Goran Gocić: Tai

"Ne postoji jasnija samoća od samoće monologa. To je korak ka ispražnjenju, dakle ništavilu."

Piše: Vesna Radman
Podeli

Daleko od svega što je veštačko i konvencionalno poznati slikar, Pol Gogen, našao se u Polineziji, u primitivnoj kulturi, očišćenoj od uticaja Zapada. Bežeći od evropskog elitizma, on se utopio u divljački svet i doživeo magiju prirode koju je preneo na slikarsko platno. Goran Gocić u romanu Tai na sličan način ispituje kulturu Tajlanda, gde pokušava da upozna sebe i svoje strahove. Mnogi kritičari i teoretičari književnosti prepoznali su u njegovom delu univerzalni sukob čoveka kao društvenog bića i kao bića prirode, te su mu dodelili nagradu Miloš Crnjanski za debitantski roman, a potom i Ninovu nagradu za roman godine.

-- Pročitajte i NIN-ova nagrada ide Goranu Gociću za "Tai" --

Osnovna karakteristika Gocićevog dela jeste žanrovska neujednačenost. Tai poseduje elemente eseja, putopisa, melodrame, epistolarne forme zbog čega je čitaocima teško da s njim izađu na kraj. Gocić prvenstvo pridaje eseju kao kraćoj formi koja teži analizi, istraživanju i interpretaciji. On se čak nekoliko puta pozvao na rodonačelnika ovog žanra, Montenja, i na njegovo delo u kojima se bavio pitanjima smrti, divljaštva i umetnosti. Tu dolazimo do drugog bitnog elementa u romanu, a to je citat. Gocić je u svako poglavlje (a ima ih mnogo) ubacivao rečenice, pa i čitave pasuse iz drugih dela. Kao postmodernistički postupak koji gradi zavisne odnose unutar teksta, intertekstualnost predstavlja specifičnu montažu citata koji korenspondiraju s originalom i među sobom. Gocić se pomalo nespretno poigrao s ovom osobinom teksta, jer ga je velikim brojem citata i aluzija opteretio. Veza između umetnutih i originalnih delova labava je, jedina funkcija citata je da opišu radnju, što ne ostavlja čitaocu mogućnost da istraži njihovo značenje.

Tema putovanja česta je u savremenoj književnosti i obično služi likovima da iz perspektive drugog sagledaju sebe. U romanu Tai glavni junak napušta ropstvo srpske kvazidemokratije i beži u zemlju slobodnih ljudi ('tai land'). U poređenju s klasičnim putopisima, Gocić nije opisivao egzotične predele Tajlanda već je njegovu kulturu prikazao baveći se ljudima, konkretno likom žene u koju se zaljubljuje. Predstavljen kao ljubavni roman, Tai ispituje odnos između muškarca iz Srbije i tajlandske prostitutke i tako uspostavlja dijalog između hrišćanske i budističke kulture. Preplavljen erotskim zanosom, pisac se trudi da pomiri razlike, pri čemu se gubi u mreži zapadnjačkih ideala. Umesto da slobodno uživa u svemu onome što je na Zapadu cenzurisano, on preispituje svoju kulturu stereotipa i zabrana i na kraju ispituje sebe.

Zemlja koju žensko dete ore leži među njenim nogama. Na prvim stranicama podvučena je razlika između kolonijalnog patrijarhalnog sveta i istočnjačkog matrijarhata. Tajland nam je predstavljen kao zavodljivo žensko telo koje mami lepotom i čulnim uživanjem. Srećući se s drugačijom civilizacijom, glavni junak ponaša se u skladu s moralom Evrope modernog vremena. On u Tajland odlazi s uverenjima i predrasudama osvajača, iako se njegova kultura pretežno opire osvajačkom ponašanju. Ono što dobija jeste moć nad telom, što u osnovi i jeste bio cilj velikih sila kad su krenule u pohod. U potrebi za porobljavanjem on ide korak dalje i pokušava da zadobije moć nad duhom, ali tu bitku gubi.

Gocićev junak trudi se da razume razlog zbog kojeg ropstvo za modernog čoveka za Tajlanđane predstavlja slobodu. Kao što se mi Evropljani grčevito držimo za rad, ambiciju i progres kao puteve ličnog spasenja, ili prevedeno na novosrpski, za radno mesto, laktanje i rovovsko ukopavanje, Tajlanđani se drže sočne senzualnosti koja je u tropima stopljena sa svakodnevicom i na koju svi računaju kao što računaju da će sunce narednog dana svakako izaći i napraviti jedan krug na nebu. Ispostavlja se da je ljubavna priča samo povod da se progovori o duhu čoveka, o njegovom poimanju prirode i ljubavi, života i smrti. Naslov romana Tai ne predstavlja samo slobodu, već i spasenje od civilizacijskog ropstva i straha od smrti.

Refleksije o životu i ljubavi koju je iskustio u dalekoj zemlji više govore o piščevom kvazimoralu i strahovima sredovečnog muškarca nego o Tajlandu. Smrt koja ga prisiljava na putovanje, ali i sprečava da se utopi u zemlju slobodnih, tera lika da dopre do najdubljih slojeva duše. Prepun introspekcija, Tai se pretvara u zbirku eseja o borbi sa okovima koji nas sprečavaju da živimo. Ne postoji jasnija samoća od samoće monologa. To je korak ka ispražnjenju, dakle ništavilu. U razgovoru sa sobom, on se bori sa strahom od smrti da bi ga se, na taj način, oslobodio. Iza sebe ostavlja sve hrišćanske ideale sa kojima je na put krenuo i umesto da ništavilo vidi kao budističku prazninu, on i dalje vidi samo smrt.

Gogen je svim svojim bićem uronio u život tahićanskog divljaka i predstavio nam ga u najizvornijem obliku. Za razliku od velikog Gogena, Gocić kao da nije dodirnuo Tajland. Sve što u njegovom delu vidimo jesu daleka, drugačija zemlja iz vizure zapadnjaka, njegove unutrašnje borbe, strahovi i mnogo puta ponovljeno „ja“. On nije uspeo da se stopi s drugim svetom već je težio da ga osvoji, promeni. I taman kad je uspeo da se slobodno prepusti zemlji slobodnih i spasenih i podari nam nešto novo, on je završio roman.

strana 1 od 6 idi na stranu