Jelašić: Svi bi da kroje kurs

U svim zemljama na svetu, kada dođe do jačanja nacionalne valute, svi su srećni. Kod nas, nažalost, nije tako. I lane u drugom polugodištu, i u protekla dva meseca kada je dinar značajno ojačao, centralna banka je bila izložena žestokim kritikama zbog toga.

Njeni kritičari, a ima ih kako u redovima političara, tako i ekonomista, mada primaju plate u dinarima, ozbiljno su se zabrinuli za sudbinu evra. I to sve sa primedbama da "nerealni kurs dinara ugrožava izvoznu privredu", a "ide naruku samo uvozničkom lobiju koji predvode najpoznatiji srpski tajkuni".

Prošle godine je Narodnoj banci Srbije zamerano kako "svojim intervencijama na tržištu veštački određuje kurs". Ove godine, pak, NBS se zamera što ne interveniše na deviznom tržištu i ne zaustavi pad evra.

Poruku guvernera da je zadatak institucije na čijem je čelu da učini dinar, a ne evro atraktivnim, čini se kao da niko ne želi da čuje. Radije se licitira sa tim kolika bi trebalo da bude "realna" vrednost evra kod nas.

U intervjuu za Biznis magazin, naše prvo pitanje Radovanu Jelašiću, guverneru NBS, upravo se odnosilo na to: Zašto je u Srbiji problem što nacionalna valuta jača?

Nije sporno da je potrebno povećati izvoz, a na kratak rok to najlakše može da se uradi kursom. Devalvirate nacionalnu valutu, i postanete mnogo jeftiniji u izvozu nego pre toga. Time se nadoknadi sve ono što se ne radi na strani podizanja produktivnosti ali i anulira povećanje zarada kakvo je, recimo, bilo poslednjih nekoliko meseci.

Međutim, to traje veoma kratko i onda se efekti devalvacije istope, izvoz stane, a problemi su se u međuvremenu multiplikovali. I to jako dobro znaju kreatori ekonomske politike. Da je tako, dokaz je što su sami u budžetu za ovu godinu napisali da će povećanje zarada negativno uticati na konkurentnost robe iz Srbije.

No, postoje određene želje političara koje se ne ostvaruju u meri u kojoj bi to oni očekivali i zato me uopšte ne čudi da oštricu kritike prebacuju na NBS. A ja ih samo podsećam da je osnovni cilj NBS, koji nisam ja izmislio, nego je zakonodavac zapisao, da održi cenovnu stabilnost a ne da vodi računa o tome kako kurs utiče na proizvodnju, izvoz ili zaposlenost.

Ipak ste, snižavajući referentnu kamatnu stopu na 9,5 odsto, istakli da ovakva apresijacija dinara utiče na usporavanje privrednog rasta.

Naša procena je da postojeći nivo kursa obezbeđuje da se bazna inflacija u 2008. nađe u prostoru od tri do šest odsto, što smo postavili kao cilj. Osim toga, na osnovu onih informacija koje danas imamo, sigurni smo da ćemo postići naš cilj da ovogodišnja bazna inflacija ne pređe novi od četiri do 4,5 odsto.

To nas je rukovodilo da posle dva meseca ipak smanjimo referentnu kamatnu stopu. Ali, pošto se uslovi stalno menjaju, pa jedan dan čujemo da neće biti nominalnog povećanja zarada u 2008. godini, a nekoliko dana kasnije da neće biti samo realnog rasta, a i eksterni šokovi su nepredvidivi, to ne znači da neće biti promene referentne kamatne stope NBS do kraja godine ukoliko to bude nužno da bi bila održana stabilnost cena.

A svako, naravno, može da proceni šta to znači za banke, šta za privredu, šta za državu, jer mi preko stabilnosti cena svakako utičemo na sva ostala kretanja.

To što smo napomenuli da apresijacija dinara utiče na usporavanje proizvodnje nikako ne znači da se u našim odlukama prvenstveno ravnamo time i da odstupamo od našeg glavnog zadatka – održavanja stabilnosti cena.

A kako komentarišete izjave pojedinih ministara u vladi da oni jesu za plivajući kurs, ali uz "fine korekcije"?

To je još jedan interesantan predlog. Svi bi želeli tržište, ali samo u onoj meri u kojoj to služi njihovim interesima, odnosno gde oni osećaju da je vreme da se nešto uradi. Rešenje ne treba tražiti na taj način.

I meni se mnogo više sviđa da cena nafte ne bude 93 nego 50 dolara. Ali, ne samo ja, nego i mnogo moćniji od mene, tu ne možemo ništa. Tržište određuje cenu nafte.

