Kraj ere "lakog" rasta

Starenje stanovništva i loše demografske perspektive predstavljaju globalni ekonomski problem. U poslednjih pola veka godišnji prosečni rast stanovništva planete od 1,6 odsto podstakao je snažno povećanje raspoložive radne snage, te i ubrzani rast BDP u mnogim zemljama u razvoju. I u našoj zemlji sve do osamdesetih rast broja zaposlenih bio veoma snažan. Podatak da je upetostručen broj radnika u nepoljoprivrednom sektoru Srbije između 1950. i 1989. je zadivljujući. Međutim, kako se rast stanovništva snažno usporava, prosečan godišnji rast zaposlenosti u zemljama u razvoju se očekuje da opadne na 0,4 procenta (sa 1,9). Demografski doprinos ekonomiji će snažno oslabiti sa negativnim posledicama po BDP, čiji će rast usporiti za jednu trećinu u narednih pola veka. Još veći problem je opadanje udela radno sposobnog stanovništva. Ipak, ako bi se našli načini da se ubrza godišnji rast produktivnosti u zemljama u razvoju (sa 2,8% na 4,4%), onda bi se u potpunosti nadoknadio negativan efekat demografskih promena.

Srbija ima mnogo nepovoljniju demografsku strukturu od ZUR, sličnu razvijenim zemljama. Udeo radne snage snažno pada, dok se istovremeno smanjuje i ukupna populacija, i to za pola procenta prosečno godišnje. Zahvaljujući tome, odnosno posledičnoj sve manjoj raspoloživosti radne snage, Srbija bi mogla da uz skroman prosečni privredni rast od 2% godišnje, već dvadesetih godina ovoga veka stopu nezaposlenosti svede ispod proseka EU.

U periodu 1955-2011. Srbija je ostvarila skroman rast BDP od 2,3%, uz rast zaposlenosti od 1,6% i rast produktivnosti rada od samo 0,7% prosečno godišnje. Brz posleratni ekonomski razvoj Srbije postignut je industrijalizacijom i elektrifikacijom. Već početkom šezdesetih godina udeo industrije u BDP-u je nadmašio udeo poljoprivrede. Sedamdesetih je znatno usporen rast produktivnosti da bi u poslednje dve decenije 20. veka on bio izrazito negativan.

Produktivnost rada u Srbiji rasla je čak 5% prosečno od 2000, što je veoma visoka stopa (u regionalnim okvirima, a i najbrža u domaćoj istoriji). Nažalost, to je posledica izuzetno niske produktivnosti iz 2000. i talasa otpuštanja radnika (procenjuje se da je 2000. višak uposlenih iznosio čak 1,4 miliona). U stvari, radilo se o tome da su godinama kumulirani realni viškovi zaposlenih počeli da gube posao, i čini se da su radnici iz famoznih 500 preduzeća koja još čekaju "restrukturiranje" poslednja klapa u tom neprijatnom filmu. Produktivnost u prerađivačkoj industriji se čak udvostručila od 2000, ali tako što je zaposlenost prepolovljena, a proizvodnja faktički stagnirala. Broj radnika u srpskoj industriji, sa energetikom i rudarstvom, na početku 2015. je 362.000, koliko je iznosio i krajem pedesetih (a bilo ih je milion 1990).

U narednim godinama postoji značajan prostor za rast produktivnosti, i to kroz usvajanje pristupa koji su već bili uspešni na drugim mestima (pre svega, na Zapadu), sa novim tehnološkim, operativnim i poslovnim inovacijama. Npr. u maloprodaji, zemlje u razvoju bi mogle da udvostruče produktivnost do 2025, uglavnom kroz usvajanje savremenih formata prodavnica, kao što su supermarketi i hipermarketi, koji su najmanje tri puta produktivniji od tradicionalnih malih prodavnica. Indikativno je da Srbija i dalje ima manjak velikih maloprodajnih objekata u odnosu na platežnu moć populacije. Mnoge zemlje mogu poboljšati efikasnost u proizvodnji hrane kroz mehanizaciju poljoprivrede, gde je najveća komparativna prednost Srbije. Tu je posebno važno da dođe do deregulacija poljoprivrede i podsticanja istraživanja i razvoja u agraru. Mogućnost za povećanje produktivnosti je i kroz inovacije u zdravstvu (npr. u radu gerijatrijskih sestara).

U svakom slučaju, era "lakog" rasta usled masivne vojske mladih radnika u zemljama u razvoju se završava. Za ove zemlje, među kojima je i naša, potrebne su suštinske promene u politici podsticaja i primena već ustanovljenih praksi za povećanje produktivnosti.

(Ekonomista Goran Nikolić za Večernje novosti)