DW: Latinica samo u četiri zida

Za one koji to ne budu poštovali, slede kazne i do milion dinara.

Ministarstvo kulture i javnog informisanja prosledilo je Vladi Srbije Predlog izmena i dopuna Zakona o službenoj i javnoj upotrebi jezika i pisma, čiji je, kako kažu, osnovni cilj da se sačuva ćiriličko pismo.

„Najbitniji razlog za izmene je usaglašavanje sa Ustavom, jer u članu 10 stoji da je službeni jezik srpski jezik, a službeno pismo ćiriličko, što nije primenjeno u zakonu. Drugi razlog je da se primene pravila iz Evropske povelje o regionalnim i manjinskim jezicima“, objašnjava za DW Miloš Kovačević iz Odbora za standardizaciju jezika koji je učestvovao u izradi predloga.

Osnovne izmene se odnose na redefinisanje domena službene i javne upotrebe jezika i pisma.

„Retko koji jezik ima problem slične vrste. Službena i javna upotreba su u nekim sredinama sinonimi, a kod nas je formirana ta veštačka razlika", objašnjava za DW glavni redaktor službenog pravopisa srpskog jezika Mato Pižurica.

Prema važećem zakonu, službena upotreba se odnosi samo na komunikaciju sa državnim službama.

„Znači sve ono što nije vezano za državne službe ostalo je nedefinisano, pa se moglo i ovako i onako. I, možete zamisliti, službena upotreba nije podrazumevala čak ni upotrebu jezika u školama“, objašnjava Kovačević.

Šta je sve službeno?

Ukoliko predložene izmene budu usvojene, taj domen će se sa državnih službi proširiti na, kako kažu, „sve oblasti u kojima se podrazumeva nužna upotreba standardnog jezika", pa samim tim i ćiriličkog pisma. U praksi to znači i na privatni sektor, medije, pa čak i udruženja građana.

„Niko vam ne može zabraniti na kom pismu ili kojim tipom jezika će se štampati naučno delo, kako će biti pisano književno delo ili kako će se izvoditi nastava u školama stranih jezika, ali je sasvim logično kad pišete molbe, žalbe ili kad držite nastavu srpskog jezika, geografije ili fizike, da morate da imate službenu upotrebu jezika, što nije bilo po ovom zakonu", priča Miloš Kovačević.

Osim obrazovnih, naučnih i javnih ustanova i javnih preduzeća, obavezu da koriste ćirilicu imaće i privatnici. Prema pisanju lista Večernje novosti, to znači komunikaciju u pravnom prometu, navođenje naziva, sedišta i delatnosti preduzeća, naziv robe, uputstva za upotrebu nekog proizvoda, deklaracije za proizvode, garantne listove, račune, potvrde. „Možete na kineskom da napišete naziv firme, ali iza svega toga treba naziv firme da bude na srpskom. Nigde se altrenativni naziv ne zabranjuje, ali se službena upotreba jezika prenosi na deklaraciju, na primer“, pojašnjava Kovačević kako bi se zakon sprovodio u praksi.

Ćirilica obavezna i za medije

U predlogu je istaknuta obaveza korišćenja ćiriličkog pisma i u medijima. „To se u prvom redu odnosi na medije koji imaju državni kapital. U jednom članu postoji predlog, i bilo bi potpuno normalno, da svi mediji koji su na srpskom jeziku, nužno koriste službeni jezik i službeno pismo", kaže Kovačević. „Ako izveštavate za manjine, možete da koristite drugi jezik, ali ako imate izveštavanje za Pink ili Novosti, ne možete da koristite manjinski jezik. A tamo gde je nužna upotreba standardnog jezika, tamo se propisuje i službeno pismo."

Nužda važi i za profesionalna i strukovna udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou. „Ako imate Udruženje novinara Srbije, na primer, sasvim je logično da ukoliko ta profesionalna udruženja koriste savremeni srpski jezik, da će morati da koriste i ćirilicu kao ustavno pismo“, objašnjava Miloš Kovačević iz Odbora za standardizaciju srpskog jezika. „Vi možete, na primer, kad pišete u Zagreb ili Sarajevo, da kažete pišemo vam sad na bosanskom, hrvatskom, bilo kom jeziku, ali ako koristite službeni jezik, onda to podrazumeva i službeno pismo. Ali ako imate udruženje srpsko-engleskog prijateljstva recimo, oni će biti izuzeti."

Iz službene upotrebe su, prema pisanju Novosti, izuzeti i privatna komunikacija, pisanje i upotreba ličnih imena, dvojezične publikacije i kompjuterski programi, prihvaćena naučna i tehnička terminologija, naučna i umetnička dela, naučna i obrazovna delatnost škola na stranim jezicima, marke proizvođača i robe, i oznake porekla robe i usluga. Zakon ima i poseban deo koji se tiče nacionalnih manjina, a koji manjinskim zajedicama daje puno pravo na službeno korišćenje maternjeg jezika.

