Sokovi prave strasti

Ljubav nije puka praznična razbibriga koja služi kao lek protiv besposlenosti, nije predgovor postojanju već njegova sadržina. Prava strast kćerka je imaginacije; ona ne može bez mašte, bez sokova koji daju osećanjima onaj magični miris iz romana. Navike i ozbiljnost upropašćavaju - napisao je francuski pisac Aleksandar Žarden u romanu „Gospođica Liberte“, koji je ovde objavila izdavačka kuća „Plato“. Veoma se angažovao oko raznih političkih pitanja. Njegova akcija ‘Čitati i zavoleti čitanje’ imala je, ako je verovati agencijama, nezapamćen uspeh. Romanom „Gospođica Liberte“ Žarden vraća snagu utopijama. Jer, glavna junakinja predstavlja pobunu protiv mrtvila. To je roman zanosa i nadahnutog protesta. Na pitanje: Šta hoćete? Liberte odgovara „remek delo ili ništa“. Žarden ovo svoje delo ne koncipira samo kao pričanje priče već pre kao predlog određene vizije života koja bi se mogla svesti pod devizu: čitati i podsticati čitanje, uživati i pružiti užitak.

Zar modeli života koje propisuje gospođica Liberte ne predstavljaju individualnu utopiju? Koliko je, po vašem mišljenju, takva ljubav realno moguća?

- Čuvam se razumnih ljudi. Neosvojive tvrđave osvajaju samo vojnici koji ne znaju da su one neosvojive! Po mom mišljenju, realno je uvek priča koju sebi pričamo. Postoji samo ono što zamišljamo kao realno. Osamnaestog juna 1940. De Gol je verovao da postoji večna Francuska, što mu je u priličnoj meri i uspelo. Gospođica Sloboda traži od realnog ono što joj izgleda moguće. Ljubav može da bude samo kreacija.

Napisali ste: „Svaki ideal predstavlja tiraniju“. Kako objašnjavate takav stav na ličnom, a kako na društvenom planu?

- Čini mi se da je poželjno da čovek bude tiranin prema sebi samom, ali mi je mnogo manje simpatično kad je neko tiranin prema drugima... Međutim, izvesno je da, u oba slučaja, ideal biva totalitaran ili da, u najmanju ruku, produkt želje da se nametnu svoje potrebe. Što se mene tiče, ja volim tiranje koje ljudi nameću sami sebi, obožavam zaluđenike, osobe koje imaju volju da imaju volju: izuzetne ljubavnike, virtuoze svih vrsta...

Napisali ste da „umetnost življenja počinje sa napuštanjem svega poznatog“. Kako? Zar ne mislite da bi, recimo, kreativno prihvatanje postojećeg predstavlja najlakšu opciju?

- Deca su superiorna u odnosu na odrasle zato što su proživela mali deo prošlosti. Njihova misao nije, dakle, još uvek atrofirala zbog viška pogrešnih znanja ili iskustava. Čini mi se da je najveća opasnost u tome što smo ispunjeni prošlošću, što jesmo, umesto da postanemo. Kako onda protiv toga da se borimo? Nema sumnje da bi trebalo učiti decu da zaboravljaju, da premeštaju svoju misao, da je teraju da uvek ide novim putevima. Veoma je teško odreći se poznatog u svetu koji ne ceni takav stav.

Kako vi, kao francuski pisac, gledate na struje, odnosno pravce u evropskoj, ili barem francuskoj književnosti?

- Čini mi se da su struje konstrukcije za univerzitetske krugove u potrazi za doktorskom disertacijom. To omogućava da se drže pametna predavanja. Istina je da veliki geniji spaljuju sve iza sebe. To je ćorsokak. Pisati kao Prust, kao Kafka, to nema nikakvog smisla...

Mislite li da je književnost moćna i koliko? Da li može barem malo da utiče na stvari?

- Snaga književnosti je u tome što budi želje, a to je i dalje pokretač sveta... Malo je drugih umetnosti koje zaista bude želju da se usvoji određeno ponašanje. Pisanje, a iznad svega roman, to omogućava.

Vi ste angažovani pisac. Kakav je vaš stav o eventualnom ratu u Iraku?

- Mi, Zapadnjaci, imamo veoma veliki problem sa Saudijskom Arabijom, u koju ne možemo više imati toliko poverenja nakon čuvenog 11. septembra. Dakle, pošto Saudijci ne mogu da budu napadnuti zbog raznoraznih razloga, Sjedinjene Države napadaju Irak da bi povratile kontrolu nad tim regionom. To nije glupo; to je samo užasno okrutno i opasno! Bojim se da je lek gori od bolesti. Kakav nedostatak kreativnosti, opet!