Grčki cvrčak i germanski mrav

Grčka je EU stavila pred dosad neslućenu finansijsku i još više moralnu dilemu: da li uspešne ekonomije i njihovi radini poreski obveznici treba da plaćaju grčke megali promašaje, ili bankrotiranu Eladu treba prepustiti sudbini Atlantide?

Evropljani nemaju ugovornu obavezu da se finansijski ispomažu, ali ipak su se odlučili da paketom vrednim 750 milijardi evra priskoče u pomoć spasavajući Grčku, sopstvene banke i ambiciozni projekat evrozone, psihološko-monetarni simbol ujedinjene Evrope.

Da nisu uskočili da pomognu, Grčka bi bankrotirala 19. maja, kada treba da isplati tranšu od osam milijardi evra.

Kako je međutim grčki dug dostigao fantastičnih 300 milijardi evra? Vlade u Atini odavno znaju da odrednice Ugovora iz Mastrihta određuju da budžetski deficit ne sme da iznosi više od tri odsto bruto proizvoda. Znale su, ali su fabrikovale podatke da bi mogle još da se zadužuju.

Protresem se kada shvatim da se i tamo sve to umnogome događalo zarad vlasti koja se zaduživala da bi Grcima obezbedila ono što radom nisu zaslužili. Kako bi došle na vlast, vlade su pozajmljivale na svetskim tržištima kapitala a onda delile šakom i kapom.

Grčka je „Republika birokratije“. Ima pet puta više javnih službenika po glavi stanovnika nego Britanija. Kad god su se vlade menjale, političari su zapošljavali hiljade novih službenika. Stari su ostajali. I tako decenijama.

Državni aparat troši desetine milijardi evra godišnje – novac koji nije imala a i danas nema. Administracija lagodno živi uz malo rada. Inženjer na železnici plaćen je i do 7.000 evra mesečno. Kako?

Grčka ima prelepo more ali nema ozbiljniju industriju, nema proizvode konkurentne na svetskom tržištu, nema istraživanja koja bi ih stvorila u budućnosti. Oko 70 odsto ekonomije zavisi od potrošnje. Uvoz je veći od izvoza. Tek kada je krajem prošle godine novi ministar finansija saopštio da je Grčka „dužna k'o Grčka“, fantazme su počele da se razotkrivaju. Postoji jezero Kopais gde od 1957. službenici rade na projektu drenaže kako bi se izgradili putevi. Iste te godine jezero je zauvek nestalo – 30 službenika i danas je zaposleno i prima plate do 2.500 evra mesečno.

Grčka vlada je svojevremeno osnovala agenciju sa ciljem da lobira za Solun kao evropsku prestonicu kulture. Agencija i dalje radi. Solun je ovu titulu dobio – 1997.

Onda zloupotrebe položaja, veliko i sumnjivo bogaćenje. Siva ekonomija obrće četvrtinu ukupnog proizvoda zemlje. Naravno da se državna kasa praznila.

Potom korupcija po kojoj je Grčka među najjačim u Evropi. Silni krediti i novac iz fondova EU otišli su u vetar. Neka grčka „putna mafija“ uredno je od EU naplaćivala kredite na relaciji Atina–Solun a da dugo nije bilo ni autoputa ni brze železnice.

Strane kompanije teško su bez mita dobijale poslove, posebno one koje dodeljuje vlada. Kao prilikom organizovanja olimpijade u Atini. Korist naravno imaju i političari. Funkcioner nemačkog „Simensa“ tvrdio je da je grčka telekomunikaciona filijala plaćala dva odsto prihoda dvema najvećim strankama: socijalističkom PASOK-u i konzervativnoj Novoj demokratiji.

Iako istraživanja kažu da 80 odsto Grka podržava radikalnu reformu u suočavanju sa mitom, retkima smetaju sitne novčane usluge poznate kao „fakelaki“, male koverte, koje olakšavaju svakodnevni život.

Naviknuti da država služi samo da se od nje uzima, Grci su sve te godine, poput Italijana, uvežbavali nacionalni sport izbegavanja poreza. MMF je utvrdio da nešto više od 8.000 Grka državi na ime neplaćenog poreza duguje 20 milijardi evra!

