Kormak Makarti - Krvavi meridijan

Nažalost, ovakav tretman jedne prevedene knjige prilično je retka pojava kada je u pitanju ne samo kuća Beobook nego i drugi manji izdavači na našoj sceni, pa ga utoliko pre treba istaći u prvi plan.

Može se, dakle, mirne duše konstatovati da je ovaj, treći po redu roman Kormaka Makartija koji se pojavljuje na srpskom jeziku dobio prevod kakav u potpunosti odgovara njegovom visokom renomeu (između ostalog odslikanom i činjenicom da se na Njujork tajmsovoj listi najboljih američkih romana u poslednjih dvadeset pet godina našao odmah iza Voljene nobelovke Toni Morison i Podzemlja Dona Delila). U istom dahu treba zaključiti i da je Goran Kapetanović svakako jedan od najboljih trenutno aktivnih prevodilaca sa engleskog. Podsećam da je on autor i nekoliko prevoda knjiga Margaret Atvud, a meni je naročito ostao u sećanju posаo koji je pre neku godinu uradio sa Mičelovim sjajnim Atlasom oblaka. Jedna od Kapetanovićevih vrlina jeste ta što on uspeva da različite oblike govora, među kojima ima kolokvijalnih, provincijalnih i sasvim nepravilnih, ubedljivo prenese u srpski, a da pri tom to ne zvuči nimalo karikaturalno. Ovaj kvalitet došao je do izražaja i u Mičelovom romanu, u kojem su za različite stilove pojedinih poglavlja pronađena podjednako uspešna rešenja, a i kod Makartija, gde su heterogenost oblika govora i razlika između načina izražavanja naratora i likova glavne karakteristike pripovedanja.

Elem, pred sobom imamo prilično zahtevno štivo, kudikamo teže prohodno nego što je to bio Put. U radikalno ogoljenom stilu kojim je ispripovedan Put, i pored asocijativnog bogatstva podeksta, bilo je relativno lako snaći se, dok je probijanje kroz stranice Krvavog meridijana znatno otežano prilično nekonvencionalnom pripovednom strategijom, koja zbivanja toliko kompresuje da se stiče utisak ogromne gustine.

Fikcija i faktografija prepliću se u Makartijevom pripovedanju – večita muka na koju istorijski romani stavljaju čitaoca, jer uvek treba raščivijati šta je tu šta. Naime, ako ste pre čitanja jedne ovakve knjige upoznati makar sa osnovnim podacima o istorijskim događajima o kojima se u njoj govori, čitaćete na sasvim drukčiji način nego ako uopšte ne znate o čemu se radi i sve primate zdravo za gotovo. Drugim rečima, prethodne informacije iz spoljašnjeg izvora bacaju drukčije svetlo na isti tekst.

Dakle, istorijska okosnica ovog romana jeste priča o Glentonovoj bandi, skupini lovaca na indijanske skalpove koja je delovala na američkom jugozapadu sredinom XIX veka. Džon Džoel Glenton, sudija Holden i druge ličnosti zabeležene u istorijskim analima (pre svega u delu Moja ispovest, memoarima jednog od članova bande, koje je Makartiju služilo kao glavni izvor građe) defiluju ovim stranicama. Pa opet, mada priča o Glentonovoj bandi obimom zauzima najveći deo romana, ona ne predstavlja i smisaoni stožer oko kojeg se njegova građa oblikuje.

Protagonista Krvavog meridijana, naime, jeste mali (the kid), u potpunosti fikcionalni lik. Njegovu sudbinu pratimo od trenutka kada sa čatrnaest godina napušta rodni Tenesi i počinje potucanje po američkom jugu i jugozapadu. Posle izvesnog broja epizoda, put će mu se ukrstiti sa Glentonom i njegovim odmetnicima, da bi se, nakon propasti bande, njegova haotična životna trajektorija nastavila nepredvidivim tokom. Isto tako, težište naracije povremeno se s malog pomera na druge likove, od kojih su najupečatljiviji psihopata Dejvid Braun, sklon užasnim sadističkim nastupima, i Bendžamin Tobin, nekadašnji sveštenik, koji jaše sa odmetnicima mada je zadržao svoja religiozna uverenja. Roman dakle ne saopštava jednu koherentnu priču, već bi se pre moglo reći da se sastoji iz niza labavo povezanih epizoda. Takva stuktura povećava zahteve koje štivo stavlja pred čitaoca i, čineći da se događaji ponekad smenjuju poprilično haotično, zahteva usredsređenost i koncentraciju.

Neobičnost kompozicije odgleda se i u tome što tek u drugoj polovini romana na videlo izlaze centralna tema i centralni lik, i tek se tada vidi da je težište Krvavog meridijana u stvari susret malog sa neljudskom i dijaboličnom figurom sudije. Po svojim fizičkim karakteristikama i duhovnom sklopu, ovo je svakako jedan od najosobenijih likova na koje ste mogli naići u književnim tekstovima. Srodnici bi mogli da mu budu Ahab iz Mobi Dika, Senderov Lope de Agire, gnev božji, Klajstov Mihael Kolhas ili recimo Neprilagođeni iz priče Teško je naći dobrog čoveka. Neprirodno krupnog rasta, bez ijedne dlake na telu, sklono svakojakim nepočinstvima, ovo čudo od čoveka u isto vreme je i izvanredno inteligentno i superiorno obrazovano. Kada tamo negde, početkom poslednje trećine romana ova „ogromna gnusoba“ izloži svoje obuhvatno i filozofski utemeljeno shvatanje o svetu, čovekovom položaju u njemu i o ratu kao ultimativnom ljudskom stanju, postaje jasno sa kim imamo posla.

Milje Krvavog meridijana jeste košmarna pozornica nasilja po kojoj se, bez ikakvog oslonca za koji bi se mogao uhvatiti, tumba polusvet svakakvih fela. Vidim da su ga poredili sa čudovišnošću kakva se može naći na Bošovim slikama. Adekvatno, nema šta. Meni kao odgovarajuće, a žanrovski bliže poređenje još padaju na pamet one zaumno grozomorne scene pokolja iz art-vesterna Alehandra Hodorovskog El topo.

Kao i junaci, ovaj svet ogoljen je do krajnjih granica. Prizor u kojem se u pustinji pojavljuju groteskna i neprirodna figura sudije praćena prilikom maloumnika priziva u sećanje Šekspirovog Lira i ludu bez zaklona na pobesneloj oluji, i pred naše oči postavlja golo ljudsko stanje, u kojem je čeljade ostalo lišeno svega i prepušteno na milost i nemilost svom okruženju.

Makartijev jezik, dabome, priča je za sebe. Paralele su mu pronašli u svedenom, a neopozivo upečatljivom stilu Starog zaveta i Mobi Dika, izmešanom sa zaošijanim foknerovskim rečenicama, kakvima se jedino može iskazati dubina ljudskih ponora do koje su doprle protuve koje se smucaju stranicama ove knjige. Dodajte tome još i malo presne lirike američkih tredicionalnih pesama o ubistvima, robijanju i pogubljenjima, kakve su početkom XX veka pevali Ledbeli i Carter Family i koje na jedan specifično američki način dovode u tesnu vezu religioznost i nasilje (recimo ona o Džonu Hardiju, „očajnom malom čoveku koji je nosio dva pištolja svaki dan“ ili kako već to ide). Pomešajte sve to i steći ćete približnu predstavu. A još kad se zna da je ovaj često lakonski, ali u osnovi veoma složeni i bogati stil zaista ljudski prenesen na naš jezik, sve je spremno za vrhunsko čitalačko iskustvo.