Povratak nukelarne energije

Vlade širom jugoistočne Azije ponovo razmatraju nuklearnu energiju dok potrošnja struje ubrzano raste, a zavisnost regiona od uglja i drugih fosilnih goriva ostaje velika.

Potražnju za električnom energijom sve više podstiču nove fabrike, širenje elektromobilnosti i ambicije država da privuku investicije u data centre i veštačku inteligenciju. Istovremeno, većina zemalja regiona obavezala se na smanjenje emisija ugljen-dioksida tokom narednih decenija.

Trenutno nijedna država jugoistočne Azije nema komercijalnu nuklearnu elektranu koja proizvodi struju za mrežu. Ipak, više vlada poslednjih meseci oživljava projekte koji su godinama bili zamrznuti.

Od Vijetnama do Singapura

Početkom septembra državna kompanija Petrovietnam i južnokorejska elektroenergetska kompanija KEPCO dogovorile su produbljivanje saradnje na projektu nuklearne elektrane Ninh Tuan 2 u Vijetnamu. 

Samo nekoliko dana kasnije vlada Singapura saopštila je da ozbiljno razmatra nuklearnu energiju i male modularne reaktore (SMR), mada konačna odluka još nije doneta.

Vijetnam planira da dve nuklearne elektrane u pokrajini Ninh Tuan budu puštene u rad do 2035. godine. Pored toga, predviđen je i najmanje jedan projekat malog modularnog reaktora.

Indonezija planira prvih 500 megavata nuklearnih kapaciteta do 2032. godine.

Filipini žele da iste godine počnu proizvodnju prvih 1.200 megavata nuklearne energije.

Tajland u novom energetskom planu predviđa izgradnju prvog malog modularnog reaktora do 2037.

Malezija i Singapur za sada ostaju u fazi analiza i procena.

Od Fukušime do energetske krize

Takvo oživljavanje interesovanja predstavlja značajnu promenu u odnosu na period nakon katastrofe u japanskoj Fukušimi 2011. godine. Nuklearna nesreća tada je zaustavila ili usporila nuklearne planove brojnih zemalja u regionu.

Prema rečima Alvina Čua iz singapurskog Instituta za međunarodne studije S. Radžaratnam, niz geopolitičkih kriza poslednjih godina promenio je način na koji vlade posmatraju energetsku bezbednost.

Prema podacima Međunarodne agencije za energetiku (IEA), proizvodnja električne energije u jugoistočnoj Aziji porasla je od 2015. za oko 60 odsto. Najveći deo tog rasta zasnivao se na uglju, čiji je udeo u proizvodnji električne energije porastao sa 37 na 47 procenata.

Rat u Ukrajini, sukobi na Bliskom istoku i nestabilnost energetskih tržišta dodatno su povećali zabrinutost zbog zavisnosti od fosilnih goriva i uvoza energenata. Istovremeno, većina država regiona obećala je dostizanje klimatske neutralnosti između 2050. i 2060. godine.

"Nuklearna energija se smatra mogućim odgovorom i na pitanje energetske bezbednosti i na pitanje klimatskih promena", smatra Ču.

Zašto su modularni reaktori privlačni?

Posebnu pažnju privlače mali modularni reaktori. Za razliku od tradicionalnih nuklearnih elektrana, reč je o manjim jedinicama koje se mogu graditi postepeno i lakše prilagoditi potrebama pojedinih zemalja.

"Ranije je razvoj nuklearne energije uglavnom podrazumevao ogromne reaktore, veoma visoke početne troškove i snažne elektroenergetske mreže", objašnjava Džej-Šeng Tan-Su sa Škole javne politike Li Kuan Ju u Singapuru.

Prema njegovom mišljenju, modularni reaktori menjaju način razmišljanja, jer omogućavaju da nuklearna energija bude pogodna i za manje zemlje i manje elektroenergetske sisteme.

To ipak ne znači da su ekonomske dileme rešene. Mnogi SMR projekti i dalje su u ranoj fazi razvoja, pa još nije dokazano da će masovna proizvodnja zaista značajno smanjiti troškove.

Data centri menjaju energetsku računicu

Još jedan razlog za rast interesovanja predstavlja eksplozija ulaganja u data centre. Oni zahtevaju ogromne količine pouzdane električne energije koja mora biti dostupna neprekidno.

Prema procenama Međunarodne agencije za energetiku, potrošnja struje data centara u jugoistočnoj Aziji mogla bi da se više nego udvostruči do 2030. godine.

Više od 70 procenata postojećih kapaciteta trenutno se nalazi u Singapuru i Džohoru na jugu Malezije.

"Zbog toga vlade danas mnogo više pažnje posvećuju regulatornim i bezbednosnim aspektima nuklearne energije nego tokom ranijih pokušaja", smatra Julijus Cezar Trajano iz Centra za studije netradicionalne bezbednosti pri RSIS-u.

Težak put do prve nuklearke

Međutim, izazovi ostaju ogromni. Nuklearne elektrane zahtevaju velika ulaganja, višegodišnju izgradnju i kompleksan nadzor. Države koje tek ulaze u nuklearni sektor moraju da uspostave nezavisna regulatorna tela, obrazuju stručnjake i razviju sisteme za upravljanje radioaktivnim otpadom.

Poseban problem predstavlja geografija regiona. Mnoge zemlje jugoistočne Azije nalaze se u područjima podložnim zemljotresima, vulkanima i cunamijima. Zbog toga su izbor lokacije i planiranje vanrednih situacija posebno osetljiva pitanja.

"Za zemlje koje prvi put ulaze u nuklearnu energetiku, izgradnja celog institucionalnog sistema može biti podjednako zahtevna kao i izgradnja same elektrane", upozorava Tan-Su.

Podeljena javnost

Stavovi građana prema nuklearnoj energiji razlikuju se od zemlje do zemlje.

Na Filipinima je istraživanje vlade pokazalo da više od 70 odsto ispitanika podržava moguću ulogu nuklearne energije u proizvodnji struje.

U Indoneziji je situacija suprotna.

Prema izveštaju Indonesia Energy Transition Outlook 2026, čak 78 odsto ispitanika nuklearnu energiju smatra najmanje poželjnim energetskim izvorom.

"Najveća prepreka i dalje ostaje politička volja, koja u velikoj meri zavisi od raspoloženja javnosti", ocenjuje Alvin Ču.

Nema jedinstvenog puta

Stručnjaci ne očekuju da će zemlje jugoistočne Azije slediti isti model razvoja.

Vijetnam se okreće velikim konvencionalnim nuklearnim elektranama.

Indonezija i Tajland sve više pažnje posvećuju modularnim reaktorima.

Singapur najpre razvija stručne kapacitete kako bi utvrdio da li je nuklearna energija uopšte pogodna za grad-državu.

"Danas postoji mnogo veći politički zamah za nuklearnu energiju nego pre deset godina", smatra Tan-Su. Ujedno upozorava da između političke najave i stvarne proizvodnje električne energije stoji dug proces finansiranja, izdavanja dozvola, izgradnje i bezbednog upravljanja reaktorima.

Drugim rečima, jugoistočna Azija ponovo ozbiljno razmatra nuklearnu energiju, ali će proći još mnogo godina pre nego što prve nove elektrane zaista postanu deo energetskog sistema regiona.