Nik Kejv i mitologija, bez gledanja u retrovizor

„Naša kultura često slavi velike umetnike tek kada nas oni napuste“, tvrde za B92 reditelji Ijan Forsajt i Džejn Polard koji su odlučili da Nika Kejva slave dok je na vrhuncu snage.

Piše: Mladen Savković
Podeli

Nije tako jednostavno dati odgovor na pitanje ko bi trebalo da snima filmove o umetnicima? Da li to treba da rade njihovih večiti obožavaoci ili pak oni koji nisu toliko opčinjeni dotičnim umetnicima, pa u film mogu da unesu potrebnu dozu objektivnosti?

Ukoliko ste zagovornici prve teze, da bi posao uvek bilo bolje prepustiti „večitim obožavaocima“, onda dokumentarac „20.000 dana na Zemlji“ može da vam dođe kao kec na desetku u vođenju jedne takve debate. Ijan Forsajt i Džejn Polard su, i to ne kriju, veliki fanovi Nika Kejva, a njihov novi dokumentarni film prati upravo dvadesetohiljaditi Kejvov dan na ovoj planeti, pun realnih ali i fiktivnih događaja koji su smešteni u mala dvadeset i četiri sata.

FORSYTH & POLLARD

Ijan Forsajt i Džejn Polard započeli su svoju saradnju još za vreme studiranja na Goldsmit koledžu u Londonu. Prvobitno su postali poznati po svojoj rekonstrukciji velikih kulturnih dešavanja iz prošlosti, pa se smatraju pionirima ovakvog pristupa u savremenoj vizuelnoj umetnosti. Ovaj korpus dela kulminirao je u verodostojno odigranoj rekonstrukciji poslednjeg koncerta Dejvida Bouvija u liku svog alter-ega, Zigija StardustaRock'N'Roll Suicide“ koja je pokupila hvalu kritike i publike. Njihovi radovi izloženi su po muzejima i umetničkim institucijama širom sveta, uključujuci i Tejt galeriju i Vladinu umetničku kolekciju (GAC) Velike Britanije.

Nakon osvajanja publike i kritike na brojnim svetskim festivalima, dokumentarni film „20.000 dana na Zemlji“ premijerno će biti prikazan u Beogradu 7. novembra u Sava centru, na otvaranju filmskog festivala „Slobodna zona“. Tim povodom Forsajt i Polard su zajedno odgovorali na nekoliko naših pitanja.

Ko je prvi došao na ideju da snimi film o jednom nimalo običnom danu Nika Kejva? Kada se to desilo?

Ideja je potekla od nas. Nik nas je pozvao da napravimo neke snimke dok je u studio pisao i snimao pesme za novi album. Još dok smo bili u „La Fabrique“, studiju na jugu Francuske, počeli smo da osećamo da bi ti snimci trebalo da budu upotrebljeni za još nešto, a ne samo za marketinšku kampanju. Tako smo počeli da razvijamo ideju u jedan veći, mnogo kreativniji projekat. Od toga je kasnije postao film „20.000 dana na Zemlji“.

-- Pročitajte recenziju filma „20.000 dana na Zemlji“ --

Nakon što ste počeli da razvijate ideju sa Kejvom, ko je imao više petlje, ko je od svih vas imao najhrabrije, najrizičnije ideje? Kako je tekao ceo proces pripreme, pre samog snimanja?

Mi zapravo nismo razvijali ideju zajedno sa Nikom. Proveli smo mnogo vremena razgovarajući o tome šta ne želimo da ovaj film bude, i svi smo imali jasnu viziju o tome. Niko od nas nije želeo da pravi jedan od onih tradicionalnih „rok dokumentaraca“. Nik je i ranije imao mnogo ponuda za takve filmove, ali gledanje u retrovizor njemu jednostavno nije privlačno. Tako da je on u početku oklevao, ali kako smo razvijali našu ideju uvideo je da sve poprima veće dimenzije i počeo je da nam pruža podršku.

Šta je za vas bilo najveće iznenađenje tokom snimanja?

Trenutak koji je iznenadio celu ekipu na snimanju bio je kada smo slušali Nika kako govori o svojim osećanjim dok je gledao Ninu Simon. Svi smo navikli na to da posmatramo Nika Kejva kao ikonu, izvođača na kog se ugleda toliko ljudi i možda smo negde zaboravili da i on ima uzore, ljude koji imaju moć da mu izmene život. Videti bar na trenutak njega kao obožavaoca, a ne kao rok zvezdu, bilo je iznenađujuće.

