Sendvič i kifla umesto menze

Pasulj sa kobasicom, gulaš sa makaronama, krompir paprikaš, đuveč, pilav, a za poslasticu puding, pita s jabukama ili kompot. Ovo je bio samo deo obilnog i kaloričnog menija u fabričkim menzama osamdesetih godina širom Srbije.

Obrok sastavljen od supe, glavnog jela i dezerta svakodnevno su sebi mogli da priušte gotovo svi zaposleni. I dok su nekada radni ljudi dobijali topli obrok na posebno određenim mestima u restoranima društvene ishrane, danas je u mnogim preduzećima on nestao i kao stavka na obračunskom listiću.

Poslodavci koji obezbeđuju ishranu u radničkim menzama su izuzetak. Podatak da je novi gazda u kragujevačkom "Fijatu“ uložio u rekonstrukciju i opremanje kuhinje i kantine šest i po miliona evra bila je vest dana u svim medijima. Menadžment kompanije vodio se politikom da radnik mora da bude zdrav, sit i zadovoljan i u te svrhe, kažu, oni svakodnevno izdvajaju najmanje 10.000 evra.

Zoran Mihajlović, iz Samostalnog sindikata Srbije, naglašava da je vrlo malo restorana društvene ishrane ostalo u srpskim fabrikama i to uglavnom u velikim firmama, ali ni oni ne funkcionišu onako kako je to bilo pre dve ili tri decenije.

"Menze su počele da se sele iz fabričkih krugova posle odluke da se topli obrok isplaćuje na ruke, a ne kroz restoranski meni", kaže sagovornik Novosti. "Tada je obesmišljeno njihovo postojanje, s obzirom na to da je ondašnja računica bila da je bolje da se novcem za hranu popuni kućni budžet, nego da radnik ruča u restoranu društvene ishrane. Sve je počelo devedesetih godina u vreme velike krize i sankcija u Srbiji".

On naglašava da je pre 30-ak godina čak 90 odsto preduzeća imalo svoje menze, a sada "posluje“ jedva trećina njih. Opstale su u većim i jačim firmama, dok su u preduzećima u restrukturiranju davno zatvorene.

"Nepojmljivo je da radnik koji radi težak fizički posao u proizvodnji može da provede dan na sendviču ili kifli, umesto da ima kuvani obrok", kaže Mihajlović. - Velika je greška što kantine više ne rade.

Jedna od retkih radničkih menzi u prestonici koja opstaje, uprkos zakonu o javnim nabavkama, radi u Gradskom saobraćajnom preduzeću. Kruže, međutim, priče da će i njihovih sedam restorana uskoro staviti katanac.

"Dnevno u našim menzama ruča od 1.500 do 2.000 radnika", kaže Dijana Stojković, upravnica restorana. - Promet je opao za 20 do 30 odsto posle poslednjeg poskupljenja. Za glavno jelo kod nas treba izdvojiti 110 dinara, salata je 20, supa od 20 do 45 dinara... Sa tako niskim cenama nemamo zaradu, ali nekako opstajemo. Dok su radnici imali bonove, bili su prinuđeni da dolaze, sada kada primaju topli obrok kroz platu, sve ih je manje.