Živković za "Kompas": "Đukanovićev duh i dalje upravlja crnogorskim granicama"

Umesto toga, mnogi mehanizmi koji su obeležili eru Mila Đukanovića nastavili su da funkcionišu i pod novim vlastima, otvarajući pitanje da li je došlo do promene sistema ili samo njegovih korisnika, navodi Živković.

Kolumnu prenosimo u celosti:

"Kada je u avgustu 2020. godine prostrujala vest o padu trodecenijskog režima Mila Đukanovića, građanima Crne Gore nije obećana samo puka smena personalnih rešenja na vrhu piramide moći. Obećana je korenita, strukturalna i vrednosna katarza društva. Najglasnija obećanja ticala su se demontaže onog najrepresivnijeg dela Đukanovićevog nasleđa: policijske države, parapolitičkog bezbednosnog aparata i kulture tajnih spiskova podobnih i nepodobnih građana i gostiju. Obećan je prekid sa praksom u kojoj se državna granica koristi kao ideološka brana, a verbalni delikt i nepodobno mišljenje tretiraju kao subverzivno delovanje i pretnja po nacionalno biće.

Međutim, politička realnost savremene Crne Gore demonstrira jedan od najporaznijih fenomena u istoriji političkih sistema – fenomen u kojem novi vlastodršci, umesto da demontiraju nasleđeni aparat represije, shvataju svu njegovu praktičnost i operativnu privlačnost. Tehnologija vladanja zasnovana na diskrecionim pravima, tajnim procenama i policijskim rampama pokazala se kao preveliko iskušenje za nove političke elite. Danas svedočimo nečemu što se može nazvati perverznim kontinuitetom: praksa sastavljanja 'crnih lista' i donošenja odluka o zabrani ulaska pojedincima čije javno delovanje, stavovi ili ideološke matrice ne korespondiraju sa tekućim interesima vladajućih struktura, ne samo da je preživela, već je doživela svoju potpunu institucionalnu normalizaciju.

Originalni 'Milov model' prognaničke politike ostao je pogonsko gorivo crnogorskog bezbednosnog sektora.

Ogoljen je institucionalni mrak u kojem se danas donose ove odluke, uloga struktura iz senke koje svesno miniraju regionalne odnose, sa posebnim naglaskom na odnose sa Srbijom, i dugoročne posledice koje ova politika ostavlja na slobodu izražavanja i demokratski kapacitet društva koje deklarativno teži Evropskoj uniji.

Pravni vakuum i institucionalni muk: Ko zapravo vuče konce?

Najveća opasnost po jedno društvo ne leži u postojanju represivnih zakona, već u situaciji kada se postojeći zakoni primenjuju u potpunom institucionalnom mraku, bez jasnog lanca odgovornosti i bez transparentnih kriterijuma. Upravo je to matrica po kojoj se danas sprovode zabrane ulaska u Crnu Goru. Kada javnost ostane zatečena vešću da je nekom novinaru, analitičaru, profesoru ili javnom delatniku zabranjen prelazak granice, iz nadležnih institucija – pre svega Ministarstva unutrašnjih poslova i Agencije za nacionalnu bezbednost (ANB) – dopire isključivo zaglušujuća tišina.

Zvanična pravna ljuštura kojom se ove odluke pokrivaju najčešće se nalazi u rastegljivim odredbama Zakona o strancima, gde se unosi famozna formulacija da određeno lice predstavlja 'pretnju po nacionalnu bezbednost, javni poredak ili javno zdravlje'. U demokratski razvijenim sistemima, ovaj institut je strogo rezervisan za operativno dokazane slučajeve međunarodnog kriminala, terorizma, špijunaže ili direktnog fizičkog subverzivnog delovanja. Međutim, u crnogorskoj političkoj praksi, pojam 'nacionalne bezbednosti' postao je akordeon koji se rasteže po potrebi dnevne politike. Pod njega se može podvesti bilo koja neželjena televizijska izjava, novinska kolumna, istorijska interpretacija ili politički stav koji iritira trenutne donosioce odluka.

Ključno analitičko pitanje

Ako su razlozi za zabranu ulaska pojedincima pravno utemeljeni i bezbednosno opravdani, zašto se institucije kriju iza zida ćutanja? Zašto se dokazi ne predoče javnosti i zašto se procesi ne učine transparentnim?

