Šta su me naučili Stiv Džobs i Angela Merkel

„U mom selu kažu: 'Grožđe se ne bere dok ne sazri'", rekao nam je Dejan Ilić kad smo ga u toku razgovora pitali da li će biti novi ambasador Srbije u Berlinu. Dnevna štampa je nedavno objavila da je on, kao najugledniji Srbin u Nemačkoj, najozbiljniji kandidat za to - sada već predugo - upražnjeno mesto. Pre ovog odgovora, u šali nam je rekao da on ne može da bude kandidat. "Ili ću da budem ili neću, naučio sam u životu da sam donosim odluke", rekao nam je smejući se.

Selevac - to je selo na koje je mislio. Odakle se početkom osamdesetih, kako se to već kaže, otisnuo u "beli svet". Elvangen u Nemačkoj - to je kutak tog sveta u kome je stekao veliki ugled. Tamo je sedište kompanije Varta, kompanije koja proizvodi najpoznatije baterije na svetu. Ilić se prvo naučno-istraživačkim radom, a kasnije i kao menadžer - vodio je deo Varte za mikrobaterije - probio u nemačkom poslovnom svetu, gde stranci, inače, nemaju lak prolaz.

U mladosti je odbojkaš koji je postao naučnik, a kasnije naučnik koji je postao menadžer, doživeo da bude proglašen za preduzetnika godine u Nemačkoj. Između ostalog, proizvodio je baterije koje je Stiv Džobs ugrađivao u Eplove uređaje. Da, kad koristite iPhone ili iPad, u njima se nalaze baterije koje su delo srpskog naučnika! Sa Džobsom je sarađivao više od dve decenije. Kada je prvi čovek Epla preminuo, kompanija je zamolila Dejana Ilića da bude jedan od ljudi koji će za njihovu monografiju napisati autorski tekst o Džobsu. Kada je otišao iz Varte, radio je u kompaniji Ari, koja se između ostalog bavi i specijalnim efektima. Njegovi efekti su dobili i Oskara.

(Foto. Beta/Ap)

Prijatelj je s najznačajnijim ljudima u nemačkom javnom životu. Neke je upoznao "po prirodi posla", a neke "igrom slučaja".

I Angela Merkel je čula za Selevac. I to pre trideset godina, kada je na univerzitetu u Drezdenu upoznala studenta iz Jugoslavije kome je pomagala oko polaganja ispita. I od tada su u prijateljskim odnosima.

Dejan Ilić u razgovoru ostavlja utisak specifičnog i autentičnog spoja šumadijskog karaktera i zapadnog mentaliteta. U ispovesti za Nedeljnik otkriva šta je sve naučio od Angele Merkel i Stiva Džobsa, i daje svoje viđenje promene nacionalne svesti koja je neophodna da bismo kao društvo "krenuli napred".

O mentalitetu

Moj otac je bio fudbaler, i hteo je da igram fudbal. Nisam to hteo, jer nisam znao da igram fudbal. Ali sam igrao odbojku, jer sam znao da tu imam talenta. A onda sam uvideo da nemam toliko talenta, iako sam igrao za juniorsku reprezetnaciju Jugoslavije na Evropskom prvenstvu. Ali sam video da nisam "taj" talenat. Teško je ambicije uklopiti s mogućnostima i samom sebi priznati neke stvari.

Iako sam pre toga sanjao da ću da umrem u belom mantilu kao naučnik, sa 33 godine sam morao da priznam sebi da nisam toliko nadaren za nauku i da moram da počnem da se dopunjujem nečim drugim. Za mene je to bio menadžment, jer su mi dali da vodim jedan deo Varte. Danas, međutm, imam to iskustvo kojim korigujem.

Mnogo je važno da kažem ovo - talenat i kreativnost čovek ima do određene granice. I on opada s godinama. To je prirodni zakon. Moje kolege se bune kad im kažem da posle 40 godine više nisu kreativni. Moja hipoteza je da tada kreativnost pada naglo, ali može da se kompenzuje iskustvom. Mnogi neće to da priznaju. Iz toga izlazi da moraš da budeš iskren prema samom sebi. Ja to radim i primenjujem.

S druge strane, držim predavanja na tri univerziteta - da bih kroz pitanja studenata dobijao ideje. Mi imamo mnogo mladih talentovanih ljudi, ali im treba neko iskusniji koje će - kad izađu iz kanala, sa svoje putanje, samo malo da ih vrati. To je mnogo važno.

Foto: (sxc.hu)

To radi nemačka kancelarka. Ona to tako dobro radi, ne znam da li neko to može tako dobro. Ona sve nadgleda iz helihopterske perspektive. Kao da je sve pod njom u jednom fudbalskom stadionu, i kad neko izađe sa stadiona, ona ga vrati. Oni koji rade osećaju da imaju slobodu, da imaju kreativnost, ali kad izađu iz postavljenih okvira, ona ih vrati na mesto. U Nemačkoj postoji taj odnos sagovornika koji te iskreno kritikuje. To se ne doživljava kao uvreda. Naš mentalitet to ne podnosi.

