Izborni sistem: Šta su elektori?

Određen je Dvanaestim amandmanom na Ustav SAD, koji je usvojen 1804. godine, pa promena nema već puna dva veka.

U to doba demokratija u današnjem smislu nigde nije postojala, ali danas veći deo sveta ima mnogo „demokratskije“ sisteme biranja.

Po pomenutom amandmanu predsednika biraju elektori, predstavnici svake od 50 saveznih država i federalnog distrikta Kolumbija (svoja 3 elektora distrikt u kojem je Vašington dobio je tek 1961, godinu pošto su svoje pravo prvi put iskoristile dve najmlađe države – Aljaska i Havaji).

Elektori su predstavnici, koje određuju političke partije po pravilu iz sopstvenih redova. Njih određuje stranka posebno za svaku državu. Elektori imaju zadatak da na Elektorskom kolegijumu (telu koje de facto bira predsednika SAD) daju svoj glas predstavniku svoje stranke.

Taj zadatak njih, međutim, ne obavezuje stoprocentno. U istoriji je zabeleženo dosta slučajeva da elektor ne glasa za kandidata svoje stranke (bilo da se ne izjasni, kao jedan demokrata 2000, da glasa za nekog trećeg – jedan demokrata je 2004. umesto Džonu Keriju dao glas potpredsedničkom kandidatu Džonu Edvardsu, ili čak glasa za protivnika).

Taj termin zove se „neverni elektor“, a u poslednjih sto godina devet puta je po jedan elektor bio neveran. U istoriji je ukupno zabeleženo 158 takvih slučajeva, ali gotovo polovina zbog smrti kandidata pre nego što su elektori glasali.

Smatra se da je u ogromnoj većini slučajeva u pitanju greška ili odluka pojedinca. Samo je jednom, u Virdžiniji 1836, kompletan paket od 23 elektora namerno glasao suprotno rezultatima.

Da bi to sprečile neke države su u poslednjih desetak godina uvele zakone koje obavezuju elektore da glasaju u skladu sa rezultatima.

Broj tih država stalno raste (za sada su tu 25 država i DC, plus Virdžinija, čiji statut nema snagu naredbe, već „snažne preporuke“), a raspon kazni je vrlo širok, od trocifrenog dolarskog iznosa do zatvora.

Broj elektora svake države jednak je broju njihovih predstavnika u Kongresu, što će reći: broj zastupnika u Predstavničkom domu plus po dva senatora za svaku državu.

Getty Images

Tako države sa najmanje stanovnika (sedam država i DC) imaju po tri elektora, dok Kalifornija prednjači sa 55. Ukupni broj elektora je nepromenjen (538) još od izbora 1964.

Međutim, posle svakog popisa (prve godine svake decenije) radi se rekalkulacija, na osnovu koje se menja broj članova Kongresa, a automatski i elektora, iz svake od država.

Posle dva poslednja popisa (2000. i 2010. godine) po osam država povećalo je broj elektora, a po deset ga smanjilo. Ekstremni primeri su Teksas (2000-32, 2012-38) i Njujork (2000-33, 2012-29).

U većini država svi glasovi se po pravilu koje se zove „unit rule“ dodeljuju pobedniku te države, što znači da u teoriji možete u jednom broju država da dobijate sa bukvalno jednim glasom razlike, a da u ostalima ne osvojite nijedan glas i opet da dobijete izbore (Linkoln je 1860. izbore dobio ubedljivo u elektorskom telu sa samo 38 posto glasova, jer su svi njegovi glasovi bili koncentrisani u severnim državama, koje je redom dobio).

Dva su izuzetka od tog pravila – Nebraska i Mejn.

U tim državama glasovi se dele na nivou kongresnih okruga, čije granice su identične granicama koje se koriste u izborima za Predstavnički dom Kongresa.

Preostala dva elektora (podećamo: broj elektora je jednak zbiru broja poslanika u Predstavničkom domu i dva senatora) dele se kandidatu koji pokupi više glasova na nivou cele države. Mnogi kritičari sistema „unit rule“ vide ovaj metod kao dobar korak u pravcu demokratizacije izbora predsednika.

Mejn je prvi prihvatio tu reformu, još 1972, dok se Nebraska pridružila 1996. Od 14 mogućih situacija pravilo je napravilo razliku samo na izborima 2008. godine – Nebraska je po pravilu glasala za republikanca, ali je Barak Obama dobio Drugi okrug, u kojem je najveći grad Omaha, pa su prvi put zapravo podeljeni elektori.

Sami elektori sastaju se tek šest nedelja posle izbora, što nije sporno kada je razlika takva da mesta iznenađenjima nema. U neizvesnim izborima, a ovi su postali takvi mimo očekivanja pre samo dva meseca, jedan ili dva neverna elektora mogu da naprave razliku.

S obzirom na to da je broj elektora paran, u teoriji je moguće da se izbori završe nerešeno, tj. da oba kandidata sakupe po 269 elektora i ne dosegnu granicu od 270. U tom slučaju predsednika biraju članovi Kongresa, tako što se delegacija svake od država izjasni za jednog od kandidata.