70 godina JDP uz premijeru predstave "Kralj Betajnove"

IVAN CANKAR (Vrhnika, 1876 – Ljubljana, 1918)

Slovenački pesnik, prozni i dramski pisac. Smatra se začetnikom modernizma u slovenačkoj književnosti i utemeljivačem moderne slovenačke drame. U njegovim delima preovlađuje svest o materijalno i socijalno zatiranom čoveku i njegovom unutrašnjem svetu. Bio je angažovan socijaldemokrata a njegove političke ideje očitavale su se i u njegovim delima u kojima je obuhvatao sve slojeve slovenačkog društva, od seljaka do inteligencije. Proza i drame Ivana Cankara karakterišu oštra psihološka i sociološka analiza. Njegova dela prevedena su na mnoge jezike.

Potekao je iz siromašne porodice, ali je kao odličan đak dobio stipendiju i započeo studije u Beču. Od 1898. do 1909. živi u Beču, u radničkoj četvrti Otakring, gde je stekao životno iskustvo koje je ključno uticalo na njegova društvena shvatanja.

Bio je plodan pisac koji se dokazao u različitim rodovima. Od poezije se izdvaja zbirka Erotika (1899), čiji je čitav tiraž zbog „sablažnjive sadržine“ otkupio i spalio ljubljanski biskup; među novelama: Vinjete (1899), Nina (1906), Sluga Jernej i njegovo pravo (1907), Milan i Milena (1913), Slike iz snova (1917); romani: Na klancu (1902), Kuća Marije Pomoćnice (1904). Posebno mesto zauzimaju drame: Romantične ćudi (1897), Jakob Ruda (1900), Za dobro naroda (1901), Kralj Betajnove (1902), Sablazan u dolini šentflorjanskoj (1908), Sluge (1910) i Lepa Vida (1912).

Cankar se 1913. u predavanju Slovenci i Jugosloveni nedvosmisleno opredeljuje za jugoslovensko zajedništvo. Zbog toga je u jesen 1914. bio nekoliko nedelja zatvoren u ljubljanskom Gradu.

MILAN NEŠKOVIĆ

Rođen je u Valjevu. Studije pozorišne režije završio je na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogadu 2008. godine u klasi profesora Nikole Jevtića i Alise Stojanović. Kralj Betajnove je prva predstava koju Milan Nešković režira u Jugoslovenskom dramskom pozorištu.

Režirao je 19 predstava u Srbiji i susednim zemljama, među kojima su: Švajcarska Petra Mihajlovića (NP Banja Luka), Maestro Milivoja Mlađenovića (NP Sombor), Uvela ruža Jelene Mijović po B. Stankoviću (NP Vranje), Prometejev put Dejana Dukovskog (Dorćol plac), Mrešćenje šarana (Atelje 212) i Bela kafa (NP u Beogradu) Aleksandra Popovića, Berlinski zid Željka Hubača (BDP), Šoferi Lasla Vegela (NP Niš), Kod večite slavine Momčila Nastasijevića (NP u Beogradu), 1915. Branislava Nušića (Kruševačko pozorište), Nedelja, juče, danas, sutra Ognjena Obradovića (BDP), Šine Milene Marković (Gledališče Tartini, Piran, Slovenija). U Teatru Volkov u Jaroslavlju (Rusija), 2017. godine je postavio Nušićevu Ožalošćenu porodicu.

Dobitnik je nagrade „Ljubomir Muci Draškić“ (2015). Bavi se pedagoškim radom na Akademiji umetnosti u Beogradu.

O KRALJU BETAJNOVE

Milan Nešković: Mislim da svako društvo zaslužuje vlast koju ima. Vlast je apsolutno odraz društva. Drugo, sve što rade ljudi, rade za samopromociju. Sve je marketing. Maksa Krneca ne vodi ubeđenje. Uništena je ideja disidentstva – biti protivnik vlasti. To su sve verbalni protivnici. Obično iz lične koristi. Maks Krnec sebe ubeđuje da to što radi, radi zarad društva i jer je bitno. Njega nepravda istinski boli, ali ga boli iz ličnog razloga. Kantor mu je uništio oca. Uništio mu je život, uništio mu je mogućnost da ikad postane čovek, da studira, da ima novca. Lični razlog se krije iza opšteg dobra.

U današnjem svetu odsustvuje empatija, a pojedinac je okrenut sebi. Živimo u svetu licemerja, imamo potrebu za osvetom ali je maskiramo, zato što je bedno da bude naša i lična; maskiramo je u sveopšte dobro, ili u sveopštu cenzuru.

foto: Nenad Petroviæ

Prva predstava Jugoslovenskog dramskog pozorišta

3. april 1948.

Ivan Cankar

KRALJ BETAJNOVE

Kralj na Betajnovi

Prevela Roksanda Njeguš

Režija Bojan Stupica

Scenografija Stupica Bojan

Kostimografija Mira Glišić

Podela:

Jozef Kantor - Milivoje Živanović

Hana - Nada Riznić

Francka - Marija Crnobori

Nina - Dubravka Perić

Krnec - Strahinja Petrović

Maks - Branko Pleša

Župnik - Dušan Dubajić

Franc Bernot - Jozo Rutić

Sudija - Božo Drnić

Pristav - Ivo Jakšić

Lužarica - Carka Jovanović

Sudijina žena - Kapitalina Apostolović

Koprivec - D. Krstić

Kantorov nadzornik - M. Šerment

Kantorovi gosti - Aleksandar Đorđević, Žarko Mitrović, Karlo Bulić, Nada Gregurić, V. Hreščak, Ljubica Janićijević

Seljaci - Salko Repak, Juruca Dijaković, Aleksandar Stojković, Mlađo Veselinović, Zoran Ristanović, Jovan Milićević, Milan Ajvaz, Bert Sotlar, Danilo Srećković, Mihailo Farkić