza predsedničkog kandidata vladajuće koalicije Dragana Maršićanina i kako na tim predizbornim skupovima govori mnogo glasnije nego ranije u sličnim prilikama. Kao predsedniku Vlade zamereno mu je i to što do sada nije dao nijedan "ekonomski intervju". Ni ovaj koji sledi, povodom sto dana od formiranja vlade i povodom kritika izricanih na njen račun, nije dakle "ekonomski". Počinje upravo pitanjem – zašto premijer retko govori o ekonomiji? Da li zbog podele posla u vladi, ili zbog toga što za prvih sto dana na tu temu i nije imalo mnogo šta da se kaže? "Imalo je, naravno, mnogo šta da se kaže na tu temu i ja sam to u raznim prilikama činio za ova tri meseca", kaže na početku razgovora za "Vreme" Vojislav Koštunica. "O tome su govorili i resorni ministri i potpuno je prirodno da oni o tome govore više. Ja sam se više bavio celinom svih promena, pre svega jačanjem institucija, izgradnjom pravne države, borbom protiv korupcije, doprinosom nove vlade očuvanju državne zajednice i svim onim što je urađeno u traženju rešenja za Kosovo i Metohiju, kao i suzbijanju nasilja od 17. marta."

"VREME": Rekli ste svojevremeno da vam je cilj da Srbija jednog dana bude dosadna zemlja. Nedavno ste na predizbornom mitingu u Čačku tvrdili kako se u Srbiji danas živi i bolje i spokojnije nego pre stotinak dana. Kojim biste argumentima mogli da branite tezu o boljem i spokojnijem životu? Ima mnogo onih koji tvrde da ovde, nažalost, ponovo postaje sve zanimljivije, nikako dosadnije.

KOŠTUNICA: Navešću nekoliko primera. Prvo, jedna sređena država podrazumeva da u njoj postoje sve institucije i da one normalno funkcionišu. To je ta prva promena koja smanjuje tenzije i politički život na neki način čini dosadnim. Ako pokušamo da se vratimo u vreme od pre godinu dana ili više, i setimo se svih napetosti koje su postajale, sve su one bile vezane za središnu instituciju u svakom demokratskom sistemu, za Skupštinu. Da li je skupština legitimna ili nije, da li vlada ima podršku većine ili nema, da li je vlada iznad skupštine i da li je kontroliše, ili je obrnuto, da li je vlada dužna da sprovodi odluke Ustavnog suda ili ne, da li se može glasati iz skupštinske sale ili iz daljine... Sve to je ranije donosilo veliku napetost i svega toga sada nema. Zatim, nastojali smo u okviru vladajuće većine da u radu Skupštine učestvuju sve političke stranke. Na neki način smo podjednaku pažnju poklonili i strankama koje stoje iza vladine većine, ali i strankama koje su u opoziciji. I povukli smo potez koji je bez presedana u našem novijem političkom razvitku, naročito posle 5. oktobra – da se u rad veoma važnih skupštinskih odbora, proporcionalno njihovoj snazi, uključe sve političke stranke. I da istovremeno predstavnici opozicionih stranaka predsedavaju radom pojedinih skupštinskih odbora. Usvojeni su i neki zakoni čije je donošenje ranije bilo nezamislivo. Na primer, onaj o sprečavanju sukoba interesa delovaće preventivno na suzbijanje korupcije. Takav zakon je posebno neophodan za društvo u kome imate mnogo korupcionaških slučajeva, u kojem katkad bogati a korumpirani pojedinci prave poslove sa pojedinim ministrima, posebno u društvima u kojima život, kada je reč o ovakvim slučajevima, nije ni najmanje dosadan. Ali osim dosade, pominjali ste i "bolji život". Da li to podrazumeva samo zakone?

Ne. Institucije, zakoni i nezavisno sudstvo su samo pretpostavke da bi se živelo bolje. Naravno, ne može se odmah živeti bolje jer je potrebno da ono što prethodi boljem životu počinje da daje rezultate. Ja sam upotrebio izraz "spokojniji život" i to je nešto što se brže vidi, što ljudi brže osete. Promene u kvalitetu života, viši standard, to je nešto što će takođe doći. Mada ne bih hteo nešto što ne mora biti u celini zasluga samo ove vlade da pripišem ovoj vladi, mi u ovom trenutku imamo porast proizvodnje, imamo veća ulaganja u poljoprivredu, putnu infrastrukturu... Nešto što je takođe pozitivno i što će privredu pokrenuti jeste i suzbijanje sive ekonomije, efikasnija naplata poreza, kao i efikasnija carinska kontrola.