Odgovor je jasan: transparentnost bi ogolila činjenicu da iza ovih odluka ne stoje bezbednosni argumenti, već politička arbitraža. Kada država odbija da saopšti ko pravi spiskove, na osnovu kojih informacija i sa kojim ciljem, ona direktno suspenduje princip vladavine prava i uvodi princip policijske samovolje. Građani i javnost se time stavljaju u poziciju u kojoj moraju slepo verovati nepogrešivosti tajnih službi, istih onih službi koje nikada nisu prošle kroz suštinsku reformu i provetravanje od kompromitovanih kadrova iz prethodnog režima.

Geneza modela: Kako je Đukanović patentirao granicu kao cenzuru

Da bismo u potpunosti razumeli savremene anomalije, moramo se vratiti na izvor. Model korišćenja graničnih prelaza kao instrumenata za ućutkivanje kritičara i profilisanje javnog prostora autorski je patent režima Mila Đukanovića. Tokom tri decenije apsolutne vlasti, DPS je razvio ideološki narativ u kojem je pojam države potpuno izjednačen sa pojmom vladajuće partije i njenog lidera. Shodno tome, svaka oštrija kritika partijskih monopola, sistemske korupcije, organizovanog kriminala ili državnog identitetskog inženjeringa automatski je proglašavana za 'atak na državu', 'rušenje ustavnog poretka' i 'maligni strani uticaj'.

U poznoj fazi svoje vladavine, kada je legitimitet režima počeo drastično da se urušava pod teretom afera i buđenja građanskog otpora, Đukanović je bezbednosni aparat u potpunosti podredio cilju očuvanja gole vlasti. Tada su stvoreni prvi zvanični, ali tajni 'crni spiskovi' nepoželjnih osoba iz regiona, prvenstveno iz Srbije. Ulazak u zemlju je zabranjivan istoričarima, piscima, novinarima i univerzitetskim profesorima.

Strategija je bila jednostavna i duboko autokratska: umesto da se sa neistomišljenicima uđe u otvorenu javnu raspravu i da se njihovi stavovi poraze argumentima u slobodnom medijskom prostoru, režim je iskoristio represivnu silu države da fizički ukloni nosioce kritike. Granica je pretvorena u filter podobnosti, a policijska značka u vrhovnog arbitra istine. To je bio trenutak kada je verbalni delikt ponovo, na mala vrata, uveden u crnogorsku političku zbilju, iako je formalno bio izbrisan iz krivičnog zakonodavstva.

Kontinuitet u praksi: Novi kuvari, isti stari recept

Tragedija crnogorskog društva nakon 2020. godine sastoji se u tome što je ovaj retrogradni model preživeo politički pad svog tvorca. Nove političke garniture su tokom opozicionog delovanja oštro kritikovale Đukanovićeve crne liste, nazivajući ih odlikom diktature i anticivilizacijskim činom. Međutim, onog trenutka kada su zasele u fotelje moći i preuzele poluge bezbednosnog aparata, shvatile su da je mnogo lakše zadržati i koristiti stare poluge kontrole nego graditi otvoren, tolerantan i transparentan sistem.

Danas svedočimo situaciji u kojoj se 'Milov model' primenjuje sa istim, ako ne i većim intenzitetom, ali pod novim političkim izgovorima. Ako je Đukanović branio državu od 'spoljnih neprijatelja', današnji donosioci odluka navodno brane javni poredak od 'govora mržnje' i 'uvreda'. Suština, međutim, ostaje nepromenjena: država koristi represivni aparat da bi kaznila mišljenje i izražavanje koji joj u datom unutrašnjepolitičkom momentu ne odgovaraju.

Ovaj kontinuitet praksi svedoči o dubokoj institucionalnoj lenjosti i nesposobnosti novih elita da izgrade sopstveni demokratski legitimitet. Preuzimanjem razrađenih mehanizama ANB-a i Uprave policije, nove vlasti su zapravo priznale poraz: pokazale su da im je policijska rampa draža od javne debate, a tajni spisak komforniji od vladavine prava. Na taj način, Đukanovićev politički duh nastavlja da tumara hodnicima crnogorskih institucija, diktirajući pravila igre i podsećajući nas na to da se suština sistema ne menja pukom promenom partijskih knjižica na vlasti.

