U Srbiji nam je najgore

Posle dogovora sa kreditorima da se do 2014. refinansira 118 miliona evra kratkoročnih obaveza Skupine Droga Kolinske, najzdravije i najprofitabilnije kompanije u sastavu Istrabenza, u velikoj meri rešili smo probleme i u banku ne moramo da idemo do kraja 2010, kaže za Ekonomist Vučićević.

To je u celom regionu prvi takav dogovor i ujedno dokaz da nam banke veruju, tvrdi Vučićević, koji u Droga Kolinska grupi ima udeo nešto veći od pet odsto. Grupa bankama duguje ukupno 170 miliona evra i dugo je bila pod velikim pritiskom zbog problema najvećeg vlasnika, Istrabenza. Ako se to ima u vidu, moramo biti zadovoljni i uslovima kredita, naglašava Vučićević.

Predsednik Srpske asocijacije menadžera (SAM) ne deli u potpunosti optimizam ministra Mlađana Dinkića, koji najavljuje da će Srbija uskoro i zvanično izaći iz recesije. Vučićević kaže da su „laboratorijske analize“, izražene u brojkama, pokazale da je krvna slika srpske privrede loša.

"Skoro sve naše kompanije uspele su u veoma teškoj 2009. da zadrže profitabilnost, dok najlošije rezultate ostvaruju upravo firme-kćerke iz Srbije, Soko Štark i Grand kafa, a glavni krivac za to je devalvacija, jer je dinar u relativno kratkom roku, krajem prošle i početkom ove godine izgubio više od 25 odsto vrednosti prema evru“, ističe Vučićević.

Pa, zar nisu mnogi privrednici optuživali NBS da održava nerealno visok kurs dinara i da tako guši izvoz?

To tvrde samo predstavnici „stare škole“. Soko Štark izvozi četvrtinu proizvodnje. Najzdraviji deo firme je upravo izvozni program, a mi nismo izvoz povećali ni za evro posle devalvacije dinara za 25 odsto. Istovremeno smo u Srbiji pretrpeli pad prodaje od 11 odsto.

Znači li to da je stanje u Srbiji gore nego u drugim zemljama regiona?

Da. Nama su trenutno najugroženiji poslovi u Srbiji.

Zašto?

Zato što nemamo stabilne uslove za rad. Tolika devalvacija u relativno kratkom roku dokaz je ranjivosti i krhkosti srpske privrede.

Ko je kriv za to, jer je globalna kriza pogodila sve?

I u mnogim drugim državama su nacionalne valute izgubile znatan deo svoje vrednosti i što je privreda u tim zemljama bila bolesnija, to je devalvacija bila viša. Zato privrednici i insistiraju da se obezbedi stabilnost kursa.

Mislite li da je Vlada Srbije mogla još nešto da uradi da ublaži efekte globalne krize?

Efekte subvencionisanja kredita ne treba potcenjivati, jer su, ipak, pomogli brojnim malim i srednjim preduzećima da nekako preguraju najteže. Od početka sam sa kolegama predlagao Vladi da se država zaduži i obezbedi privredi „kiseonik“ u trenutku kada ga je najmanje bilo. Uz to, ukazivali smo da država na svom primeru treba da pokaže kako se štedi, ali to do sada nije uradila. A, bilo bi najlogičnije da otpusti na desetine hiljada virtuelno zaposlenih, ljudi koji rade nepostojeće poslove u javnom sektoru i državnoj administraciji.

Bez obzira na to što se najavljena reforma javnog sektora očekuje već godinama i što će sigurno imati pozitivne posledice, ne plašite li se da bi to moglo još više da obori tražnju i za vašim proizvodima?

To jeste realna opasnost, ali ti ljudi ionako ne rade ništa, a privreda mora da iz poreza obezbedi pare za njihove bruto plate. To onda gura budžetski deficit naviše, pa se to pegla kroz devalvaciju i na posredan način se obesmišljava realna vrednost našeg rada. Nećemo nigde stići ako se tako nastavi.

