Suđenje Stanišiću i Simatoviću opet iza zatvorenih vrata

Iskaz je davao zaštićeni svedok optužbe.

Svedočenje na zatvorenoj sednici najviši je nivo zaštite identiteta svedoka u procesima pred sudskim Mehanizmom u Hagu, pravnim naslednikom Haškog tribunala.

Tokom kratke proceduralne rasprave, na javnom delu jutrošnjeg zasedanja, u sudnici se čulo da je svedok "od maja do avgusta 1992. sproveo istragu" i o tome "napisao izveštaj".

Stanišićev branilac Vejn Džordaš i tužilac Daglas Stringer sporili su se oko toga da li svedokov iskaz mora biti ograničen isključivo na taj izveštaj ili ne. Predsedavajući sudija Barton Hol naznačio je, zatim, da će veće o obimu iskaza odlučivati tokom samog svedočenja.

Prvooptuženi Stanišić je, zbog bolesti, na privremenoj slobodi u Srbiji od jula prošle godine. Boravak na privremenoj slobodi raspravno veće mu je nedavno produžilo do 19. aprila.

Stanišićeva odbrana ranije je zatražila da on u Beogradu ostane dok tužioci ne izvedu sve dokaze protiv njega. Drugooptuženi Simatović prisustvuje procesu u haškoj sudnici.

Od početka ponovljenog suđenja Stanišiću i Simatoviću, 13. juna 2017, tužioci su pred raspravno veće, na javnim sednicama, izveli dvadesetak svedoka, većinom o zločinima u Hrvatskoj.

Na javnim sednicama, sudije su saslušale svedoke: RFJ-153, Radoslava Maksića, Džona Vilsona, RFJ-072, Vladu Vukovića, RFJ-066, Marka Miljanića, Luku Brkića, jednog zaštićenog svedoka, Borivoja Savića, RFJ-131, RFJ-113, veštake za demografiju Jakuba Bijaka i Višnju Bilić i zaštićene svedokinje RFJ-157 i RFJ-102.

Svedočili su i bivši pripadnik Škorpiona Goran Stoparić, ekspert za specijalnu jedinicu SDB Srbije Kristijan Nilsen, sudski patolog Davor Strinović, zaštićeni svedok RFJ-144 i ekspert optužbe za istoriju Robert Donija.

Iskaze na zatvorenim sednicama dali su svedoci RFJ-107 i RFJ-108, kao i još nekoliko svedoka čiji su pseudonimi ostali nedostupni javnosti.

Većina javnih svedoka svedočila je o ulozi Stanišića i Simatovića u formiranju, naoružavanju i zapovedanju srpskim snagama u samoproglašenoj SAO Krajini i SAO Slavonija, Baranja i zapadni Srem, kao i o zločinima koje su te formacije počinile nad hrvatskim civilima, 1991-92.

Po optužnici, ta zlodela počinile su formacije pod kontrolom SDB Srbije, odnosno Stanišića i Simatovića, poput Crvenih beretki i Srpske dobrovoljačke garde koju je vodio Željko Ražnatović-Arkan. Da su te jedinice, kao i Škorpioni, bile deo SDB Srbije potvrdili su svedok Stoparić i veštak Nilsen, koji je analizirao veliki broj dokumenata same Službe.

Tokom Stoparićevog svedočenja, tužioci su u sudnici prikazali snimak streljanja šest srebreničkih Muslimana koje su u julu 1995. kod Trnova počinili i snimili Škorpioni. Stoparić je potvrdio da je bio očevidac zločina koji je, po njegovom iskazu, naredio komandant Škorpiona Slobodan Medić zvani Boca.

Svedok RFJ-144 izjavio je da je 1991. u Kninu tadašnji ministar policije SAO Krajine Milan Martić predstavio Stanišića kao svog "jedinog i pravog komandanta". Haški tribunal ranije je Martića pravosnažno osudio na 35 godina zatvora zbog progona Hrvata iz Kninske Krajine i raketiranja Zagreba.

Po istom svedoku, paravojska Željka Ražnatovića-Arkana, dok je delovala u Hrvatskoj, "nije uzimala zarobljenike" već je sve ubijala.

Stanišića (67), koji je od 1992. bio šef SDB Srbije, i njegovog pomoćnika Simatovića (67) optužnica tereti za progon, ubistva, deportacije i prisilno premeštanje hrvatskih i muslimanskih civila tokom ratova u Hrvatskoj i BiH, 1991-95. U četiri tačke optuženi su za zločine protiv čovečnosti, a po petoj za kršenje zakona i običaja ratovanja.

Zločini za koje su optuženi Stanišić i Simatović počinjeni su, kako tvrde tužioci, tokom sprovodjenja udruženog zločinačkog poduhvata, čiji je cilj bilo trajno i nasilno uklanjanje Hrvata i Muslimana sa velikih delova teritorija Hrvatske i BiH, radi ostvarivanja srpske dominacije.

Na čelu zločinačkog udruženja bio je, po tužiocima, tadašnji predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Proces Stanišiću i Simatoviću poslednji je u kojem će sudije utvrdjivati da li su bivši zvaničnici Srbije krivi za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH.

Pred Haškim tribunalom nijedan državni funkcioner Srbije nije bio osudjen za ta zlodela.

Po nalazima lekara u Hagu i u Beogradu, Stanišić pati od hronične bolesti organa za varenje i depresije. Bolest prvooptuženog značajno je uticala na tok i dužinu dugogodišnjeg haškog procesa protiv Stanišića i Simatovića.

Od kada su se u haškom pritvoru našli prvi put, 2003. godine, obojicu optuženih je sud više puta puštao na privremenu slobodu.

Prema podacima njegove odbrane, Stanišić je duže od šest godina proveo na privremenoj slobodi, a više od pet godina u pritvoru.

Posle prvog sudjenja, koje je, nakon jednog neuspelog pokušaja, počelo 2009, prvostepeno veće Haškog tribunala oslobodilo je 29. maja 2013. Stanišića i Simatovića krivice po svih pet tačaka optužnice.

Apelaciono veće Tribunala usvojilo je 15. decembra 2015. ključne osnove žalbe koju je na tu presudu uložilo Tužilaštvo. Poništilo je oslobađajuću presudu i naložilo da proces bude ponovljen.