Na vašu vladu od prvog dana ima dosta povika da nas vraća na vreme pre 5. oktobra. Da je zauzela kurs koji vodi ka izolaciji zemlje, da prema svetu vodi čak "izazivačku politiku", a kod kuće pokušava da gradi neki "novi patriotizam"...

Nisam dosad naišao na valjane dokaze za ove prigovore. Vladi je u suštini najviše zamerano zato što je ona manjinska. To tek ne razumem. Jer manjinske vlade postoje svuda u svetu. Svi oni koji prednost daju apsolutnoj i nekontrolisanoj vlasti, svi oni koji vršenje vlasti doživljavaju na jedan pomalo misionarski način, svi oni koji prave odsečnu podelu na reformiste i kočničare reformi, svi oni koji sâm pokušaj da se vlast sa nekim deli ili da ima dodatna ograničenja tumače kao nešto neprirodno, ne mogu a da se ne iščuđuju samoj ideji manjinske vlade. Primedba da Srbiju vraćate u stanje pre 5. oktobra najviše se odnosi na približavanje socijalista vlasti.

Kada saberem i oduzmem sve prigovore na račun vlade, sve se svodi na to da je njena glavna mana što je ona manjinska. Činjenica da socijalisti podržavaju vladu, a da pri tom to nema nikakvog negativnog uticaja na politiku vlade jeste nešto što je više nego jasno. Više puta sam već govorio – socijalisti su izašli na izbore, ta stranka nije zabranjena, ima svoje poslanike u Skupštini Srbije, ni na koji način nije utvrđeno da neki poslanici u toj Skupštini imaju više prava od onih drugih. Ako je to tako, onda ja, u nečemu što nije direktno učešće socijalista u vlasti, već indirektno putem podrške politici ove vlade, jednostavno ne vidim neki problem.

Nedavno su vas podsećali kako ste nekada rado govorili da ste jedini bivši opozicionar koji se nikada nije ni video ni rukovao sa Miloševićem, a sada ste iskoristili prvu priliku da socijaliste približite vlasti.

Da, s tom bitnom razlikom da Milošević više nije na vlasti. Nije čak ni u Beogradu, već je u Hagu, i socijalisti više nisu na vlasti. To je ta razlika. Sarađivati s njima pre 5. oktobra, i pogotovo tajno i kriomice, i sarađivati s njima više od tri godine posle 5. oktobra, i to ne uz njihovo učešće u vladi već samo podršku, nešto je sasvim drugo. Pored toga, sve to može da vodi normalizaciji političkog života. Verujem da će se u jednom trenutku videti koliko je taj potez bio značajan, ne u smislu opstanka jedne vlade, nego sređivanja odnosa između političkih stranaka. Ne mogu se u Srbiji stalno voditi različite vrste građanskih ratova, uključujući i one između političkih stranaka.

Vašu vladu kritikuju i zbog nedostatka jasne "legitimacijske priče". Vlade za vreme Miloševića pričale su o patriotizmu, makar i o onom nakaznom, Đinđićeva vlada je neprekidno govorila o reformama. Vaša nema nikakvu prepoznatljivu priču.

Mislim da je ta prepoznatljiva legitimacijska priča vrlo brzo otkrivena, odmah posle 5. oktobra, ne kada je ova vlada formirana. I na toj priči, legalizmu, meni lično i DSS-u još tada je zamerano. Ova vlada se zalaže za pravnu državu, normalno zakonsko uređenje države. Zalažemo se za pravnu državu i Evropu i to je naš legitimacijski osnov. Kada kažem pravna država, mislim ne samo na pridev već i na imenicu – država. Na očuvanje njene celovitosti, kada je reč o državnoj zajednici Srbije i Crne Gore, zatim regulisanje statusa Kosova i Metohije u okvirima Rezolucije 1244. A zatim, mislim naravno i na pravnu državu, na vladavinu zakona. Imali smo u prethodnoj vladi situaciju da se govorilo o reformama, ali neutemeljenim na zakonima. Bila je neka vrsta revolucionarnog entuzijazma za reforme, ali neukorenjene u zakonima. Nazvan je taj pokret s pravom revolucionarnim reformizmom. Posledice takvog pristupa su vidljive. Htelo se u Evropu ali na takav način da je legitimacija za to bila "šećerna afera". Da su stvari jasno zakonski uređene, da je jačala nezavisnost sudova, da je svega toga bilo, bili bismo neuporedivo bliže Evropi nego što smo to danas.