Iz krajnosti u krajnost

Pojam službene upotrebe je previše proširen, smatra profesor Filološkog fakulteta u Beogradu Ranko Bugarski. „Bojim se da bi sve to izazvalo jednu prilično haotičnu situaciju u mnogim oblastima, pa ljudi neće znati kako da se ponašaju, šta je dozvoljeno, šta nije i da li krše zakon ako učine jedno ili drugo“, kaže Bugarski za DW.

On dodaje da nije protivustavno ono što imamo u ovom trenutku, već ono što se izmenama nameće. „Ako se pojam službene upotrebe toliko proširuje i ćirilica sve to pokriva, a latinica biva potisnuta, ako se kažnjavaju ljudi koji se služe latinicom, ako se kaže biće oslobođeni poreza oni koji štampaju ćirlicom, to su diskriminatorne mere, a Ustav eksplicitno zabranjuje diskriminaciju po osnovu jezika, a pismo jeste deo jezika", podvlači Bugarski.

"To nije ništa šire nego u nemačkom, poljskom ili nekom drugom jeziku“, odgovara Kovačević. „Ako ima jedan stav koji je širi, ja garantujem da taj stav neće biti u zakonu. A ako je službena upotreba Ustavom vezana i za službenu upotrebu pisma, onda je potpuno apsurdno postaviti pitanja da li jednu službenu upotrebu morate da poštujete, a drugu ne morate."

Oni koji odredbu ne budu poštovali, biće kažnjeni. I to, kako pišu Novosti, 5.000 do 100.000 dinara za odgovorno lice, 70.000 za organizacije, a čak 500.000 do milion dinara za preduzeća.

„U sadašnjem zakonu, kazne su bile propisane samo za nekorištenje manjinskih jezika. Pa zar je vama logično uopšte da budu kazne za nekorištenje manjinskog, a da ne bude za nekorištenje većinskog službenog jezika", pita se Kovačević.

Za lingvistu Ranka Bugarskog kazne su neprihvatljive. „Može se govoriti o stimulisanju upotrebe ćirilice, ali ne na ovaj način. Jezik je takva materija da ne može da se reguliše ovakvim prisilnim i drastičnim merama", smatra Bugarski. Njegovo mišljenje deli i sociolog kulture Ratko Božović. „Bojim se da tu imamo nasilje nad jezikom. U jeziku se stvari ne rešavaju diktatom. Previše su grubi instrumenti politike za osetljivost jezičkih promena, a ono što se previše pritiska, previše i odskače“, dodaje Božović.

Za profesora Pižuricu prihvatljive bi bile mere koje bi se ticale smanjenja poreskih obaveza za one koji štampaju ćirilicom. „Sve to nije mimo sveta, jer imate zemlje koje plaćaju porez za afirmaciju nacionalne kulture“, kaže Pižurica. On, međutim, dodaje, da rezultat ne sme biti da se „učinimo nepismenim u latinici“. „Redosled savladavanja je ćirilica pa latinica, ali ne vidim da bi trebalo kroz školstvo bilo šta učiniti da se pravimo da smo nepismeni da čitamo latinicu, jer to bi bilo tri koraka unazad. Mi takođe imamo bogato nasleđe, štampano, književno, pa čak i predvukovsko na latinici, i biti nepismen u latinici – to je besmisleno", kaže Pižurica.

Iz lingvističkog u političko

A je li sve to neophodno, pita se profesor Bugarski. On smatra da uopšte nije tačna početna teza da je ćirilica ugrožena onoliko koliko se predstavlja. „Činjenica da je latinica u javnoj upotrebi raširenija još uvek ne znači da je ćirilica osuđena na nestajanje i da će, kako kažu, da opstane još samo na groblju ako se nešto ne preduzme", kaže Bugarski.

On podseća na to da ćirilica u Ustavu i obrazovnom sistemu već ima povlašćen status. „Prema Ustavu Srbije, u službenoj upotrebi je srpski jezik i ćirilično pismo, pa se dodaje još da mogu biti i drugi jezici i pisma. Primećujete da se latinica ne pominje uopšte, a ćirilica se ističe kao pismo u službenoj upotrebi. To je najveći mogući stepen ustavne zaštite“, kaže Bugarski. „A drugo, u Srbiji se osnovna škola ne može završiti bez poznavanja ćirilice. Deca u školama obavezno prvo uče ćirilicu, pa onda latinicu. Svi školski udžbenici su obavezno na ćirilici. Kako onda može biti ozbiljno ugroženo jedno pismo koje je u ovoj meri privilegovano“, pita se Bugarski.

Zato smatra da predložene izmene ne služe lingvističkim, već nekim drugim ciljevima. Kojim – ne želi da komentariše. Za Ratka Božovića nema dileme – u pitanju je politički pragmatizam. „Svaka intervencija od politike je u najmanju ruku remećenje jednog normalnog toka jezičke pulsacije, a jezik nije igračka koju možemo usmeriti ovako ili onako“, kaže Božović. „Bojim se da tu ima više zbrzavanja, ideološkog diskursa i, konačno, uključivanje političkog rezona, a kad god političari nešto rade oko kulture, to je previše trapavo i previše sumnjivo s aspekta motiva. Oni su veliki jednosmernici, jednoumnici ili neumnici. Ne mogu oni uticati na ono što se dešava u jeziku“, zaključuje Božović.