Uostalom, ako zaposleni u privredi ostaju zbog krize bez posla, zašto ne bi bili otpušteni i išli na biro i oni koji imaju virtuelna radna mesta u državnoj administraciji? Čemu dupli standardi? Zašto bi državna radna mesta bila sveta krava? Država se mora rešiti viškova zaposlenih u javnom sektoru i evo nama smanjenja budžetskog deficita. To se može ako se hoće. Pa, zar mora petoro ljudi da nam proverava ličnu kartu kad idemo u neku državnu instituciju?

Ima li Vlada političke snage za tako radikalnu meru?

Iz aviona se vidi da nam je država preskupa i tome se jednom mora stati na kraj. Mi smo od države tražili štednju još u januaru.

Zar je trebalo da prođe osam meseci i dođe MMF da bi Vlada konačno shvatila šta mora da uradi?

Tako je. Postoje stenogrami iz kojih se može videti da su privrednici to tražili još početkom godine.

Verujete li da bi u Srbiji moglo da se desi nešto slično kao u Rusiji, gde je Putin pozvao oligarhe i otvoreno od njih zatražio da državi vrate deo stečenog bogatstva?

Bilo kakvo poređenje Srbije i Rusije više liči na početak nekog vica i ne verujem da je to moguće. Uz to, javni sektor u Srbiji nemilice troši i njegovu neefikasnost privatnici ne mogu da nadoknade, koliko god da se slože da budu više društveno odgovorni. Kod nas još uvek postoje škole sa po samo par đaka. To je strašno neracionalno. Taj problem ne može da se reši brzo. Za to će trebati bar tri godine i biće sastavni deo priprema za članstvo u EU.

Šta se dešava sa kompanijom na čijem ste čelu? Može li propast Istrabenza potopiti i Droga Kolinska grupu?

Mislim da ne može. Postoje, doduše, tri moguća scenarija - dobrovoljno ili prinudno poravnanje i stečaj Istrabenza. Ne verujem da je ikome u interesu da Istrabenz otera u stečaj, jer tada ni poverioci ne bi uspeli da se u potpunosti naplate, a svi znaju da će za godinu-dve situacija da se popravi i da će porasti vrednost svih investicija, kako u turizam i nekretnine, tako i druge sektore. Vreme, dakle, radi za nas. Pri tome treba imati u vidu da i Istrabenz ima više vlasnika. Pored Maxima Holdinga Igora Bavčara, tu su i Petrol i jedan paradržavni fond, a oko 15 odsto drže mali deoničari. Oni imaju različito viđenje rešenja, a međusobno se plaše dominantnog uticaja najvećeg vlasnika.

No, pošto su obaveze Istrabenza trenutno veće od kapitala sve se više pita i 19 banaka, poverioca, čiji su interesi, takođe, različiti. Neke su uspele da se namire, jer su imale bolja sredstva obezbeđenja, neke bi želele da se brzo proda Droga Kolinska, a neko je ne bi prodavao dok ponovo ne stane na noge. Kada kriza prođe, tržište će početi da se oporavlja, pa samim tim i vrednost kompanije. Sada je tržište na dnu i zaista nije vreme za prodaju, ali se neki plaše da će pojedinci ili banke, preko Droga Kolinske da iscrpu celu Grupu i nanesu joj štetu, koju vlasnici i poverioci neće moći da kontrolišu. U ovoj priči ima bar pet-šest interesnih grupa...

Pa, neki vas optužuju da hoćete da preuzmete Droga Kolinsku?

Ne samo da nemam nameru da kupim Grupu ili neki njen deo, već smatram, i kao manjinski vlasnik i kao menadžer, da je ne treba prodavati bar narednih pet godina. Izričito sam protiv toga. Čak i ako se bude prodavala imovina Istrabenza, Droga Kolinska bi trebalo da bude poslednja, jer vreme radi za nju. Ovo je najgori momenat, jer je cena najniža. Kompanija ima dobre brendove i kvalitetan menadžment i prodaja bi bila velika greška, ali kao manjinski vlasnik ne mogu presudno da utičem na to.