Nije, međutim, rešenje u tome da svaki put kada cena nafte poraste, NBS nešto uradi sa kursom. Mnogo je pametnije da se energija koja se troši na ovakva zalaganja utroši na to da se vidi kako se od takvih rizika možemo odbraniti. Recimo, terminskom kupovinom ili dugoročnim planiranjem.

Siguran sam da najveći deo onih koji rade u metaloprerađivačkoj industriji ne kupuju metale kratkoročno i tako se izlažu riziku promene svetske cene. I kurs kao i cene metala osciliraju, i umesto da se žalimo i kudimo kurs, mnogo bi bilo pametnije da i o njemu na taj način počnemo da razmišljamo.

Koliko odbrana dinara košta državu?

Na dugi i srednji rok meni nije poznato da je bilo koja zemlja značajno povećala blagostanje a da nije imala cenovnu stabilnost. Odnosno, ako nje nije bilo, blagostanje je trajalo godinu - dve, pa se onda sve obrušavalo. Istorija ove zemlje je najbolji primer za to.

Nije mi poznato ni da je izvoz bilo gde značajno rastao na dugi i srednji rok, ako je nacionalna valuta stalno devalvirala. Isto tako, moram da vas podsetim da je nedavno Evropska centralna banka rekla da ne treba razmišljati o tome da li je monetarna politika potrebna ili ne, nego razgovarati kakva ona treba da bude.

Jer, dokazano je da su zemlje koje su imale fiksni režim, valutne odbore, imale mnogo veću inflaciju nego zemlje koje su imale fleksibilan kurs i monetarnu politiku kojom se može odbraniti od šokova.

Zato ćemo, nezavisno od svih kritika i priča kako je ova monetarna politika skupa, mi nastaviti da održavamo postignutu stabilnost cena svesni da su mnogi ljudi na osnovu toga dobitnici, pre svega oni koji veruju nama i dinaru, ali i da su mnogi gubitnici, pre svega oni koji smatraju da je evro vrednija valuta od dinara.

Biće još mnogo vremena potrebno da ova zemlja uradi svoj domaći zadatak, pre svega na političkom planu, pa da uđe u EU, a tek nakon toga i u Monetarnu uniju, i onda ćemo govoriti samo o vrednosti evra.

Interesantno je i to da niko ne razmišlja o tome koliko nas skupo košta fiskalna politika, a koliko država direktno profitira od cenovne stabilnosti. Mogu opet da ponovim da niko veću korist ne donosi budžetu nego što to čini monetarna politika.

Eksplicitno tvrdim da postoji na desetine načina da NBS prikrije svoje gubitke, ali mi to namerno ne radimo jer smatram da je jako važno da se vidi i zna koliki je trošak NBS zbog nedovoljno restriktivne fiskalne politike.

Jer, inače, imali bismo još veće razbacivanje, još veću javnu potrošnju. I kada političari sada pričaju koliko košta monetarna politika, treba ih samo podsetiti da su od nas u junu, kada je pravljen budžet, dobili pismo u kome smo im jasno ukazali da ovakav budžet znači dodatnu sterilizaciju od 60 milijardi dinara.

Kada se to pomnoži sa referentnom kamatnom stopom, lako se izračuna koliko država duguje nama. Nažalost, bojim se da će slično pismo dobiti i kada je reč o budžetu za 2008. godinu.

U Ministarstvu finansija, međutim, kažu da javna potrošnja nije prevelika...

I u budžetu i u memorandumima o budžetskoj potrošnji (originalnom i izmenjenim) stoji jasno da su plate porasle više nego što je ekonomski opravdano, a pretpostavljam da država najavljuje smanjenje javne potrošnje u narednoj godini ne zato što nema preča posla, nego zato jer je i ona sama ubeđena da taj nivo nije zdrav za dugoročni razvoj zemlje.

Međutim, što se tiče budžeta za 2008. godinu, u originalnom Memorandumu je stajalo da nema nominalnog povećanja zarada, da se smanjuju subvencije i investicije i da će inflacija biti šest odsto.

Sada, u izmenjenom Memorandumu, imamo realno povećanje zarada i veće subvencije i dodatne izdatke, a jedino što je ostalo jeste inflacija od šest odsto. Mislim da tu nešto sa matematikom očito ne funkcioniše.

Valjda se podrazumeva da posao treba opet da odradi restriktivna monetarna politika, sa čim mi nemamo problem, samo što to znači da opet nećemo videti restriktivnu fiskalnu politiku.