Na čelu ste prilično raznorodne koalicije. Spolja gledano izgleda kao da neko iz te vlade jednog dana zahvati vodu, pa je sutra neko drugi prospe. Bilo je u ovih sto dana mnogo protivrečnih i nespretnih izjava ministara, pa naknadnog ublažavanja ili negiranja izrečenog. Kako vama izgleda funkcionisanje tima na čijem ste čelu?

Svakako da je jedna partijski homogena vlada po pravilu efikasnija od onih koalicionih, partijski heterogenih. U našim uslovima to još više važi jer ne postoji ni dovoljno razvijena svest o tome šta su stranke i šta je njihova uloga. Dobra strana ovakve koalicione vlade je u tome što postoji jedna vrsta podele vlasti i unutrašnje kontrole vlasti između stranaka koje vladu čine. Vlada je u jednom smislu uglavnom programski i ideološki homogena jer je čine stranke slične ideološke orijentacije – stranke centra i desno od centra. Sve drugo što se viđa u radu vlade i što nesumnjivo predstavlja problem, spada u uobičajene dečije bolesti parlamentarizma kod nas.

Ako visoki funkcioner jedne stranke iz te koalicije kaže kako je Legija "spona između Miloševićevog i Koštuničinog nacionalizma", nije li neobično da svi zajedno sedite u istom timu kada jedni o drugima tako loše mislite.

Slažem se da tu ima različitih stvari. Ali vraćam se na tu priču o prvim klecavim koracima. Kod nas i ljudi koji imaju vodeću ulogu u pojedinim strankama ne znaju zapravo šta je parlamentarna demokratija, šta su partije ili partijski sistemi. U demokratskim državama koalicione vlade mogu da trpe najveće razlike, ali da sve to bude uređeno koalicionim sporazumom. Kod nas ima tih disonantnih izjava povremeno, ali one do sada nisu, po mom sudu, ugrozile delovanje vlade i njen osnovni politički kurs.

Vaša vlada je u ovih sto dana pristupila temeljnoj reviziji svega što je učinjeno u protekle tri godine. Govori se čak i o "osvetničkom kursu" prema svemu što spada u Đinđićevo nasleđe. Ima li, po vama, ičeg dobrog što je ostalo od prethodne vlasti?

Svakako da ima. Pre svega to je monetarna stabilnost, zatim privatizacija u koju se ušlo bez obzira što u svakom sličnom društvu uvek ima dilema da li je jedan model privatizacije za koji se vlast opredelila bolji ili lošiji od drugog. Ono što je u tom poslu eventualno bilo sporno biće podložno reviziji. Učinjen je napor na samom početku i oko očuvanja državne zajednice, ali se onda, kada je posle Beogradskog sporazuma mnogo toga trebalo pravno razraditi, krenulo u pravcu slabljenja veza između Srbije i Crne Gore. Obnovljeni su i odnosi sa svetom i susedima. Bilo je mnogo toga što se moralo uraditi, a što nije urađeno. Ponavljam, malo se uradilo na izgradnji pravne države i u borbi protiv korupcije. Tako da su kasnili zakoni koji je trebalo da obezbede nezavisnost pravosuđa od izvršne vlasti. Korupcija je uzela maha i opasno se približila samoj vladi i to je nešto što ova nova vlada, bez ikakvog revanšizma, mora da ispravlja. Najveći deo zakona koje smo usvojili za ova tri meseca odnose se na ekonomsko-finansijsku oblast, a čak devet zakona se odnosi na pravosuđe. Naše pravosuđe je bilo van svih, ne evropskih, nego civilizacijskih standarda, potpuno upropašćeno i unakaženo zakonima koji su pogotovo od tužilaštva napravili produženi organ izvršne vlasti.

Znači negirate "osvetnički karakter" vaše vlade?

Postoji samo "osvetnički karakter" prema svemu onome što je u zbilji ugrožavanje prava građana, prema korupciji koja je zatečena i prema nekoliko takvih slučajeva koji su nas skupo koštali kao što je "šećerna afera".

