Turska je postala pretnja – eskaliraće u direktan sukob?

Mogućnost vojnog sukoba između Turske i Izraela, uprkos sve većim znacima tenzije i obostranim strateškim zabrinutostima, ostaje ograničena značajnim strateškim restrikcijama, čak i dok je njihov širi odnos postojano evoluirao u vidljiviji i višedimenzionalni oblik geopolitičkog rivalstva.

Ovo rivalstvo se sada proteže na sve širi niz arena, od fragmentisanog političkog pejzaža Sirije i strateških plovnih puteva istočnog Mediterana do novonastalih regionalnih trgovinskih koridora i suprotstavljenih vizija za oblikovanje posthladnoratovskog poretka u zapadnoj Aziji.

Kao rezultat toga, ono što je nekada prvenstveno bio oprezan i često indirektan odnos, pretvorilo se u trajno strateško rivalstvo.

• Upozorenje: "Izrael čeka u zasedi"
• Erdogan je pobednik rata u Iranu: Turska postaje nova vojna sila sveta?

Strateško rivalstvo

Govoreći za Al Mayadeen English, geopolitički analitičar i ekspert za turska pitanja, Mahmud Aluš, tvrdi da je odnos između Turske i Izraela prevazišao privremenu diplomatsku krizu i ušao u fazu "intenzivnog strateškog rivalstva".

Tri pokretača rastućeg tursko-izraelskog rivalstva:

Aluš identifikuje tri glavna pokretača koji stoje iza rastućih tenzija.

• Prvi je međusobna percepcija pretnje. Turska sve veća regionalna uloga, posebno nakon preraspodele uticaja širom zapadne Azije posle talasa protesta 2011. godine, u Izraelu se sve više posmatra kao strateški izazov.
• Drugi je istočni Mediteran, gde su konkurentski geopolitički projekti intenzivirali rivalstvo. Ankara veruje da Izrael pokušava da izgradi regionalno savezništvo sa Grčkom i Kiprom, osmišljeno da obuzda turski uticaj i konsoliduje sopstvenu stratešku poziciju u regionu.
• Treći faktor je promenljiva uloga Sjedinjenih Američkih Država. Iako Vašington ostaje glavni spoljni akter sposoban da spreči da tenzije prerastu u otvoreni sukob, Aluš tvrdi da je opadajući uticaj Amerike na Tursku i na Izrael učinio njihov odnos sve nestabilnijim.

"SAD i dalje igraju vitalnu ulogu u sprečavanju eskalacije“, objasnio je on, "ali više ne poseduju istu sposobnost da očuvaju taj odnos kao što su nekada imale".

Da li bi rivalstvo moglo da preraste u vojni sukob?

Uprkos sve oštrijoj retorici, Aluš smatra da je direktan vojni sukob malo verovatan.

"Ne verujem da je vojni sukob između Turske i Izraela verovatan u doglednoj budućnosti, pa čak ni na duži rok", rekao je on.

Razlozi su, kako tvrdi, i strukturni i strateški.

"Turska poseduje jednu od najvećih armija u NATO-u, zauzima jednu od strateški najznačajnijih geografskih pozicija na svetu i ostaje neophodna za zapadnu bezbednosnu arhitekturu. Svaki sukob bi stoga doneo daleko veće regionalne i međunarodne posledice nego prethodni ratovi u kojima je Izrael učestvovao".

Štaviše, i Ankara i Tel Aviv imaju snažne podsticaje da izbegnu rat, dok Vašington nastavlja da vrši značajan uticaj u sprečavanju takvog ishoda.

Aluš takođe sugeriše da bi ishod nedavnog rata protiv Irana mogao da oblikuje izraelske kalkulacije. Dok Teheran pokazuje svoju sposobnost da izdrži vojni pritisak i osujeti izraelske i američke ciljeve, Izrael bi mogao da postane još oprezniji u pogledu otvaranja još jednog fronta protiv regionalne vojne sile kao što je Turska.

"Turska je novi Iran"

Tokom godišnje izraelske Konferencije predsednika glavnih američkih jevrejskih organizacija, održane 17. februara 2026. godine, prisustvovalo je nekoliko visokih izraelskih političara, među kojima je najistaknutiji bio izraelski premijer Benjamin Netanjahu. Međutim, bivši premijer Naftali Benet privukao je najveću pažnju, izazvavši kontroverze i bes u Turskoj, nakon što je izjavio: "Turska je novi Iran".

Ta izjava je ukazivala na to da će, kada se rat protiv Irana završi, Izrael pomeriti svoj fokus ka Turskoj, videći je kao sledeću veliku pretnju.

Značajno je da su se poslednjih meseci pojavile i druge izjave i analize koje nose istu ideju, bilo od institucija ili pojedinaca bliskih ili usklađenih sa Izraelom.