Zvuči poznato? Naravno. Gledajući Grke kao da vidim Srbiju. I srpsku vladu koja se zadužuje pokušavajući i dalje da budžet balansira povećanjem prihoda – što znači porezima, jer proizvodnje nema – za razliku od Šveđana ili Danaca koji radije smanjuju troškove.

Nemojte samo da se ovde ponovo pojave cvrčak-eksperti koji će tvrditi da mi samo možemo da imamo koristi od krize evrozone i grčkog sofoklovskog finansijskog pada.

Plašim se da ovde neki već pomišljaju da to što se događa Grčkoj nije ništa strašno. Zašto otpuštati i uvoditi rigoroznu štednju da bi umanjili budžetski deficit – mere bolne po građane a opasne po političare – kada je sutra dovoljno ispružiti ruku prema Centralnoj evropskoj banci i zavapiti: pomagajte!

Grčkoj su ipak nametnute rigorozne mere štednje. Grci demonstriraju. Čak i ginu. Brane svoje ničim zaslužene privilegije. Neće da im se smanjuju plate. Bune se što će biti otpuštanja. Odbijaju kasnije penzionisanje.

Ljudski ih razumem. Teško je imati pa nemati. Racionalno posmatrano, trebalo bi da budu srećni što im država nije doživela bankrot. Pa da rasprodaju Akropolj i ostrva.

Da bi neutralisala grčki virus, marljivija i s novcem obazrivija Evropa ovoga puta je progutala gorku pilulu. Uskočila je sa 500 milijardi evra, MMF sa još 250 milijardi evra.

Grčka je postavljena na kolosek spasenja. Rasteruju se crne slutnje da bi i neke druge krizom pogođene ekonomije evrozone – Irska, Italija, Portugalija i Španija – mogle da padnu na kolena. Neka pitanja ipak nemaju odgovore.

Kako sprečiti slične nevolje a ne postaviti temelje za još veće debakle? Da li kriza koja počiva na dugovima može da bude rešena još većim dugovima? Ko bi sutra mogao da spasava sadašnje spasioce?

Ovakva pitanja najčešće postavljaju Nemci. Ima li ko pravo da od nemačkih poreskih obveznika traži da se odriču samo zato što neko drugi ne poštuje utvrđena pravila, što ne radi dovoljno, što troši više nego što ima?

Mnogi u početku nisu bili pripravni da na oltaru Olimpa žrtvuju svoju tevtonsku radnu disciplinu i kulturu stabilnosti samo zato što su Grci lagali i nisu vodili računa o zajedničkoj valuti. Angela Merkel je u startu delovala kao „gvozdena kancelarka“. Odbijala je svaku mogućnost da Nemačka plaća grčke dugove. Nagoveštavala da bi neodgovorne članice trebalo izbaciti iz EU.

Drugi su upozoravali na mnogo ozbiljnije posledice po evro i čitav projekat EU. Grčka je uspela da podeli najveće entuzijaste evropskih integracija, najveću privredu EU, njenu najmnogoljudniju zemlju.

Nemački radnici su na demonstracijama bili razapeti između solidarnosti sa svojim kolegama u Atini i ljutnje što moraju da plaćaju za Grke koji u penziju odlaze ranije nego oni.

Merkelova je na kraju pristala da – zarad „zaštite novca nemačkog naroda“ – prema Egeju baci spasilački pojas i isplati 123 milijarde evra visok račun napravljen po tavernama uz sirtaki.

Nemačka je time istovremeno priznala deo sopstvene odgovornosti: nisu smeli da dopuste da grčka kriza poprimi takve razmere. Lekcija je naučena. Potom je Grcima i svim „kandidatima za Grke“ odaslata jasna poruka: ukoliko mi moramo da plaćamo za vas, onda i vi morate da radite onoliko dugo koliko i mi.

Na Grcima je odluka da li će prihvatiti program bolnih reformi, ali nemačka poruka odzvanja Evropom. Ko će je, i da li će je razumeti, to će se tek videti.

Ovoga puta Grke je spasla evropska solidarnost. Ali, morali bi toga da budu svesni i oni u EU i oni koji Uniji teže, solidarnost je potrošna roba. I ne važi za cvrčka i mrava iz Lafontenove basne.