Teheran promenio pravila igre; Slabu tačku Zapada koristi bez milosti

Teheran nije uspeo da odnese pobedu u klasičnom vojnom smislu: nije ugrozio vazdušnu nadmoć Sjedinjenih Američkih Država i Izraela, nije zaštitio sopstvenu vojnu infrastrukturu, niti je uspeo da neutrališe štetu nanetu ciljanim napadima na samom početku rata. Ipak, Iran je postigao ono što su Vašington i Tel Aviv smatrali nemogućim – uspeo je da politički preživi i strateški izdrži, pretvarajući sukob planiran za brzo pokoravanje u rat iscrpljivanja sa jasnim granicama i nametnutim pregovorima.

Ključni obrt nije nastao zato što je Iran postao vojno jači, već zato što je precizno locirao najslabiju tačku svojih protivnika, piše "Proto thema". Tu tačku pronašao je u Ormuskom moreuzu, energetskim postrojenjima Zaliva i zavisnosti globalne ekonomije od uskog morskog prolaza koji se za samo nekoliko sati može pretvoriti u "svetsku tačku gušenja".

Strategija "trougaonog pritiska"

Umesto direktnog sukoba sa nadmoćnijim neprijateljem, Teheran se opredelio za ono što analitičari nazivaju "trougaoni pritisak". Fokus nije bio na udaru na SAD ili Izrael, već na treće, ranjivije aktere koji su od vitalnog značaja za interese velikih sila. U ovom slučaju, to su bile države Zaliva – Katar, Saudijska Arabija, Kuvajt i Ujedinjeni Arapski Emirati. Ove zemlje su vojno izložene, energetski presudne i politički neraskidivo vezane za američku bezbednosnu arhitekturu u regionu.

Shutterstock/Neuiiza

Preokret se dogodio kada je Izrael pogodio iransko gasno polje Južni Pars, na šta je Teheran odgovorio napadom na katarski Ras Lafan, jedno od najvažnijih čvorišta tečnog prirodnog gasa (LNG) na svetu, kao i napadima dronovima na rafinerije u Saudijskoj Arabiji i Kuvajtu. Od tog momenta, rat je promenio logiku. Poruka je bila jasna: svaki udar na iransku energetiku biće uzvraćen udarom na energetiku Zaliva, što se automatski preliva na svetsko tržište.

Ekonomski bol kao najjače oružje

Vašington se našao pred dilemom koju ne mogu rešiti nosači aviona i "nevidljivi" bombarderi. SAD mogu razoriti iransku infrastrukturu, ali ne mogu garantovati da će troškovi tog razaranja ostati unutar iranskih granica. Teheran je težište prebacio sa vojnog polja na polje ekonomske ranjivosti. Nisu zapretili samo Americi, već okruženju u kojem Amerika crpi svoju moć – tokovima energije, stabilnosti saveznika i ceni benzina na pumpama.

Ormuski moreuz postao je "polisa životnog osiguranja" iranskog režima. Kroz ovaj prolaz prolazi petina svetske nafte i ključni deo LNG-a koji napaja Evropu i Aziju. Za Teheran, ovaj tesnac više nije samo geografija, već najjača pregovaračka poluga. Ako Iran uspe da izađe iz rata sa ulogom u određivanju uslova plovidbe, on će sukob koji je počeo kao pretnja njegovom opstanku pretvoriti u alat za regionalno uzdizanje.

Paradoks iranskog uspeha

Ova situacija osvetljava dublji problem za Vašington. Američka moć ne funkcioniše u vakuumu, već u složenoj mreži saveza i tržišta. Što je ta mreža složenija, to je više tačaka pritiska za protivnika koji ne može da pobedi u direktnom sukobu. Iran je tu realnost pročitao bolje nego što se očekivalo, otvarajući partiju na nivou gde američka vojna superiornost nije presudna – na nivou regionalne međuzavisnosti.

Lekcija za budućnost

Čak i ako se postigne sporazum, postavlja se pitanje: šta će sprečiti Iran da istu kartu iskoristi u nekoj budućoj krizi? Ako Zapad pokuša da vrati stanje na "status quo" kao da se ništa nije desilo, podceniće novi iranski adut. Ako mu pak prizna ulogu, nagradiće režim koji je koristio ucenu kao strategiju.

• Nova pretnja: "Ili dogovor ili će se desiti gadne stvari"
• SAD i Iran pred prelomnim trenutkom; Sporazum može biti objavljen svakog časa
• Ovo je američki plan za Iran

Iranska taktika služiće kao model i drugim protivnicima Zapada. Svako ko ne može direktno da udari na američku silu, tražiće "treće karike" koje je podupiru – morske puteve, energetske mreže, kablove i lance snabdevanja.

Prava pouka ovog rata je da je prošlo vreme kada je nadmoć u raketama i flotama bila dovoljna da odredi ishod krize. Moć se danas meri i otpornošću mreža koje je podržavaju, a te mreže su ranjive upravo zato što su globalne. Teheran nije srušio američku moć, ali ju je naterao da pogleda svoju cenu u ogledalu. Za režim za koji su mnogi verovali da će brzo pokleknuti, to je već ozbiljan strateški uspeh, zaključuje se u analizi "Proto theme".