Niko od pregovarača u Dejtonu nije bio kooperativan

Kada je objašnjavao američku politiku u Bosni i alternative koje stoje pred njom, američki sekretar za odbranu Vilijam Peri pre deset godina pozivao se rado na pisca Artura Milera: "Gde počinje izbor, prestaje raj i nedužnost. Čemu služi raj, nego odsustvu potrebe da biramo, pisao je Miler. Naš zadatak je da izaberemo politiku prema Bosni - mestu koje su i raj i nedužnost odavno napustili", pisao je Peri. Kada ga danas opisuju, američkog sekretara za odbranu svrstavaju u "golubove" među tadašnjim "jastrebovima". On nije bio rad da američka vojska uđe u bosanske planine. "Moj najvažniji zadatak je da se razmotre i da se pripreme odbrambene konsekvence izbora koje činimo."

U intervjuu koji smo vodili na Univerzitetu Stenford gde je Vilijam Peri danas predavač, naš sagovornik objašnjava kojim putem se stiglo do Dejtona i kakve su veze između događaja u Bosni, naročito srebreničkog masakra i posledica koje je on proizveo u Americi i među američkim saveznicima.

- Ja se nadam da će Bosna kao ujedinjena zemlja preživeti, ali sam istovremeno i razočaran, jer posle 10 godina ona nije u stanju da postoji i opstaje bez pomoći snaga spolja. Gledajući unazad, u vreme pre 10 godina, ja sam mislio da će to biti samoodrživa, ujedinjena Bosna. Najpozitivniji aspekt Dejtona je da je prestalo ubijanje. Ako pogledamo stanje koje mu je prethodilo, a to znači rat u kojem su ginule desetine hiljada, ugovor koji je doveo do kraja ubijanja i mira, bio je veoma važan. Drugi aspekt je negativan. Koncept ujedinjene, mirne Bosne nije se ostvario. Bosna je realno podeljena, njena Vlada nije postala samostalna niti samodovoljna, niti je došlo do uspostavljanja dubljeg pomirenja i mira u celoj bivšoj Jugoslaviji. Pozitivni aspekti su ostvareni, ali negativni traju i dalje i izazvani su nedostatkom političkog pomirenja. U to vreme, mora se reći da je Dejton bio veliko dostignuće i da arhitekte Dejtona zaslužuju veliko poštovanje.

Da li ste znali za Srebrenicu koja se dogodila pre Dejtona i kakav je uticaj ona imala na Dejton?
- Bilo je dosta onih u SAD koji su pretpostavljali da nešto tako može da se dogodi. Mirovne snage koje su postojale u Bosni pod imenom UNPROFOR, nisu ble dovoljno snažne da to spreče. Obim te tragedije je uticao da se krene napred ujedinjenim snagama koje su dovele do Dejtonskog sporazuma. Tragedija u Srebrenici bila je okidač za preokret u dva pravca: prvi je da se radi na Dejtonskom sporazumu, a drugi je da se snage čije će jezgro činiti NATO, uvedu kao mirovne snage u Bosni. Naši saveznici koji su imali vojnike na terenu u okviru UN snaga, bisli su jedinstveni da će se povući ukoliko mi podignemo embargo na oružje bosanskim Muslimanima. Između te dve stvari postoji veza.

 Kakva je bila Vaša uloga u Dejtonu?
- Između Srebrenice i Dejtona bilo je vojnih akcija s namerom da se bosanski Srbi prinude da prihvate mirovni ugovor. Ja sam imao ulogu u planiranju i organizovanju te vojne akcije. Učestvovao sam u svim razgovorima, ali nisam bio pregovarač u Dejtonu. Moje najvažnije dužnosti nastupile su kada je Dejtonski sporazum bio postignut. To je bilo organizovanje trupa i američko učešće u mirovnim snagama. Mi smo imali 25.000 vojnika u okviru mirovnih snaga. To je bio vojni, ali i politički poduhvat u SAD. Postojalo je veliko protivljenje u američkoj javnosti, a posebno u američkom Kongresu, našem učešću u mirovnoj misiji u Bosni. Bilo je mnogo napora u savladavanju opozicije toj akciji u samoj Americi.

 Da li ste se sretali sa tadašnjim liderima sukobljenih strana?
- Da. Veoma često.

 Da li je i na vas, kao na Holbruka, Milošević ostavio utisak šarmantnog čoveka?
- Uopšte ne.

 Ko je bio najkooperativniji?
- Niko nije bio kooperativan. Ja sam to mogao i da razumem, jer su godinama bili u ratnom stanju. Oni su krenuli da se sporazumeju u Dejtonu jer su videli da je to najmanje loše rešenje, a ne zato što su to iskreno želeli.

 Da li Amerika treba da ostane vojno prisutna na Balkanu?
- Ja se nadam da neće biti potrebe. Ukoliko bude postojala ta potreba, moje uverenje je da bi to trebalo da budu snage NATO, gde SAD treba da budu deo tih snaga, ali ne najvažniji deo.

 Postoje ideje da Dejton treba da se promeni i da se Bosna sasvim ujedini. Utisak je da Vi ne verujete u mogućnost jedinstvene Bosne?
- Ja sam zabrinut zbog toga, ali nisam trenutno upućen u to da bih kvalifikovano mogao da iznesem svoj stav o tom pitanju. U svakom slučaju, nije ohrabrujuće to što Bosna nije sposobna da funkcioniše samostalno, bez pomoći spolja.

 Smatrate li da korišćenje sile u međunarodnim odnosima može da se kreće po "bosanskom modelu"?
- Postoje dva veoma pozitivna aspekta mirovnih operacija na Balkanu. Prvi je da su one bile odobrene od Ujedinjenih Nacija i da su predstavljale rezultat međunarodnog konsenzusa. Snage su bile organizovane od strane NATO. NATO nije bio jedini subjekt, ali su iskorišćene njegove snage koje su pripremane decenijama, koje su radile zajedno, trenirane zajedno. One su bile veoma kompetentne i sposobne. NATO je u svoje snage uključio i vojne snage zemalja koje nisu članice NATO, prvenstveno iz Partnerstva za mir. NATO je proširio broj učesnika onim zemljama koje su želele da učestvuju u tim operacijama. To su modeli koji mogu da budu modeli za svaku buduću mirovnu operaciju.

 Sadašnja administracija ignoriše NATO.
- Sadašnja administracija bi učinila veoma dobro ukoliko bi sledila model iz Bosne. Ona je na velikom udaru upravo zato što to ne čini.

 U SAD raste kritika "militarizacije američke spoljne politike koja traje od 1990. Koliko je opravdano učešće armija u spoljnoj politici u budućnosti?
- Vojska je veoma važan deo diplomatije, jer nekada diplomatija ne može da učini ono što je potrebno. Armija, međutim, treba da bude poslednje, a ne prvo sredstvo u diplomatiji. Kritika koja se upućuje uviđa da armija nije više poslednje sredstvo, nego početno sredstvo. Ta kritika je opravdana.