Zamka srednjeg nivoa razvijenosti

Tako je Srbija u periodu od 2001. do 2008. godine ostvarivala relativno solidnu stopu rasta (BDP) od preko 5% godišnje ali, za to vreme, niti je povećala zaposlenost, niti je ozbiljnije smanjila siromaštvo, niti je nešto učinila u cilju smanjenja rastućih razlika u raspodeli dohotka i bogatstva. Pogoršala je strukturu privrede i njenu izvoznu održivost, malo šta je uradila na stvaranju održivog infrastrukturnog, obrazovnog, ekološkog i drugih sistema vitalnih za budući razvoj. U velikoj meri je zakazala u sprovođenju ekonomskih, socijalnih i političkih reformi i stvaranju institucionalnog okvira u kome je privreda mogla da se preorijentiše na faktore rasta koje zahteva viša faza razvijenosti. Ukratko, privrednog rasta je bilo ali ne i razvoja. Ostvaren je "defektan" razvoj i zato je Srbija, a ne samo zbog uticaja svetske ekonomske krize, upala u "zamku srednjeg nivoa razvijenosti". Nije Srbija jedina zemlja koja se našla u toj situaciji. Ovogodišnji izveštaj EBRD "Stuck in Transition" (2014) upozorava na zastoj u tranzicionim procesima u zemljama u tranziciji koji traje još od 2005. godine i koji se intenzivirao od početka svetske ekonomske krize 2008. godine. Ukoliko bi se "zaglavljivanje" ekonomskih, socijalnih i političkih reformi nastavilo, zemlje u tranziciji, sa izuzetkom baltičkih i srednjeevropskih zemalja, u dužem periodu ne bi mogle očekivati značajniji ekonomski napredak, a još manje približavanje (konvergenciju) razvijenim evropskim zemljama.

Zašto dolazi do zastoja u tranzicionim i ukupnim razvojnim procesima? Pokazalo se da se jedan broj zemalja našao u svojevrsnoj "zamci srednjeg nivoa razvijenosti". Zemlja dostigne određeni nivo razvijenosti (3000-9000 $ po stanovniku), ali tu zastaje i nije u stanju za duže vreme da nastavi svoj razvojni put.

Objašnjenje je da ulazak u višu fazu razvijenosti nije moguć samo osloncem na nisku cenu radne snage i ekstenzivno koriščenje prirodnih resursa, što je karakteristično za niže nivoe razvijenosti, već mnogo više zavisi od veće efikasnosti upotrebe ljudskih, materijalnih i prirodnih resursa, od porasta ukupne nacionalne produktivnosti i konkurentnosti. Pokazalo se da je u mnogim zemljama srednjeg nivoa razvijenosti slabo funkcionisanje ekonomskih, socijalnih i političkih institucija i slaba koordinacija između osnovnih učesnika (aktera) ključna prepreka da se stvore uslovi tipični za razvijene privrede: kreiranje originalnih rešenja i inovacija u proizvodnji, absorbovanje i primena modernih tehnologija, otklanjanje velikih nejednakosti u raspodeli koji ne doprinose razvoju.

Kako se izvući iz zamke srednjeg nivoa razvijenosti i ponovo pokrenuti dinamični privredni rast i razvoj? U izveštaju EBRD-a insistira se na izgradnji političkih institucija kojim jačaju procesi demokratizacije, na efikasnom funkcionisanju ekonomskih institucija i reformama kojim se nude bolji uslovi poslovanja, na reformama obrazovanja, na većoj socijalnoj inkluziji i davanju jednakih šansi mladima za obrazovanje i zapošljavanje.

Reč je o promenama koje tržišni mehanizam ne može da sprovede. Ne pravi tržište institucije već obrnuto, institucije omogućavaju efikasno delovanje tržišta. Potrebna je aktivna uloga države i osmišljena razvojna politika kojom se podstiče brži privredni rast i istovremeno aktivno deluje na ostvarivanju osnovnih razvojnih ciljeva.

Zato u definisanju nove nacionalne razvojne strategije treba izbeći uski ekonomicistički pristup i uklopiti se u razvojne prioritete na kojima insistira strategija EU, "Evropa 2020": na znanju i inovacijama, na efikasnijoj upotrebi resursa, većoj konkurentnosti i većoj brizi za prirodno okruženje, najzad na visokom nivou zaposlenosti i većoj socijalnoj i teritorijalnoj koheziji. Takav pristup prihvaćen je i u Ujedinjenim nacijama prilikom definisanja „milenijumskih razvojnih ciljeva“, a biće verovatno primenjen i naredne godine, kada će biti definisani „ciljevi održivog razvoja“, što će postaviti osnovu za holistički pristup u realizaciji globalnog razvoja narednih decenija.