No, s obzirom da sam uložio sopstveni novac, meni je u interesu da kompanija kad-tad dostigne najbolju moguću cenu. Menadžmentu treba dati odrešene ruke, jer znamo šta treba raditi i sa čime raspolažemo, svesni smo velikih mogućnosti na tržištu. Ovaj kredit treba iskoristiti za dalje jačanje tržišne pozicije u regionu i za to postoje svi elementi.

Ako već ima dobre brendove i menadžment, zašto je kompanija uopšte došla u sadašnju poziciju?

Nismo mi uopšte u lošoj situaciji. Iako je ova godina izuzetno teška, naša prodaja je pala za dva-tri, a prihodi četiri odsto. To je mnogo blaži pad od proseka. Pri tome su padu finansijskih pokazatelja najviše doprineli devalvacija dinara i otpis potraživanja od firmi, koje su u međuvremenu bankrotirale. Da je ovo normalna godina, ne bismo imali nikakvih problema, ali su se banke unervozile i hoće da se obezbede i spreče potencijalne probleme. Nije, dakle, Droga Kolinska ni u kakvim problemima. Pa, zato smo se i lako dogovorili sa bankama. Naš jedini, uslovno rečeno, problem jeste što su nam „majka“ i neke „sestre“ u lošoj kondiciji.

Ko je kriv što cela Grupa nije prodata ranije, jer je pre više od godinu dana bila doneta odluka o tome?

Niko nije bio protiv odluke Nadzornog odbora da se krene u prodaju. Kriza je naišla pre nego što je proces okončan. Tu ideju niko zvanično nije povukao, ali ona više nije aktuelna, iako ima još nekih koji veruju da je, iz njima znanih razloga, najbolje da se sve proda što pre.

Da li ste razgovarali sa bilo kim ko je zainteresovan za kupovinu Droga Kolinske?

Mnogo je bilo zainteresovanih kupaca u vreme kada je Droga Kolinska bila na prodaju. Među njima je bilo dosta fondova, pa i Texas Pacific Group. Sada prodaja nije aktuelna i niko sa mnom o tome nije razgovarao. Uostalom, ne bih želeo da se to sada uopšte desi. Ako neformalnih razgovora o tome uopšte ima u njih su verovatno uključeni samo neki od vlasnika ili banaka, poverilaca.

Šta je sa vašim drugim poslovima u Srbiji?

Svi biznisi, izuzev hrane i energenata trpe manje ili više. Prodaja igračaka pala je za 20-30 odsto, slično je sa trajnim potrošnim dobrima, pa i sa robom široke potrošnje, a o nekretninama da se i ne govori. Sve je stalo i na tim tržištima vlada prava depresija.

Slažete li se sa tvrdnjama pojedinih bankara da je ključni problem psihološe prirode i da građevinske firme i po sadašnjim cenama mogu da budu profitabilne, ali čekaju da se cene vrate na nivo od pre godinu i po dana?

To tržište je mrtvo zato što nema stambenih kredita i banke više ne žele da finansiraju te poslove. Krediti za izgradnju poslovnih zgrada bili su bazirani na proceni da će cena iznajmljivanja biti 17-18 evra po kvadratu, a sada ne može da se dobije ni 12-13 evra. Zato banka to više neće da finansira i gradnja se obustavlja. Takvih zgrada u Beogradu ima na stotine. Slično je sa stambenim zgradama.

Pre godinu i po računalo se da će kvadrat moći da se proda po 2.500, a sad je cena pala ispod 1.700 evra i to investitorima ruši „matematiku“. Nije da banke nemaju para, već su krediti poskupeli i nikome se ne isplati, ni investitorima da zidaju, ni kupcima stanova da se zadužuju za stambene kredite, ni bankama da plasiraju novac.

Šta je sa investicijom na Srebrnom jezeru?