O Angeli Merkel

Ja sam studije završio u Srbiji, fizičku hemiju na PMF-u. Otišao sam da radim doktorsku disertaciju u Istočnu Nemačku, u Drezden, 1981. godine. Bilo je to vreme Honekera. Da biste odbranili tezu, trebalo je da se položi ispit ML - marksizam-lenjinizam. Ja sam došao iz Srbije s nekim malo durgačijim idejama. I zbog ideologije se zamerio jednom profesoru. Već sam završio praktičan rad - baterije za pejsmejkere koje je Istočna Nemačka imala pre Zapadne. Morao sam da odem u Lajpcig na Fakultet za fizičku hemiju. I tamo sretnem dve devojke. Zbližio sam se s jednom od njih koja je bila najbolja drugarica Angele Merkel.

Njih dve su mi prevodile udžbenike za taj ispit na engleski, jer ja nisam dobro znao nemački. To prijateljstvo je ostalo iz tog vremena. Da nije bilo njih da me uopšte ubede da čitam ML, ne bih završio doktorat. Bilo je leto, verovatno bih pobegao za Srbiju.

Čim je postala prvi put ministarka za životnu sredinu, ja sam je zvao da dođe da otvori moju fabriku. To je bila njena prva poseta industriji na tom položaju.

Ona je mene podržala u jednoj bitnoj stvari. Kada sam 1997. zatvarao fabriku Varte u Singapuru u kojoj je bilo 1.200 radnika. Menadžeri su tada forsirali prebacivanje proizvodnje u Aziju, jer se tamo razvijalo tržište. Ja sam zatvorio fabriku u Singapuru, iako mi njihova vlada u to vreme daje 20 miliona dolara da ostanem. Menjam proizvodnu liniju da vratim proizvodnju u Nemačku. U to niko nije verovao, ni berza, ni tržište, ni moje gazde. Hteli su da me izbace iz toga. A onda su došli rezultati, kad sam 1.200 radnika zamenio sa 60, a 2.000 kvadrata za fabriku zamenio sa 200 kvadrata, postavio novu automatsku liniju, novu tehnologiju. Dali su mi jednu staru Hitlerovu fabriku za zvučnike od koje sam napravio najmoderniju fabriku za mikrobaterije u Evropi. I danas je to najmodernija fabrika.

Merkelova i danas govori kako je moguće vratiti proizvodnju u svoju državu iako je u Aziji jeftinija radna snaga.

Šta priča srpskim političarima

Amerika daje više mogućnosti nego Evropa za privatni biznis. A u Nemačkoj, koja je sigurno najrazvijenija zemlja u Evropi, teško je u početku strancu da se probije do kraja. Ti postaješ "njihov" i "cenjen" samo ako otvaraš radna mesta. Ja sam tamo radio dvadeset godina, i tek posle dvadeset godina došla su priznanja. Tamo je važan, a to moramo ovde da naučimo, odnos prema radu i kontinuitet u poslu. Ja svake godine znam da moram da imam više prometa i da donesem više profita. Nemac nikad neće da govori šta je radio pre godinu, dve ili tri. To govorim i našim političarima, mi moramo da pokažemo da imamo kontinuitet. Niko ne traži tamo da budeš heroj, da imaš rast od dvadeset, trideset odsto. Nego svake godine po malo.

Kod nas, kad sretnete nekog ko ide na posao u drugu smenu, on će bezvoljno odmahnuti rukom. Kad bih ja svog radnika čuo da to kaže u Nemačkoj, on nikad više ne bi došao na posao. On kaže: „Idem u moju Vartu." On kaže: „Idem, moja mašina je stala." To je odnos prema radu, do koga nije lako doći. Tačno je da to pričam onima koji su odgovorni za komunikaciju sa svetom, da moraju da prikažu taj kontinuitet. Da nije dovoljno dva-tri meseca ili godinu dana rasta. To moraju da vide oni koji odlučuju o investiranju u ovu zemlju. Ne znam kako je s drugim ljudima u dijaspori. Ako mene pitate, ja sam u kontaktu s vladajućom strukturom. I savetima, možda čak i instrukcijama, pokušavam predsedniku i prvom potpredsedniku, ali i ministrima, da ukažem kako nemačka privreda funkcioniše.