Američki novinar Bredli Martin, na primer, objavio je članak u Wall Street Journal-u 4. marta, tokom rata u Iranu, pod naslovom: "Hitna potreba za obuzdavanjem Turske". On je pozvao Sjedinjene Države i Izrael da obuzdaju Tursku, optužujući je da se protivi spoljnoj politici SAD, da uznemirava njene saveznike i da teži da igra veću regionalnu ulogu koristeći vakuum moći koji bi mogao da nastane nakon rata protiv Irana.

Takođe, Majkl Rubin, viši saradnik u Američkom institutu za preduzetništvo (AEI) i bivši zvaničnik Pentagona, izazvao je veliku kontroverzu u Turskoj tokom prvih dana američko-izraelskog rata protiv Irana, nakon što je na društvenoj mreži X objavio izjavu na turskom jeziku u kojoj kaže: "Da li će Ankara 2036. godine biti kao Iran 2026. godine?"

Takođe je napisao članak pod naslovom "Uništite F-16: Izrael bi mogao da pokrene preventivni udar na Tursku", tvrdeći da bi Izrael mogao da izvede preventivni napad velikih razmera sa ciljem da degradira vojne kapacitete Turske.

Sa druge strane, sama Turska je osetila pretnju od Izraela i uzima u obzir mogućnost da bi mogla da bude sledeća meta Izraela nakon Irana. To se ogleda u izjavama mnogih turskih zvaničnika, uključujući predsednika Redžepa Tajipa Erdogana, čija retorika postavlja Izrael kao pretnju Turskoj.

EPA/ANGELO CARCONI

Aluš tvrdi da sve oštriji ton koji je Erdogan usvojio ne bi trebalo tumačiti isključivo kao ličnu političku retoriku. Umesto toga, to odražava širi strateški konsenzus koji se razvio pod AK partijom, a koji sve više vidi regionalnu politiku Izraela kao izazov za postojeću ravnotežu snaga širom zapadne Azije i istočnog Mediterana.

On je primetio da Erdoganova nedavna izjava da "bezbednost Turske počinje u Bejrutu i Damasku" nije zamišljena toliko kao pretnja, koliko kao signal odvraćanja, koji upozorava da bi se Ankara usprotivila svakoj većoj izraelskoj vojnoj eskalaciji protiv Libana ili Sirije.

U ovom kontekstu, turska odbrambena industrija je jedna od ključnih tačaka za razgovor kada se razmatra potencijalni tursko-izraelski sukob. Ali kako je nastao i kako se razvijao ovaj odbrambeni sektor u Turskoj? I kakve to veze ima sa tim što bi Turska potencijalno mogla da bude sledeća meta Izraela?

Evolucija turske odbrambene industrije

Turska odbrambena industrija je evoluirala od velikog oslanjanja na uvoz u jedan od najbrže rastućih sektora njene ekonomije, koji je sada ključan za stratešku autonomiju Ankare, izvoz i regionalni uticaj. Nekada zavisna od zapadne vojne pomoći, Turska je postepeno izgradila domaći odbrambeni ekosistem koji je smanjio spoljnu zavisnost i proširio njen geopolitički uticaj.

AA/ABACA / Abaca Press / Profimedia

Ova transformacija vuče korene iz perioda Hladnog rata, kada se Turska blisko svrstala sa zapadnim blokom kako bi se suprotstavila sovjetskom pritisku na Crnom moru i obezbedila kontrolu nad Bosforom i Dardanelima. Nakon ulaska u NATO 1952. godine, njene oružane snage su postale duboko zavisne od američke opreme i finansiranja, pri čemu je Vašington pružao značajnu vojnu pomoć tokom 1950-ih i 1960-ih godina.

Glavna prekretnica dogodila se tokom Kiparske krize 1960-ih godina, kada je pritisak SAD na Ankaru da izbegne vojnu intervenciju razotkrio granice strateške autonomije Turske. Ta epizoda je produbila nepoverenje prema spoljnoj zavisnosti unutar turskih političkih i vojnih krugova i pomogla da se postave temelji za dugoročne napore ka odbrambenoj samodovoljnosti.

Prekretnica: Kiparska kriza 1974. godine

Najodlučniji katalizator za razvoj turske odbrambene industrije usledio je nakon njene intervencije na Kipru 1974. godine, što je izazvalo embargo na oružje od strane SAD 1975. godine. Ova ograničenja su ozbiljno narušila vojnu spremnost Turske ograničavanjem pristupa rezervnim delovima, prizemljenjem aviona i slabljenjem sistema održavanja.

Ova kriza je gurnula Ankaru ka strukturnim promenama, što je dovelo do uspostavljanja ključnih odbrambenih institucija kao što su ASELSAN i ROKETSAN, zajedno sa širim odbrambenim fondacijama koje su imale za cilj smanjenje strane zavisnosti.