Posle svake promene vlasti obično dolazi do radikalnih promena u ministarstvima i mnogim pratećim službama. Vaša vlada je ustrojena po vertikali, jedna stranka u potpunosti brine o policiji i sudstvu, druga o parama, treća o kapitalnim investicijama. Ta vertikala se prenela i na javna preduzeća. Da li vam to smeta? Čini se da ranije postojanje partijskih firmi nije bilo toliko rasprostranjeno.

Bilo je toga i ranije, što naravno ne znači da je dobro. Ali postoji jedan broj javnih preduzeća tesno povezanih sa pojedinim resorima i promene se ne mogu izvršiti ukoliko i tu nema promena. Bilo je u nekim slučajevima i neke vrste bojkota od ljudi koji su se u tim preduzećima zatekli. Tu bi trebalo biti vrlo uzdržan, a uzdržanosti nije baš uvek bilo onoliko koliko je bilo potrebno kada je reč o kadrovskim promenama.

Ponekad sve to liči na podelu plena?

U onom delu u kome liči na podelu plena je nešto što osuđujem. I ta podela plena je deo nerazvijene svesti o tome šta je demokratija. Zakoni postoje da bi bili jednaki za sve, da stvari ne bi počinjale iz početka sa svakom promenom vlasti, ali potrebno je da se to promeni i u glavama ljudi.

Na početku se činilo kako će jedan od glavnih aduta vlade biti rad na novom ustavu. Ta priča je gotovo zaboravljena, malo ko više pominje ustav.

Vlada je i tu mogla da postupi drugačije. Ali pošli smo od toga da je bolji višak demokratije nego njen manjak. Vlada je ovlašćeni predlagač kada je reč o Ustavu Srbije. Mogla je da izađe sa predlogom Ustava, oslanjujući se na činjenicu da je DSS koja se tim pitanjem posebno bavila imala svoj predlog ustava još početkom 2002. godine. I taj predlog je dva puta menjala, da bi ga u leto 2003. uputila u skupštinsku proceduru. Taj se predlog nikada nije našao na dnevnom redu. Smatrali smo, međutim, da kada je reč o Ustavu, prednost treba da ima skupština. Prepustili smo skupštini da formira Odbor za ustavna pitanja i počne rad na tome. I onda je počela opstrukcija. Ovo naše zalaganje da sve stranke učestvuju u radu skupštine ima i svoju drugu stranu i cenu koju plaćamo. To je opstrukcija koja je neminovna, videlo se to i ovih dana kada su usvajani neki zakoni. Rad na Ustavu je usporen, ali još postoje neke mogućnosti da se stvari i tu pokrenu i ubrzaju.

Ovih dana su i srpski poslanici iz Skupštine Kosova tvrdili da su zaboravljeni, da između njih i vlade nema prave komunikacije, da žele da čuju jasan stav iz Beograda kako ne bi ostali u nekom političkom vakuumu. Donedavno je izgledalo da je bar oko Kosova postignut politički konsenzus?

Vrlo brzo se pokazalo da iza tog nezadovoljstva saradnjom sa vladom ne stoji uopšte poslanička grupa koalicije Povratak nego nekoliko poslanika, ako ne i jedan. Bilo je više razgovara sa predstavnicima Srba sa Kosova i Metohije od kojih su neki u koaliciji Povratak. To uzajamno obaveštavanje je išlo na normalan i zadovoljavajući način. I onda je, kao što znate, njihovo učešće u radu parlamenta moralo da zastane jer se u međuvremenu pojavio plan vlade i jer su počele konsultacije i sa predstavnicima Kontakt grupe, EU-a, SAD, NATO-a oko tog plana. O svemu tome su praktično poslanici koalicije Povratak obavešteni. Ništa se u ovom trenutku ne dešava u kosovskom parlamentu niti se može dešavati i u poslaničkoj grupi dok se ne napravi jedan korak dalje u razgovorima o planu Vlade Srbije o Kosovu i Metohiji.

U svetu se poslednjih nedelja često porede Beograd i Zagreb, posebno oko saradnje sa Hagom. Tamo je HDZ u predizbornoj kampanji veličao sve ono što je Hrvatska učinila tokom rata, a onda je neposredno posle izbora sedam-osam generala otišlo u Hag, iako ih u Zagrebu smatraju za heroje. Hrvatska je time praktično sebi otvorila vrata prema Evropi. Gde smo mi u toj istoj priči? Vaš predsednički kandidat Maršićanin ovih dana uporno ponavlja kako je Hrvatskoj lakše jer je tamo postignut konsenzus oko saradnje sa Hagom. Zašto i ovde takav konsenzus nije moguć?

