Otkriven Putinov gambit kojim će pobediti Vašington?

Rusija želi da zadrži uticaj na Bliskom istoku, zaštiti strateško partnerstvo i pokaže da može doprineti rešavanju velike međunarodne krize. Ipak, njene interese komplikuju ekonomske posledice sukoba, kao i sve značajnija uloga drugih regionalnih posrednika.

Ovi susreti nisu doveli do javno objavljenog pomaka u mirovnim pregovorima. Međutim, oni su ogolili ključnu dilemu ruske politike: Moskva ima razloga da spreči strateški poraz Irana, iako taj rat istovremeno stvara ekonomske prilike za ruske izvoznike energenata.

Očuvanje Irana kao strateškog partnera

Rusija i Iran su svoje strateško partnerstvo ozvaničili sporazumom koji obuhvata saradnju u političkoj, ekonomskoj i bezbednosnoj sferi. Iako taj dokument ne predstavlja pakt o uzajamnoj odbrani, odnos između dve zemlje daje Moskvi značajan udeo u budućnosti Irana.

Politički kolaps u Teheranu – naročito ako bi nakon njega na vlast došla garnitura bliska Vašingtonu – mogao bi da oslabi poziciju Rusije u regionu. Iran koji bi strateški promenio kurs mogao bi da smanji svoju zavisnost od Moskve i doprinese stvaranju prilika na Bliskom istoku koje bi više odgovarale američkim interesima.

Stoga, iz perspektive Kremlja, sprečavanje odlučujućeg geopolitičkog poraza Irana može biti važnije od osiguravanja potpune iranske pobede.

Oslabljeni, ali politički stabilni Iran koji zadržava svoju nezavisnost i nastavlja saradnju sa Rusijom mogao bi ostati vredan partner. Iran koji iz rata izlazi sve više zavisan od Vašingtona mogao bi predstavljati trajan korak unazad za Moskvu. To ne znači nužno da je Putinov prevashodni cilj očuvanje postojećeg iranskog političkog sistema po svaku cenu. Rusiji je možda više stalo do strateške orijentacije Teherana nego do preciznih političkih aranžmana kroz koje se Iran upravlja.

Ipak, postoji fundamentalno ograničenje ambicija Moskve: održavanje partnerstva sa Iranom nije isto što i određivanje budućnosti Irana. Taj ishod će prvenstveno zavisiti od vojne ravnoteže, odluka donetih u Teheranu i Vašingtonu i spremnosti regionalnih sila da podrže rešenje.

Energetski paradoks

Rat takođe predstavlja Rusiji suprotstavljene ekonomske podsticaje.

Prekid brodarstva kroz Ormuski moreuz, kritičnu arteriju za globalna energetska tržišta, može podići cene nafte i koristiti ruskim izvoznicima. Ali produžena nestabilnost ugrožava brodarstvo, investicije i globalni ekonomski rast. Ako se sukob produbi, rezultirajuća ekonomska šteta mogla bi na kraju potkopati potražnju za energijom.

Mir sa sobom nosi svoje neizvesnosti. Ako bi sankcije Iranu bile značajno ublažene, Teheran bi na kraju mogao da proširi svoj izvoz nafte, privuče investicije i postane značajniji konkurent na međunarodnim energetskim tržištima. To bi moglo da izvrši dodatni pritisak na ruske izvoznike, iako bi efekti zavisili od proizvodnih kapaciteta, investicionih uslova i globalne potražnje.

Nema dovoljno javnih dokaza da bi se zaključilo da Rusija namerno produžava sukob kako bi profitirala od cena energije ili nastoji da ograniči iranski izvoz kako bi zaštitila svoj tržišni udeo. Odbranjiviji argument je da Moskva mora da uravnoteži trenutne ekonomske podsticaje sa dugoročnim strateškim rizicima. Nestabilan region bi mogao da generiše kratkoročne prihode, a istovremeno oslabi uticaj Rusije i ošteti ekonomsko okruženje u kojem posluje. Ova razlika je važna jer se interesi Rusije ne mogu svesti na jednostavnu preferenciju za rat ili mir. Moskva želi ishod koji očuva njen strateški položaj, a istovremeno ograničava troškove regionalne nestabilnosti.

Diplomatski pristup nije diplomatska moć

Putinov sastanak sa iranskim predsednikom Masudom Pezeškijanom 27. oktobra pokazao je da Rusija zadržava direktan pristup Teheranu na najvišem nivou. Putin je priznao da su dva predsednika privatno razgovarala o regionalnoj krizi i izrazio nadu u pozitivan ishod.

