Vili Vimer: "Ukrajina je žrtva planova NATO da sruši Rusiju"

Oružanim napadom na Jugoslaviju SAD su vratile rat u Evropu. Na tome se, međutim, nisu zaustavile. Napadale su, narednih godina, brojne države i protiv njih ratovale, sve do njihovog potpunog uništenja.

Ovo, u intervjuu za "Novosti", ocenjuje doajen nemačke i evropske politike Vili Vimer, koji je tokom bombardovanja SRJ bio zamenik predsedavajućeg Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Vimer je govorio o tome da li je Moskva to trebalo da dozvoli širenje NATO-a u Evropi.

"U svom obraćanju ruskom narodu, početkom minule sedmice, ruski predsednik Vladimir Putin ukazao je na višegodišnji stav Rusije, naročito od agresije na tadašnju Jugoslaviju, koja je bila suprotna međunarodnom pravu. Vođenjem tog rata, Severnoatlantska alijansa je, od regionalnog odbrambenog, postala globalni napadački savez, kršeći Povelju UN i menjajući ugovor na kome počiva NATO, samovoljno i bez saglasnosti svojih članica. Suprotno svim obećanjima, datim u danima ujedinjenja dve Nemačke, da se ovaj vojni savez neće širiti ka sovjetskoj granici, upravo se to dogodilo. Ovo, ni u jednom trenutku, Putin nije odobrio."

Kako je to dalje uticalo na razvoj događaja u Ukrajini?

"Na samitu u Bukureštu, 2008. godine, zbog suzdržanosti Nemačke i Francuske, nije doneta odluka o prijemu Ukrajine i Gruzije u NATO. SAD su, de fakto podmetnule ovu odluku sklapajući bilateralne konvencije sa Ukrajinom. Pretpostavlja se da je, tokom svoje posete Moskvi početkom oktobra 2021. godine, američka državna podsekretarka Viktorija Nuland, svojim ruskim sagovornicima na nivou vlade, ponudila neku vrstu "bezuslovne kapitulacije". Razvoj daljih događaja je poznat. Priznavanje obeju oblasti, Donjecka i Luganska, od strane Moskve je, saglasno članu deset Severnoatlantskog ugovora kojim je osnovan NATO, učinila praktično nemogućim pristup Ukrajine Alijansi, bez obzira na odluku iz Bukurešta 2008. godine", rekao je Vimer.

Govorio je i o eventualnim teritorijalnim pretenzijama prema Ukrajini ili možda drugačijoj motivaciji.

"Putin je, u istom obraćanju, ukazao i na činjenicu da je, prilikom posete američkog predsednika Bila Klintona Moskvi 2000. godine, šefu Bele kuće pomenuo razmišljanja o ulasku Rusije u NATO. U intervjuu koji je 2017. godine dao američkom reditelju Oliveru Stounu, Putin je ispričao da je "Klinton odgovorio da mu to ne smeta, ali da se ostatak američke delegacije vidno unervozio". Razvoj daljih događaja je poznat. Prisajedinjenjem Krima 2014. godine nakon puča i potonjih akcija pučističke vlade u Kijevu protiv manjine stanovništva ruskog govornog područja u zemlji, koja je, međutim, bila većinska na Krimu i u dve već pomenute oblasti, Donjecku i Lugansku, Rusija je u vezi sa ciljem puča morala da preduzme akciju protiv vojne luke Sevastopolj i tako uspešno sprečila veliki evropski sukob koji je mogao da nastane u tom trenutku", rekao je on.

Postoji li paralela između NATO agresije prema Jugoslaviji i ruske intervencije u Ukrajini?

"Američka vlada drži se pravnog stanovišta po kome je njeno ratno delovanje protiv SRJ u to vreme predstavljalo presedan u smislu međunarodnog prava. Svaka druga država mogla bi da se poziva na takav američki pristup u ovom pogledu i "maše" njime kao opravdanjem za svoju agresiju. Agresijom na Jugoslaviju Sjedinjene Države su vratile rat u Evropu i nastavile ga protiv brojnih drugih država", objasnio je.

O tome da li je Zelenski imao "dil" sa Amerikom i NATO, kaže da je još mnogo ranije bilo jasno da je Ukrajina sredstvo SAD.

"Svako je, poslednjih godina, mogao da vidi da je Ukrajina za SAD bila tek sredstvo za postizanje cilja protiv Rusije. Na ozloglašenoj američkoj konferenciji u Bratislavi, krajem aprila 2000. godine, Sjedinjene Države su izložile svoj budući koncept Evrope. Posle toga, za Rusiju više nema mesta u Evropi. Zapadna argumentacija o sankcijama Rusiji učinile su jasnim i nedvosmislenim ovaj oblik hibridnog ratovanja, druge procedure, takođe. Američka akcija protiv Jugoslavije, a takođe i protiv predsednika Slobodana Miloševića, odgovara dugoj tradiciji američke politike, koja je od 1914. godine bila usmerena protiv carske Nemačke", kazao je Vimer.

Ko diktira vojna dešavanja u Ukrajini?

"U zapadnoj Evropi je dobro poznato da nacistički bataljoni i "frajkorps" formacije, koji nisu pod kontrolom ukrajinske vlade, određuju vojna dešavanja, ne samo u Donbasu. Pod tim okolnostima Kijev je morao da računa sa posledicama iz pravca zapadne Evrope, dakle sa aktivnostima iz daljine usmerenim na Ukrajinu. Nemačka dosad nije isporučila Ukrajini nikakvo oružje. Kakvu bi to globalnu sliku stvorilo kada bi se nemačko oružje pojavilo u rukama onih u Ukrajini koji još uvek veličaju SS ideologiju, ili koji su u Lavovu, jednom od najvećih kulturnih centara u Ukrajini, ustanovili "Institut Jozefa Gebelsa", rekao je.

Da li je počeo Treći svetski rat ili je ovo "vikend sukob"?

"U Moskvi se, posle posete Nulandove i mnogih drugih okolnosti, stekao utisak stezanja omče oko vrata. Putinovi govori, ovih dana, potvrdili su takav zaključak. Na njemu je bilo da to kaže, a na drugima da to čuju. Sada se valjda više i ne može drugačije. Godine 1988. najviši lideri CIA u Vašingtonu rekli su grupi nemačkih poslanika, sa mnom na čelu, da tadašnji Sovjetski Savez nema ofanzivne namere u Evropi. Posledica akcija pod Napoleonom i Hitlerom jeste moskovska zabrinutost za "zaštitu majčice Rusije". Putin je, u više velikih govora, ukazao na razorne posledice sastanka "Versaj 1919" i sramne akcije protiv Nemačke. Profesor Sosnovski i ja pisali smo o tome u našoj knjizi "I uvek ponovo Versaj", iz 2019. godine. Po ruskom mišljenju, Zapad je ignorisao Rusiju. I šta sada", kazao je Vimer.