Ovde, nažalost, nije postignut politički konsenzus ni u mnogim drugim važnim pitanjima. I oko pitanja Ustava, državne zajednice, oko nekih sistemskih zakona, takođe. Delimično i zato što je Hag mnogo teže i složenije pitanje u našem slučaju nego u hrvatskom. Bilo kako bilo, za dalju saradnju sa Haškim tribunalom neophodan je veći stepen političke saglasnosti nego što ga je do sada bilo, kao i dvosmernost u saradanji sa Hagom. To znači aktivniju ulogu naše vlasti, ali i više razumevanja u Hagu da se ovde polako približavamo vremenu suđenja pred našim sudovima. Tim pre što je nekoliko procesa koji se trenutno vode ipak pokazalo da su naši sudovi u stanju da sude za ratne zločine. Ta dvosmernost u saradnji podrazumeva i da jedan broj optuženih za koje je ova država garantovala mogu da budu na slobodi do početka suđenja. U svemu tome se Srbiji i Crnoj Gori nije izašlo u susret. Hrvatskoj jeste.

Ovde svi kažu da su za saradnju sa Hagom, ali izgleda samo pod uslovom da njih to politički ništa ne košta. Svi kažu da nam je potreban što pre Nacionalni savet za saradnju, ali niko ne bi da preuzme odgovornost.

Savet će biti formiran veoma brzo i počeće da radi. Danas je jasnije više nego ikad da nikakav značajniji pomak neće biti moguć na evropskom putu Srbije i Crne Gore bez saradnje sa Haškim tribunalom. Ma šta mi mislili o međunarodnoj pravdi, o haškoj pravdi, to je sasvim svejedno. To je postala gola, objektivna činjenica. I ma šta mislili o haškoj statistici koja upućuje na to da se najveći broj Srba koji su bili na najvišim položajima u državi i vojsci nalazi u pritvoru u Ševeningenu, sasvim je svejedno. Prosto, napretka neće biti i rešenja će morati da budu nađena u jednoj ozbiljnoj saradnji i komunikaciji sa Hagom, Briselom i Vašingtonom. Svako zna da izbori nisu pravi trenutak za to. I, ponavljam, potrebno je mnogo više dvosmernosti u toj saradnji. Nekada ima nerazumevanja i oko toga šta su čisti fakti. Recimo oko pitanja da li se određeni ljudi nalaze na teritoriji Srbije ili ne.

Vaš prethodnik Zoran Živković je nedavno u jednoj TV emisiji tvrdio da je njegova vlada u Vašingtonu već otvorila sva haška vrata tako što je bio postignut dogovor kako da se u saradnji sa međunarodnim faktorom proveri da li je Ratko Mladić na našoj tetritoriji ili ne. Živković se čudio što vaša vlada nije nastavila to što je, navodno, već bilo dogovoreno.

Ta saradnja se i bez Mladićevog slučaja odvija prirodno za jednu zemlju koja se integriše sa svetom. Odgovarajuće službe sarađuju kada je reč o podacima kojima raspolažu, uključujući i kretanje haških optuženika. Ta saradnja do sada nije dala rezultata, nije uputila ni na jednu čvršću činjenicu o tome gde se Mladić nalazi.

Beograd ima određenu distancu prema Hagu, ali istovremeno još nema prave distance prema zločinima koji su se dogodili.

Dok sam bio savezni predsednik, učinio sam jedan ozbiljan napor da se tu nešto više uradi osnivanjem Komisije za istinu i pomirenje. Smatrao sam da ta komisija treba da nastavi sa radom, ali je ona prestala da postoji formiranjem državne zajednice i Saveta ministara. Ono što otežava saradnju sa Hagom i posebno sagledavanje vlastite odgovornosti za zločine koji su i Srbi počinili u ovim ratovima jeste činjenica da je jedan od naroda u tom doista krvavom piru, koji se dogodio u poslednjih desetak godina, skoro potpuno amnestiran. Reč je o Albancima i njihovim političkim i vojnim vođama koji su praktično amnestirani od odgovornosti pred Haškim sudom. Naravno, da bi ta stvar funkcionisala potreban je minimum nepristrasnosti i minimum saradnje. Bez toga je teško ubeđivati našu javnost da je saradnja potrebna ne samo zarad istine već i da bi država uopšte opstala. Ne sarađujući sa Hagom država se zaista nalazi na putu samoizolacije.