U jednom od ranijih intervjua koje ste dali kazali ste da vas je iznenadilo i Nikovo otvaranje pred pishoanalitičarom. Kako se to desilo? Šta je bilo prvo što vam je proletelo kroz glavu dok ste ga slušali kako otvoreno priča o prvom seksualnom iskustvu, ocu, bogu, religiji...

Mislimo da se tu nismo najbolje razumeli. Ideja o Nikovom razgovoru sa psihoanalitičarom Darijanom Lederom je uvek bila deo našeg plana i filma. Želeli smo da pronađemo način na koji će se Nik otvoriti, onako kako ne bi pred novinarom, a budući da je Darijan naš stari prijatelj, mogli smo da mu verujemo i znali smo da, zahvaljujući njegovom profesionalnom iskustvu, on može da izvuče nešto novo i zanimljivo iz razgovora sa Nikom.

Kada ste odlučili da želite da snimate film o Niku Kejvu kao rokenrol božanstvu, bez mnogo uplitanja u njegov privatni život?

Vrlo brzo, na samom početku. Zapravo nikada nas nije zanimalo da se usredsredimo na Nikov privatni život. Za nas, mitologija koja okružuje umetnike poput Nika predstavlja fundamentalni deo onoga što oni jesu i onoga čime se bave. Kada bismo probali da uklonimo tu mitologiju, to bi bilo kao da smo iz cele priče ispustili važan deo, tako da je za nas bilo veoma važno da posmatramo Nika na taj način.

Film „20.000 dana na Zemlji“ nastao je tokom snimanja albuma „Push the Sky Away“. S obzirom na to da ste i sami veliki obožavaoci Nika Kejva, kada biste imali priliku da na ovaj način dokumentujete neki od njegovih ranijih albuma, koje bi to izdanje bilo?

Ovaj album se činio savršenim za takvu priliku, Nik je rekao da je na neki način imao osećaj kao da snima svoj prvi album. Stoga je bilo veoma uzbudljivo, već prvi put kada su ušli u studio osetilo se da je prisutna velika kreativna energija. Imali smo veliku privilegiju jer smo mogli da budemo prisutni dok je nastajao ovaj album. Kao fanovima, možda bi nam bilo zabavno da smo prisustvovali stvaranju albuma „Abbatoir Blues/The Lyre of Orpheus“, jer je to album sa tako bogatim zvukom, brojnim muzičarima ali i brojnim pesmama.

Ko je birao Kejvove saradnike koji su se pojavili u filmu (Rej Vinston, Blika Bargeld, Kajli Minog...)?

Mi smo ih birali. Svi su bili neverovatni i doneli su nešto veoma drugačije u film. Nadali smo se da ćemo uz njihovu pomoć moći da otkrijemo drugu stranu Nikovog karaktera, s obzirom na to da je njegova veza sa svakom od tih osoba veoma različita.

Pročitao sam da ste tokom rada na filmu bili inspirisani dokumentarcima kao što su „One Plus One“ i „The Song Remains The Same“. Koji su vaši omiljeni muzički dokumentarci? Kakva je situacija sa ostalim filmskim žanrovima?

Postoji mnogo filmova o muzici koje mnogo volimo, ali čini se kao da su mnogi od njih proistekli iz različitih poteškoća – problema u bendu, lošeg zdravstvenog stanja muzičara itd... „The Devil and Daniel Johnston“ je odličan film. „Dig!“ je takođe fantastičan. Ali kada je Nik u pitanju, nije postojala takva vrsta krize i iskreno smo osećali da treba da snimimo film koji će slaviti velikog umetnika još dok je on i sam sposoban da učestvuje u tome. Naša kultura često slavi velike umetnike tek kada nas oni napuste. Na nas su veliki uticaj izvršili filmovi, kao što je „The Song Remains The Same“, u kojima je subjekat istovremeno i aktivan učesnik u kreativnom procesu.

Posle filmova o Dejvidu Bouviju, Led Zeppelin, Niku Kejvu... ko je sledeći na vašem „rokenrol-filmskom meniju“?

Veoma smo radosni što ćemo napraviti malu pauzu od snimanja filmova o muzici. Trenutno radimo na nekoliko projekata, u pitanju su dramski, igrani filmovi. Ovaj film „20.000 dana na Zemlji“ otvorio nam je apteti za pričanjem priča pa se radujemo što ćemo to sada da istražimo još dublje.

strana 1 od 6 idi na stranu