I samim tim što planiraju suficit, priznaju da ona nije dovoljno restriktivna, a uz to se i konstantno mešaju priče vezane za prihode i rashode. Sa stanovišta inflacije, najznačajnije je pitanje izdataka, a država uvek želi da priča o razlici između prihoda i rashoda. Naravno, na osnovu značajno povećanih prihoda, a nikada o tome u kojoj meri su povećani rashodi. Nedavno ste se vratili iz Vašingtona, a i misija MMF je bila u dvonedeljnoj poseti Srbiji. Koje su njihove poruke?

U osmoj godini tranzicije, nezavisno od toga kakve političke izazove Srbija još i danas ima da reši, od Srbije se očekuje mnogo više, smatra se da može mnogo bolje i brže da radi ovaj proces tranzicije.

Još i dan-danas, za moj profesionali ukus, premnogo vremena se bavimo politikom, premnogo se "vadimo" na neke okolnosti, zaboravljajući da tržište i u Srbiji reaguje, nezavisno od toga kakve su nam političke prilike, vrlo pragmatično i određuje i ponudu i tražnju, cene i proizvoda i usluga i deviza.

Što se tiče MMF, niti oni premnogo nude, niti mi premnogo tražimo nekakav novi aranžman, iako postoji određeni nivo obostranog interesa. Treba se samo podsetiti da je njihov originalni predlog za ovu godinu bio suficit u republičkom budžetu od 2,7 odsto, na šta mi nismo pristali i planirali smo deficit.

A ja, zaista, sebi postavljam pitanje: Ako u godinama najvećih privatizacionih prihoda i dodatnog zaduživanja, Srbija nema suficit u budžetu, kada će ga onda imati?

Druga, dodatna, stvar vezana je za investicije. Teško je, naime, ljudima u MMF ili SB objasniti da se kod nas pod investicijama podrazumeva sve ono što nekada nije stalo u budžet ili neko redovno održavanje.

Naravno, lepo je, naročito na kratak i srednji rok, ulepšavati i fasade i domove zdravlja i škole, ali kako odgovoriti na pitanje zašto se dodatno zadužujemo kada imamo tako velike privatizacione prihode, ili zašto ne rešavamo pitanje penzione reforme i još neke druge ključne strukturne probleme.

Sa ovakvom politikom postavlja se pitanje gde to Srbija zaista želi da ide u narednih nekoliko godina.

Kritičar ste i mešanja države u mnogim oblastima. I tu vidite razloge visoke javne potrošnje?

Fascinira me činjenica kako je država hiperaktivna i želi u sve da se uključi. Želim da podsetim da ima sedam osiguravajućih društava koja nude osiguranje protiv suše, pa postavljam pitanje: zašto se sada očekuje da država nadoknađuje seljacima štetu od suše.

A niko od tih koji sada dobiju nadoknadu i budu oslobođeni plaćanja poreza neće, recimo, platiti dupli porez ako iduća godina bude berićetna. Ne razumem, zašto kada padne deo fasade, država prihvata da to iz budžeta popravlja, kao da u toj kući ne živi niko.

Država kao da želi da rešava sve probleme, a što je isto tako bitno i ljudi to očekuju od nje. Ako nemaš posao, ako nemaš stan, ako hoćeš start-ap kredite, obrati se državi. Ako ti daš 20 ona ti od para poreskih obveznika da preostalih 80 odsto potrebnih para.

Niko ne pita odakle će ta sredstva biti namaknuta. Pitam se, recimo, kako država može da daje poljoprivredne kredite, a da oni kojima se dodeljuju nemaju bar tri-četiri osiguranja.

Da li podržavate ideju o izlasku dela akcija javnih preduzeća na Beogradsku berzu?

Mislim da će proći još mnogo vremena da ta preduzeća uopšte mogu da se pojave na berzi ako želimo da i kupci znaju šta kupuju i prodavci šta prodaju.

Bilo bi jako neozbiljno te akcije priključiti akcijama onih 1.800 akcionarskih društava koja su po sili zakona na berzi, samo da bi bila povećana ponuda i da ih ljudi kupuju smatrajući da iza toga stoji država.

Podsećam da je pre sedam godina cilj bio da paralelno sa prodajom malih i srednjih preduzeća koja nešto vrede, ide i restrukturisanje, organizaciono i finansijsko, velikih javnih preduzeća. Ovaj prvi deo posla je pri kraju, a u javnim preduzećima skoro ništa nije urađeno.

Mnogo je važno pre izlaska na berzu rešiti sve nagomilane probleme u javnim preduzećima. Kod takvih prodaja uvek ima velikih euforija, to se obično radi pre izbora, ali meni, kao korisniku usluga, najvažnije je da li će to doneti kvalitetniju i jeftiniju uslugu.