Ona na najbolji način govori gde je Srbija sada, jer nam se desilo sve što ne bi smelo da se desi u jednoj normalnoj zemlji. Imamo odličnu lokaciju, ideju, zainteresovane investitore, a očito postoji i potreba za jednom turističkom destinacijom blizu Beograda. I šta se desilo? Umesto da pomogne da se sve to realizuje, država se iskompromitovala, jer je za čišćenje jezera obezbedila novac iz NIP-a i uplatila ga avansno, bez projektne dokumentacije, firmi koja se time nikada nije bavila.

Na kraju, jezero nije očišćeno, a novac je na volšeban način nestao. Slično je bilo i sa novcem, koji smo uplatili lokalnoj samoupravi da izgradi neophodnu infrastrukturu. Tužno je da su neki stavili svoj lični interes, odnosno nepoštenje, ispred ovog lepog projekta. Ali, u svakom slučaju, projekat ide dalje.

Da li ste se pokajali što ste kupili udeo u Televiziji B92?

Kao investitor sam se pokajao, jer mi se u trenutku kupovine činilo da je samo bilo pitanje kada će i koliki biti povraćaj na uloženi kapital.

Zašto ste onda povećali udeo sa prvobitnih devet na 22 odsto?

To je bilo pre izbijanja ekonomske krize, koja je najviše pogodila upravo medije.

Niste li se i vi malo preigrali? Stvorili ste Grand kafu iz ničega i kupili Soko Štark. Šta su vam trebali ostali „izleti“?

Mnoge uspešne firme bave se različitim delatnostima. Uostalom, diversifikacija smanjuje rizik, jer ako jedan biznis propadne možeš da se izvadiš na drugoj strani. U Brazilu nema firme koja se bavi samo kafom. Nisam, dakle, išao grlom u jagode i ponašao se kao pijani milioner. Naprotiv, mislim da sam bio konzervativan u akvizicijama. Kupio sam nešto od zemljišta u okolini Beograda, investirao u neke od nekretnina, privatizovao Minel Elvo… Te investicije su trenutno u mirovanju, ali se nadam da će nakon krize ponovo dobiti na vrednosti. Bilo je i dobrih poteza, kao što je prodaja hladnjače za maline tik pred početak krize. I projekat Srebrno jezero je nastao kao deo velikog projekta vezanog za privatizaciju Rekreatursa, koja je u toku.

Da li je KK Crvena zvezda za vas završena priča i koliko vas je ta „igračka“ koštala?

To je završena priča. Počeo sam je velikim slovom i na kraju stavio tačku, a koštala me je više nego što sam očekivao. I tu su problemi nastali zbog nedefinisanih odnosa. Nema jasnih pravila ko treba da učestvuje u sanaciji kluba, da li samo predsednik ili i ostali sponzori i ljubitelji Zvezde, pa i država, koja je obećala pomoć. Skoro svi su digli ruke od Zvezde, ostao sam sam, ali sam i ponosan sam što sam sve što sam na početku obećao pre odlaska i ispunio.

Šta je cilj osnivanja Srpske asocijacije menadžera?

Profesija menadžera je mnogo značajnija i korisnija nego što smo svesni. Dobar menadžer može od loše kompanije da napravi dobru, a loš može da upropasti dobru. Ako jedna zemlja ima 500 dobrih menadžera, to može da popravi stanje u celoj ekonomiji.

Stoji li iza te ideje i politička ambicija?

Apsolutno ne. Ne znam šta bi moglo da me natera da se bavim politikom. Suviše sam odgovoran da bih se bavio politikom. Pri tome nije sporno da bi nekoliko stotina pametnih i vrednih ljudi, okupljenih na jednom mestu trebalo da imaju nekakav uticaj u društvu. Oni i treba da imaju uticaj, za razliku od mnogih drugih, koji su se skupili i utiču da se donose pogrešne odluke. Menadžeri i treba da kažu kakav nam je ambijent potreban, da bi nam svima bilo bolje.