Geopolitička diverzija: Ko i zašto želi trajno uništenje odnosa sa Srbijom?

Dublja analitička krtica u ovom bezbednosnom lavirintu otkriva da obnavljanje prakse tajnih spiskova nije samo unutrašnjepolitički hir, već deo šire, dobro osmišljene geopolitičke i regionalne strategije struktura iz senke. Unutar crnogorskog bezbednosnog sektora i državne administracije i dalje operišu duboko ukorenjeni kadrovi takozvane duboke države – recidivi bivšeg režima i radikalni elementi koji politički opstanak i ekonomske monopole grade isključivo na narativu o permanentnom sukobu sa Srbijom.

Ove strukture savršeno dobro razumeju da bi trajna stabilizacija, ekonomska saradnja i normalizacija odnosa između Podgorice i Beograda značili gubitak njihovog političkog razloga postojanja. Zato svaki put kada se na političkom nivou učini korak napred ka smirivanju tenzija i uspostavljanju dobrosusedskih odnosa, iz bezbednosnog aparata, kao po komandi, izroni nova odluka o zabrani ulaska nekom državljaninu Srbije.

Mehanizam delovanja:

• Održavanje permanentne krize
• Donošenje tajnih zabrana ulaska javnim ličnostima iz Srbije
• Izazivanje neizbežne reakcije zvaničnog Beograda
• Homogenizacija na bazi straha
• Plasiranje narativa o stalnoj ugroženosti od suseda
• Skretanje pažnje javnosti sa ekonomskih i unutrašnjih problema
• Sabotaža regionalnih inicijativa
• Pretvaranje granica u prostor političke odmazde
• Izolacija Crne Gore i usporavanje istinskog pomirenja

Kreatori ovih zabrana tačno znaju kako regionalni mehanizmi funkcionišu. Oni svesno povlače poteze koji će isprovocirati reakciju Beograda po principu političkog reciprociteta. Kada Crna Gora zabrani ulazak nekom medijskom radniku iz Srbije, Beograd odgovara kontramerama i zaustavlja crnogorske novinare ili intelektualce na svojoj granici. U tom začaranom krugu diplomatskog i policijskog rata, stvara se privid vanrednog stanja u kojem razum, dijalog i profesionalni standardi bivaju potpuno zbrisani. Najveću korist od takvog stanja imaju upravo oni koji su spiskove i napravili, jer se time produžava vek trajanja narativa o 'ugroženoj tvrđavi' koju treba braniti policijskim metodama.

Sloboda kretanja i sloboda izražavanja – kao dva temeljna stuba na kojima počiva moderna evropska civilizacija – žrtvovane su zarad sitnih, sumnjivih interesa po oprobanom receptu Mila Đukanovića.

Evropska šminka i autokratsko naličje: Paradoks briselskog puta

Nemoguće je analizirati ovaj fenomen a ne osvrnuti se na neverovatan nivo institucionalne hipokrizije koja prožima crnogorsku političku elitu. Dok se najviši državni zvaničnici tokom poseta Briselu, Berlinu ili Parizu ushićeno zaklinju u stoprocentnu usklađenost sa zajedničkom spoljnom i bezbednosnom politikom Evropske unije, dok govore o vladavini prava i ubrzanom zatvaranju pregovaračkih poglavlja, na domaćem terenu sprovode praksu koja je u direktnoj suprotnosti sa Poveljom EU o temeljnim pravima i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

Evropski sud za ljudska prava u Strazburu ima izgrađenu vrlo jasnu i rigoroznu sudsku praksu kada je u pitanju sloboda izražavanja i kretanja. Država koja pretenduje da bude deo tog pravnog prostora ne može sebi dozvoliti luksuz da donosi diskrecione odluke o progonu stranih državljana zbog njihovih verbalnih iskaza, a da pritom te odluke ne prate jasni, javno predočeni materijalni dokazi koji upućuju na stvarnu, fizičku opasnost po živote ljudi ili ustavni poredak.

