Kako je Oleg Trofim sebe naveo na "tanak led"

Piše: Aleksandar Teokarević, student treće godine osnovnih studija dramaturgije na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu

Nađa (Diana Enakaeva) od malih nogu ima san da postane prvakinja u umetnikom klizanju, što ona, uz ogromnu ljubav koju gaji prema tome i napornim trudom postiže, iako je, na početku, sve ukazivalo da neće. Nađa, nakon dosta žrtvovanja, ulaganja i truda, ubira prve plodove svog uspeha, koji se, između ostalog, ogledaju i u tome da nastupa sa šampionom umetničkog klizanja, ambicioznim, šarmantnim i atraktivnim Leonovim (Miloš Biković).

Oni svoju uspešnu saradnju, uprkos svim upozorenjima, krunišu ljubavnim odnosom, i Nađa se, opčinjena uspehom i emocijama koje Leonov pobuđuje kod nje, prvi put zaljubljuje. Nakon uspeha i opčinjenosti glamurom i slavom, kao propratnim efektom, Nađa doživljava ogroman pad, najpre fizički, a onda i emotivni.

Zadobija fizičku povredu, zbog koje joj je onemogućeno dalje takmičenje i Leonov, koji je zaljubljeniji u svoju ambiciju i uspeh, nego u nju, emotivno se udaljava od nje i ostavlja je za sobom, poput jednog od prevaziđenih poglavlja u svom životu.

Nađa se, razočarana svime, povlači u sebe i postaje rezignirana. Lekari konstantuju da je njen problem, usled emotivne povređenosti, pre psihičke, nego fizičke prirode, i da je to sprečava da ponovo prohoda i nastavi da se bavi klizanjem. Njena mentorka klizanja Šatalina ( Mariya Aronova) pronalazi način da joj pomogne, tako što zadužuje mladog, temperamentnog i impulsivnog hokejaša Sašu (Alexander Petrov), da se, po kazni, stara o njoj, dok ne prohoda.

Trofimov "Led“ je mešavina bajke, ljubavne komedije, mjuzikla i drame i govori o ljubavi kao primarnoj motivaciji za postizanjem uspeha, na bilo kom planu i jedinom iskrenom osećanju, za koje se treba boriti i za koje vredi živeti. "Led“ je priča o uspehu, emotivnim lomovima glavne junakinje, primarnim nedaćama koje život nosi i njenom prevazilaženju istih, gde upornost, ne odustajanje i prava motivisanost igraju veliku ulogu.

Poručuje da su svi uspesi, neuspesi i motivi usko povezani sa našim emocijama. I da su, posredstvom nesebične ljubavi i iskrenih emocija i čuda moguća. Režiser stavlja radnju filma u bajkovit ambijent, snegom pokrivenu Rusiju, zaleđeno jezero i halu u kojoj glavna junakinja na ledu izvodi svoj performans. Film sadrži dosta komičnih elemenata, od kojih su neki možda i "prenagaženi“, čak istovremeno koketiraju sa neuverljivim i patetičnim (kada Saša ubeđuje Nađu da ustane iz invalidskih kolica, a onda njega, ničim izazvano, udari auto i ona ustane iz kolica i potrči da mu pomogne).

Šatalina, pomalo dođe kao "Pepeljugina dobra vila“, i "deus ex machina“ koja, poznajući sve tajne ovog života, sa proročkom tačnošću i preciznošču, predvidi da je Saša taj koji će izvući Nađu iz njene učmalosti i da će joj pomoći da nastavi dalje i bude srećna, a pritom to odluči nakon što ga vidi prvi put u životu. Način na koji ga primora da izigrava Nađinu "bebisiterku“, takođe je problematičan, i deluje previše dramski (i životno) neuverljivo i inskonstruisano.

I to sve proizilazi iz toga što je dramski realistični prikaz Nađinog života i svih nedaća koje je školuju, u kontradikciji sa bajkovitim rešenjima kojim nas film "bombarduje“ sve vreme, kao metaforom koja se referiše na stvarnost. I uz sve to, kao sedmi prilog u pljeskavici, dolaze i scene koje podsećaju na mjuzikle, poput muzičkih deonica u Diznijevim filmovima, po principu "od viška glava ne boli“, koje su "nakalemljene“ na celu priču, i potpuno dramaturški neopravdane.

I na kraju, potpuno idealistički kraj, u kome ljubav trijumfuje, dok sve čemu teže junaci postaje manje bitno, pod parolom "malo nam za sreću treba“ iliti "we've got each other and that's a lot“ ("imamo jedno drugo i to je dosta“).

Filmom "Led“, na manje ili više umešan način, režiser integriše i ističe neke od svojih ličnih stavova, koje nam plasira kroz bajkovitu priču o potrazi za srećom (čitaj ljubavi).

Struktura Trofimovog filma je, u načelu, uz primese isuvišne i, na momente, nefunkcionalne žanrovske eklektičnosti, jednostavna i precizno izvedena i počiva na opšte poznatom narativu ljubavnih filmova. Film koji ideal ljubavi stavlja na pijedastal i propagira ne odustajanje od svojih snova, umetnost i nalaženje prave motivacije i radosti u sebi, i u životu.

Iako je režiser Trofimov, žanrovskom protivurečnošću, naveo sebe na "tanak led“, a njegov prvenac sadrži dosta "rupa“ u dramskoj strukturi, i neke režiserski nepotrebne i ni najmanje suvisle delove, film je vizuelno atraktivan, a priča emotivna i optimistična.