Pezeškijan je, u međuvremenu, tvrdio da zemlje regiona mogu da reše svoje probleme bez oslanjanja na Sjedinjene Države. Oba lidera su naglasila bližu saradnju, a Putin je izvestio da je bilateralna trgovina porasla za 10,4 procenta tokom prvih osam meseci 2026. godine. Takođe je potvrdio da se izgradnja iranske nuklearne elektrane Bušer nastavlja.

Ovaj razvoj događaja pokazuje trajnost odnosa Rusije i Irana. Međutim, on ne utvrđuje da je Putin ubedio Teheran da prihvati određeno rešenje ili da je obezbedio saglasnost Vašingtona sa ruskom mirovnom inicijativom.

Nijedan predsednik nije javno objavio novi predlog za prekid vatre ili dogovoreni okvir za pregovore tokom sastanka.

Ta razlika je ključna za procenu uticaja Moskve. Diplomatski pristup omogućava Rusiji da komunicira predloge, prenosi političke stavove i potencijalno pomaže u identifikaciji oblasti za kompromis. Ali pristup postaje poluga samo kada menja odluke ili pomaže u postizanju sporazuma koji bi inače bio teško postići.

Odnos Rusije sa Iranom mogao bi učiniti Moskvu korisnim posrednikom. Takođe bi mogao učiniti Vašington sumnjičavim u njene namere. I ruski rat protiv Ukrajine komplikuje njenu tvrdnju da bude konstruktivan mirotvorac, čak i ako nepristrasnost nije uvek neophodna za efikasno posredovanje.

Moskva nije jedini igrač

Rusija se takođe takmiči sa rastućom mrežom regionalnih posrednika.

Katar ima iskustva u olakšavanju komunikacije između Vašingtona i Teherana, dok je Pakistan učestvovao u posredničkim naporima. Saudijska Arabija i Turska imaju svoje bezbednosne probleme i diplomatske odnose koji bi mogli uticati na putanju sukoba.

Putinov odvojeni sastanak sa katarskim emirom naglasio je važnost ovih postojećih kanala. Lider Kremlja pozvao se na Islamabadski memorandum, postignut uz posredovanje Katara i Pakistana, kao osnovu za napredovanje pregovora o iranskoj krizi.

25. oktobra, Katar je Iranu predstavio nacrt predloga koji ima za cilj okončanje rata. Zvaničnik upoznat sa pregovorima rekao je da Teheran to razmatra, ali je visoki iranski zvaničnik opisao ideje kao neprihvatljive i osporio da se one svode na ponudu.

Suprotstavljeni izveštaji ilustruju jaz između diplomatske aktivnosti i diplomatskog napretka. Posrednici mogu uspostaviti kanale, izraditi predloge i podstaći komunikaciju, ali ne mogu garantovati da će strane prihvatiti uslove.

Rusija može sarađivati sa Katarom i Pakistanom, ili se s njima nadmetati za uticaj i priznanje. U svakom slučaju, postojanje više posrednika otežava Moskvi da pretenduje na odlučujuću ulogu, a da pritom ne pokaže konkretan doprinos postizanju rešenja.

Može li Rusija da očuva svoju stratešku poziciju?

Putinova politika prema Iranu, u suštini, predstavlja nastojanje da se upravlja suprotstavljenim interesima. Moskva želi da zadrži Iran kao strateškog partnera, izbegne regionalni poredak u kojem dominira Vašington i ojača međunarodni položaj Rusije. Istovremeno, ona mora da se nosi sa kontradiktornim ekonomskim posledicama sukoba.

Ovi ciljevi se mogu međusobno osnaživati, ali mogu biti i u sukobu. Iran bi mogao da prihvati kompromise koji Rusiji ne odgovaraju, da odbaci predloge koje Moskva podržava, ili da iz rata izađe sa smanjenim kapacitetom za održavanje partnerstva.

Stoga, merilo uspešnosti Putinove strategije nije u tome da li Rusija može da organizuje sastanke ili održi diplomatske kanale komunikacije. Ključno pitanje je da li Moskva može da doprinese ishodu koji će smanjiti neprijateljstva, a istovremeno zaštititi stratešku nezavisnost Irana i očuvati sopstvenu regionalnu poziciju Rusije.

Putinu Iran možda nije potreban da bi porazio Sjedinjene Države. Možda mu je Iran potreban kako bi iz tog sukoba izašao, a da pritom ne padne u potpunosti u stratešku orbitu Vašingtona.

Međutim, sve dok Rusija ne dokaže da može da utiče na uslove postizanja rešenja, njena uloga ostaje samo prilika, a ne i ostvareno dostignuće. Moskva možda može da pomogne u oblikovanju političkog poretka koji će uslediti nakon rata, ali ne može unapred računati na to da će taj poredak biti upravo onakav kakav ona želi.