Ova kontradikcija ne prolazi neprimećeno kod međunarodnih partnera, bez obzira na trenutnu političku blagonaklonost prema novim strukturama u Podgorici. Briselska administracija insistira na institucionalnoj predvidljivosti. Država u kojoj bezbednosna služba može, bez javnog obrazloženja i pravnog leka, da kroji spoljnu i regionalnu politiku putem tajnih spiskova, pokazuje da je njena evropska integracija samo fasada. Ispod te skupocene briselske šminke i dalje se jasno ocrtava grubo, prepoznatljivo naličje đukanovićevskog autokratskog sistema vladanja.

Dugoročne posledice: Normalizacija cenzure i puzajući autoritarizam

Kakve posledice povratak ovoj praksi ostavlja na samo crnogorsko društvo unutar njegovih granica? Najveća opasnost leži u procesu koji sociolozi politike nazivaju 'normalizacija devijacije'. Kada javnost navikne da država svako malo nekoga proglasi nepoželjnim zbog njegovih stavova, stvara se opasna društvena atmosfera u kojoj cenzura prestaje da bude incident i postaje poželjna društvena norma.

U takvom ambijentu, granica između opravdane zabrane ulaska nekom stvarnom ekstremisti koji poziva na nasilje i zabrane ulaska nekome ko samo oštro kritikuje rad aktuelne Vlade ili nekog ministarstva, postaje zastrašujuće tanka, porozna i fluidna. Danas su na meti oni čije mišljenje iritira vlast, ali logičan sled svakog bezbednosnog aparata koji ne trpi kritiku jeste da se sutra oštrice tog istog aparata okrenu prema unutrašnjim oponentima.

Istorijska pouka

Vlast koja nauči da probleme u javnom prostoru rešava pendrekom i rampom na granici, pre ili kasnije će te iste metode primeniti i na sopstvene građane, novinare i političke protivnike. To je gvozdeni zakon političke moći koji istorija Balkana potvrđuje bez izuzetka.

Domaći kritičari, civilni sektor i nezavisni intelektualci ovim putem primaju suptilnu, ali vrlo jasnu poruku: država poseduje mehanizme koji su brzi, efikasni, zaštićeni oznakom tajnosti i spremni da suspenduju osnovna prava ukoliko se pređe zamišljena linija političke podobnosti. To rađa autocenzuru, guši kritičku misao i pretvara društvo u sterilan prostor u kojem se preispitivanje odluka vlasti počinje tretirati kao jeres.

Izlazak iz Milove senke

Ponovno aktiviranje i praktična primena modela tajnih spiskova i zabrana ulaska zbog nepoželjnog mišljenja predstavlja jasan, crveni alarm za crnogorsku demokratiju. Ovaj fenomen je nepobitan dokaz da tranzicija vlasti u Crnoj Gori nije donela suštinsku promenu sistema, već samo prenamenu postojećih autokratskih alata za potrebe novih gospodara. Crna Gora je i dalje duboko zarobljena u senci politike Mila Đukanovića, a paradoks je potpun – njegovi najveći politički protivnici danas su postali njegovi najrevnosniji šegrti u sprovođenju policijske kontrole nad javnom rečju.

Crna Gora ne može postati istinski demokratsko, otvoreno i evropsko društvo sve dok njene granice služe kao ideološke carine, a njene bezbednosne službe operišu iz mraka tajnosti, svesno minirajući regionalne odnose radi sitnih političkih interesa. Snaga jedne države ne dokazuje se time koliko je visoko podigla zidove na svojim granicama da bi se izolovala od mišljenja koja joj se ne dopadaju. Snaga države dokazuje se stabilnošću njenih institucija, širinom njenog javnog prostora i sposobnošću da svaku retrogradnu, uvredljivu ili manipulativnu ideju porazi argumentima, zakonom i otvorenim dijalogom u slobodnom društvu. Vreme je da crnogorske političke elite konačno skupe hrabrost, izađu iz Milove senke, upale svetlo u bezbednosnom sektoru i unište tajne spiskove nepoželjnih. Sve ostalo je samo nastavak istog autokratskog kontinuiteta koji zemlju neumoljivo vuče unazad, ka marginama civilizovanog sveta."