Od 1980-ih godina pa nadalje, Turska je usvojila hibridni model koji kombinuje domaću proizvodnju sa licenciranom proizvodnjom i sporazumima o transferu tehnologije, postepeno proširujući lokalne kapacitete.

Ekonomski gledano, ovaj pomak je bio značajan: izvoz odbrambene industrije, koji je bio zanemarljiv početkom 2000-ih, prerastao je u industriju vrednu više milijardi dolara, dostižući procenjenih oko 10 milijardi dolara do 2025. godine. Ovaj uspon je podstakao obnovljenu debatu o promeni vojne ravnoteže na istočnom Mediteranu i u zapadnoj Aziji.

Sirija: Centralna arena

Prema rečima Mahmuda Aluša, čak i ako sukob ostane malo verovatan, Sirija se nametnula kao glavna arena u kojoj se tursko-izraelsko rivalstvo već odvija. Sirija više nije samo još jedan regionalni dosije, postala je centar šireg geopolitičkog nadmetanja.

On je objasnio da su nedavni događaji u Siriji fundamentalno izmenili putanju tursko-izraelskih odnosa, dodajući: "Ono čemu prisustvujemo nije privremena kriza, odnos je ušao u period dubokog strateškog raskida".

Umesto da se takmiče unutar uspostavljenih regionalnih okvira, Ankara i Tel Aviv sve više doživljavaju jedno drugo kao dugoročne strateške pretnje. Transformacija političkog pejzaža Sirije i širi regionalni pomaci koji su započeli 2011. godine proširili su regionalni uticaj Turske, dok su istovremeno pojačali zabrinutost Izraela zbog sve većeg dometa Ankare.

SOPA Images, SOPA Images Limited / Alamy / Profimedia

Prema njegovim rečima, događaji koji su usledili nakon političke tranzicije u Siriji, zajedno sa rastućom tursko-saudijskom saradnjom, ojačali su predloge za nove regionalne trgovinske koridore koji povezuju Tursku sa Zalivom preko Sirije i Jordana. Ove inicijative direktno osporavaju Koridor Indija-Bliski istok-Evropa, projekat u kojem se Izrael nadao da će se etablirati kao glavni komercijalni prolaz između Azije i Evrope.

Međutim, pored ekonomije, Sirija predstavlja i suprotstavljene strateške vizije.

Turska poseduje istorijske, kulturne, religijske i geografske veze koje Ankari pružaju značajan uticaj na budućnost Sirije. Nasuprot tome, Aluš tvrdi da ciljevi Izraela ostaju uglavnom vođeni bezbednošću i da su znatno ograničeniji.

Iz tog razloga, naglasio je on, odnos unutar Sirije je obična konkurencija. "Ovde se manje radi o takmičenju, a više o fundamentalno suprotstavljenim strateškim interesima", rekao je on.

Zajedničke brige, ali različiti ciljevi

Uprkos svom rivalstvu, Ankara i Tel Aviv zadržavaju jedan zajednički interes: nijedna strana ne želi da Sirija zapadne u potpuni kolaps države. Propala sirijska država, napominje Aluš, stvorila bi dugoročne bezbednosne pretnje za obe strane. Ipak, izvan ove uske oblasti konvergencije, njihovi ciljevi se suštinski razlikuju.

Dok Izrael ostaje oprezan prema novom rukovodstvu Sirije zbog njegovih veza sa Turskom, Vašington sve više prepoznaje veći kapacitet Ankare da utiče na politička dešavanja unutar Sirije. Ta realnost je ograničila izraelske ambicije, dok je istovremeno ojačala rastuću regionalnu ulogu Turske.

Šta donosi sledeće poglavlje?

Gledajući unapred, Aluš očekuje da će tursko-izraelski odnosi ostati definisani geopolitičkim, a ne vojnim sukobom.

Strateška konkurencija će se verovatno intenzivirati širom Sirije, na projektima regionalnog povezivanja i kroz diplomatski uticaj širom zapadne Azije. Međutim, direktan rat ostaje neverovatan, uglavnom zato što nijedna strana nema koristi od takvog ishoda i zato što Sjedinjene Države nastavljaju da vide Tursku kao nezamenljivog regionalnog partnera.

"Nivo strateške konkurencije verovatno neće opasti", zaključio je Aluš, "ali je takođe malo verovatno da će eskalirati u direktan vojni sukob".

Sledeće poglavlje tursko-izraelskih odnosa, stoga, možda neće biti ispisano na konvencionalnom bojnom polju, već kroz konkurentski uticaj nad Sirijom, trgovinske koridore, saveze i budući regionalni poredak koji se oblikuje širom zapadne Azije.