DW: Želja da se stane među najjače igrače, veoma rizičan plan

Opravdanje raspoređivanja trupa u Libiji činjenicom da su u pitanju interesi Ankare u toj severnoafričkoj zemlji, govori o povećanom samopouzdanju Turske pod njenim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom.

Jasno je sledeće: Turska sada Libiju vidi kao deo svog dvorišta i za razliku od Evrope koja je u ulozi publike, spremna je vojno da podrži svoje interese.

Zakon, koji je turski parlament odobrio u četvrtak, ne odnosi se samo na Libiju. Jer zakon kaže da sukob u Libiji ugrožava turske interese širom Severne Afrike i Sredozemlja. Turska, zemlja brzog razvija, želi da stane među najjače igrače, piše Herman za Dojče vele.

Nejasni ciljevi

Od sada pa u narednih godinu dana, predsednik Erdogan može po sopstvenom nahođenju da šalje vojnike i oružje u Libiju. Politički ciljevi vojne intervencije ostaju nejasni. Jasno je samo da Erdogan želi da spasi libijsku vladu premijera Fajeza Saradža. U zamenu za vojnu pomoć, Saradž podržava tursku koja tvrdi da ima pravo na deo kopna u Sredozemlju, u kojem se pretpostavljaju velika ležišta prirodnog gasa. Bez podrške Saradža Erdogan time ne bi mogao da se zanosi.

Erdogan ne osporava da se avanturom u Libiji Turska dodatno izoluje. Naprotiv, on se bori još odlučnije. Turska nema podršku nijedne druge mediteranske zemelje: bespomoćni arapski svet optužuje Tursku za kršenje međunarodnog prava. Kao i uvek, Evropa je zabrinuta zbog dešavanja. A opozicija u Turskoj koja je u prošlosti pouzdano podržavala „prekogranične operacije", ovaj put žestoko protestuje protiv intervencije u Libiji.

Uprkos tome, Erdogan nepokolebljivo vodi svoju politiku prema Libiji. Jer slabost, delom čak i implozija arapskog sveta - njemu ide na ruku, baš kao i preokupiranost Evropom samom sobom. To samo još više nadahnjuje neo-osmanske fantazije turskog rukovodstva. Uostalom, Libija je pripadala Osmanskom carstvu do 1912. godine, kao i grčki arhipelag Dodekanez. To bi - ukoliko bi pomorski sporazum između Libije i Turske postao stvarnost - u budućnosti postalo „tursko more".

Međutim, opasnosti za Tursku su ogromne. Jer pobunjenički general Kalifa Haftar, koji hoće da postanevojni vladar nad celom Libijom, ima snažne saveznike - poput Rusije, Ujedinjenih Arapskih Emirata i Egipta. Oni se ne bi ustručavali da Haftaru daju još više oružja i plaćenika. Tada bi se Turska brzo našla pod točkovima u eskalirajućem građanskom ratu u Libiji. I mogla bi da zaboravi interese za koje sada tvrdi da ih brani. A ako bi se potom pokrenuo novi talas izbeglica iz Libije u Tursku, ona bi mogla da postane žrtva sopstvene politike.