Sve češće se govori kako sudbina vlade zavisi od onoga šta će na izborima da uradi kandidat vladajuće koalicije Dragan Maršićanin. Šta će se desiti ako na ovim izborima pobedi Nikolić, ili Tadić.

Postoje države gde partijska nesaglasnost između predsednika države i vlade sama po sebi ne dovodi do krize vlade. Ne treba tu reč koja je došla iz francuske parlamentarne tradicije – kohabitacija – vezivati samo za Francusku. Tako nešto se nedavno, posle predsedničkih izbora, dogodilo i u Slovačkoj. Kod nas je sve to drugačije jer politički život nije do kraja normalizovan i zbog toga što sve političke stranke nemaju isti status. One ga imaju pravno, politički ga nemaju, a ponajviše ga nemaju u očima međunarodne javnosti. To je pitanje koje se kod nas postavlja, dok u nekim drugim zemljama ne bi bilo postavljeno. Verujem, inače, u uspeh predsedničkog kandidata vladajuće koalicije iz dva razloga: zato što mislim da se za nešto manje od sto dana ova vlada zaista ponašala kao vlada svih građana i vlada zakona

Štabu gospodina Maršićanina je u jednom trenutku zamereno da je pokušao da "isprlja" kampanju izjavom Dejana Mihajlova. Ostao je utisak kako dozirano iznosite nešto što samo vi u vlasti znate i kako imate određene zalihe iznenađenja za nastavak kampanje.

Koliko je samo, kada je reč o ubistvu Zorana Đinđića, bilo neverovatnih tumačenja u javnosti, kao i propusta onih koji su morali da se staraju o bezbednosti premijera. Koliko je bilo neodgovornosti u prethodnoj vladi koja nijednog trenutka nije pomislila da bi mogla da snosi neku vrstu odgovornosti, jer nesumnjivo nije preduzeto sve da bi se premijer zaštitio. Kasnije su krenule neverovatne medijske manipulacije koje su išle iz Biroa vlade za komunikacije. Sve je to poznato, sve je to jako opteretilo politički život i posledice toga se osećaju do danas. Hteo bih zaista da stavim tačku na sve to i kažem – sud je taj koji jedino može i ima pravo da utvrdi ko stoji iza ubistva Đinđića i šta se stvarno desilo. Kad je reč o samoj kampanji, i tu postoji jedna vrsta suda. To su sami izbori. Oni će dati, između ostalog, i neku ocenu ko je i koliko vodio prljavu kampanju i koliko se takva kampanja uopšte isplatila. Svako dodatno otvaranje te priče bi samo štetilo.

U jednom trenutku je izgledalo da će ovde predsednika države birati Legija, kao da on postaje izborni adut...

To apsolutno ne sme da ima ikakve veze sa kampanjom. Ova vlada je zaista širokogrudo, u odnosu na ponašanje prethodne vlade, želela da Srbija ima predsednika i stavila je sebe u situaciju da se izbori održavaju tačno sto dana od njenog formiranja. I samim tim nije mogla da spreči da se mnogo toga desi i izađe na površinu tokom kampanje što je postojalo ili nastalo za mandata prethodne vlade.

Pre nekoliko godina od vas su građani tražili da ih "spasite iz ludnice". Sada ste ponovo, preko predizborne kampanje u kojoj učestvujete, u masovnoj komunikaciji sa građanima Srbije. Šta vam oni danas traže? Ovde je priličan broj onih koji tvrde da ponovo idemo prema nekoj ludnici.

Zahtevi ljudi nisu isti kao 2000. Tada je bio jedan opšti vapaj da se izbavimo iz jednog političkog poretka. To se više ne čuje. Ljudi se danas obraćaju sa konkretnim problemima. Ne živi se dobro, nema onoliko pravde koliko bi ljudi hteli da je ima, vide oni da ima onih kojima ide jako dobro a da su osnove za takav život stvorene mnogo ranije, u neregularnim uslovima u Miloševićevo vreme. Ljudi vide da se sve to ne može odmah promeniti i uglavnom pominju svoje lične nevolje, ili probleme firmi, različite načine na koje su te firme privatizovane. To je ono što najčešće čujem.