Vidim potrebu za promenama odnosa svakog čoveka, suštinskim promenama koje treba da idu još od porodice. Da se oslobodimo onog "država mi nije dala". Na Zapadu, kad bih rekao: "Država mi nešto nije dala", ja bih to doživeo kao uvredu. Ja bih to doživeo kao da sam nesposoban. Izabrali su me i za predsednika UO Srpskog inovacionog fonda, gde pokušavam da pomognem mladim ljudima. Često čujem kako nema kredita, kako država to nije omogućila. To je delimično tačno. To može da bude i potpuno tačno, ali ja treba da pogledam šta ja mogu da uradim da ne budem zavistan od njih. U Nemačkoj privreda pokreće sve, a ne političari. Komunikacija lokalnih vlasti i malih preduzeća je veoma važna. U Srbiji se sve bazira na ličnom kontaktu i interesu. U tom smislu treba raditi na promeni svesti.

Promena svesti u odnosu na ono što imam, i na ono što hoću da imam. Kad prošetam Knez Mihailovom, ljudi su bolje obučeni nego bilo gde. Odakle? Hajde da uzmemo kredite da bismo obuli cipele od dvesta evra. Toga nema u Nemačkoj. Ako nemam, neću da kupim.

O Stivu Džobsu

Onaj ko napravi jednu firmu koja ima kapitalizaciju preko 400 milijardi dolara, taj nije super genije, taj je Bog. Ja sam Stiva Džobsa upoznao 1986. godine. Negde u to vreme se vratio u Epl, koji je bio u propadanju. Prodavali su desktop računare, a ja sam izmislio jednu bateriju, zvala se "premošćujuća baterija". Odneo sam mu to u sedište kompanije u Kupertinu, da mu predstavim bateriju. On je već koristio neke moje baterije. Rekao sam da imam jednu bateriju, da ne znam šta ću da radim sa njom, ali da pretpostavljam da može da mu koristi.

Razgovarao sam s Tošibom, ali sam hteo sam da vidim šta on misli, jer smo od biznisa s njim zarađivali dosta novca. Rekao sam mu da su moji genijalci izmislili bateriju uz koju može da se koristi uređaj u onom trenutku kad nisi priključen. Ona je mogla da radi šest do osam minuta, ako treba neki proces da se završi. Rekao mi je: „Ti si genije." Tako smo se upoznali. Pitao me je koliko možemo da napravimo. Rekao sam: „Dva, tri miliona, da otvorimo jednu liniju." A on pita da li može dvadeset. Ubrzo je počeo da reklamira noutbuk koji se nikad ne troši. S tim je počeo veliki rast kompanije, i zato mi je bio uvek zahvalan.

(Foto: Beta)

Da je bio marketing genije, to je tačno. On nije fakultet završio, a dobio je nekoliko doktorskih titula. Možda neko kuka. Kad je došao prvi ajfon, on je došao i tražio takvu i takvu bateriju. Ja sam je osam meseci pravio, a nisam znao za šta je pravim. On mi zadao sve. Davao nam je instrukcije i podatke o uređaju, ali mi nismo znali koji je to uređaj.

Postaviti pitanje da li je on bio genije, u svakom pogledu je besmisleno. To kažem zbog onih koji ga kritikuju, a ništa nisu u životu uradili.

Žao mi je što čujem razne stvari o njemu, mislim da je to nepravda. Kad se priča o tome kako se ženio, da je bio loš prema ženi. Jeste, bio je nemilosrdan prema radnicima. Kad sam bio kod njega oko ajfona, došao je u patikama, znojav - on inače nije imao svoj kabinet, nikad nije sedeo sam - pitao me je samo: "Da li si napravio?" Tražio je antimagnetičnu bateriju, određenog kapaciteta. Ja sam mu rekao - to ne može. Nisam ni ušao kod njega, a on kaže: „Vidimo se kad budeš napravio." Posle toga, kao pokisao izlazim. A onda me posle deset minuta zove, još do aerodroma nisam stigao, i kaže: "Slušaj, ako nađeš nešto, zovi, ja ću da investiram, sve je OK."

Nijedan prototip iPhonea ili iPoda nije proizveden u Kupertinu. Čak nisu ni imali prototip. Ja ne bih mogao da zamislim da radimo bez probne linije. On je imao 2.000 logističara koji su putovali po svetu i sklapali uređaje.

Mi ovde moramo da shvatimo da nam tržište određuje šta treba da radimo. To je bio uspeh Stiva Džobsa, što je on pravio ono što je potrebno ljudima. Prepoznao je trenutak kad treba dići ruke od desktop računara. I još je napravio tu iluziju da je to moderno, pored toga što je dobro. Možemo da kažemo da je i Samsung to sada postigao. Ali Samsung je došao kao koncern. Ima i hemiju i naftu, i građevinu i aerodrome, i ako negde zaškripi, oni mogu da prespu iz kompanije u kompaniju. I tek sad je došao dotle da može da konkuriše Eplu. Ako bi se nešto desilo Samsungu, država bi stala iza njega. A ko bi stao iza Džobsa? Niko. Bio je sam. I sam ih je sve pobedio.