"Kompas": Kako je Vučić postao arhetipsko zlo – nezabeležena količina monstruoznih tvrdnji

Kolumnu Nebojše Krstića za "Kompas" prenosimo u celosti:

"Želeo sam da ovaj tekst počnem citatom Miodraga Majića sa Tvitera, sada X-a. Majić je, za one koji ne znaju, a prema vlastitoj tvrdnji: 'Judge, doctor of law, writer, father… sometimes musician, photographer, adventurist…'.

Dakle, vlasnik je biografije čiji vlasnik zavređuje da bude citiran u jednom ovakvom tekstu.

Pre nekoliko meseci, u vreme kulminacije blokada svega živog, avanturista, pisac, fotograf i povremeni muzičar napisao je da je Vučićeva vlast 'arhetipsko zlo'. Taj sam njegov tvit rođenim očima video i dobro zapamtio. Sada ne mogu da ga nađem. Što znači da ga je autor obrisao, a AI nije zapamtio. Znam da je sudija i pisac objavu obrisao jer sam je u to vreme nekoliko puta citirao u svojim TV nastupima kao primer govora mržnje i poziva na nasilje. No, moguće da sebi dajem prevelik značaj i da je doktor pravnih nauka shvatio da bi ta njegova tvrdnja mogla, u slučaju da njegova opcija ne pobedi i ne izvrši lustraciju, za šta se sudija Apelacionog suda otvoreno zalaže, mogla pozitivno uticati na njegovu sklonost ka avanturizmu. A žao mi je što pisac bestselera nije bio stamenitiji i postojaniji, ne samo zato što bi mi upotpunio tekst za Kompas, nego zato što ta tvrdnja (o 'arhetipskom zlu!') predstavlja lajtmotiv blokaderskog pokreta. Majićev kolega pisac, Aca Lukas, rekao bi – ličnu kartu blokadera.

U zamenu za Majića AI mi nudi neke junake s blokaderske klupe za rezervne igrače. Među njima istaknuto mesto ima Dimitrije Vasiljević, 'srpski džez pijanista, kompozitor i profesor muzike' koji se nije setio da obriše svoj post na Fejsbuku: 'Kad kažem da je Aleksandar Vučić arhetipsko zlo i otelotvorenje demona, onda mislim na ovakve stvari…' (pa sledi neka morbidna i deskriptivna konfabulacija Aide Ćorović.

Ne poznajem ovog džez pijanistu pa sam se raspitao: predaje na Virginia Commonwealth University (VCU). Ako Google ne laže.

Potom se na sudiju-avanturistu i hrabrog kompozitora iz SAD naslonio i raščinjeni bogoslov (nemam snage da mu guglam ime) koji je krećući se Majićevom stazom (kojom blokaderi češće idu) u 'Utisku nedelje' Vučića i njegovu vlast nazvao 'biblijskim zlom'.

Bio bih nepravedan ako ovde ne bih pomenuo i novinarku N1 Danicu Vučenić. Ona je sedeći u studiju za vreme direktnog prenosa nekog od uličnih nasilnih protesta komentarisala  izveštavanje novinara s terena. Reporter je objavio da 'upravo stižu policijski hameri koji dovoze pojačanje' (kamera N1 je u tom momentu prikazala kordon koji je tom prilikom, baš kao i mnogo puta ranije i kasnije, pasivno trpeo udarce, polivanja  farbom, pljuvanje i razna poniženja, a onda i policijska vozila sa novim policajcima). Usledio je komentar Danice Vućenić: 'Znači, sada će policija hamerima da gazi mirne građane'. Rekla je to ne trepnuvši. Činjenica da srpska policija u svojoj istoriji nikad nije ni pomislila da učini takvo nepočinstvo za Danicu Vučenić nije predstavljala brigu. Niti joj je ikad kasnije palo na pamet da se izvini za pumpanje lažnim vestima koje vrši s namerom da gledaoce dovede do stanja mentalno nestabilnog pretis-lonca koji treba da eksplodira.

Kad je sve ovo počelo da (vam) se dešava? Tako bi glasilo pitanje psihijatra koji bi na svoj kauč polegao pomenute avanturiste, profesore klavira i novinarke. Tačan odgovor glasio bi: 'Nije mi to od juče'. Simptomi su počeli da se razvijaju još u vreme katastrofalnih poplava u Srbiji 2014. Vučić, tada premijer, tvrdili su oni koje danas zovemo blokaderima, spaljivao je leševe u visokim pećima u Smederevu. 'Spaljivanje davljenika' ili 'gaženje građana hamerima', samo su  oružja i oruđa u svakodnevnom radu 'profesionalnih' i 'nezavisnih' novinara koje je selektirao Šolak pre nego što je napustio i njih i Srbiju bogatiji za milijardu i 500 miliona evra.

Potom se u maglovitoj noći srušio vojni helikopter koji je prevozio bolesno dete. Vučić je od strane 'nezavisnih' novinara i sudija-političara već sutradan proglašen za ubicu deteta. Ova će se praksa nastaviti u slučajevima još nekih saobraćajnih nesreća. Ubrzo zatim, Vučić će 'ubiti' Cvijana, a ubrzo potom i Olivera Ivanovića. Sudijama i novinarima avanturistima ništa ne znači to što je, recimo, istragu o atentatu na Ivanovića preuzela prištinska vlast koja do dana današnjeg, evo deveta godina, nije uspela da makne s mrtve tačke, iako bi Kurti pravio turbo-slavlje da je uspeo da to ubistvo na bilo koji način prišije Vučiću.

No, 'arhetipsko zlo' nikako da se smiri pa je u fazi erupcije svoje demonske prirode poželelo da litijumom otruje vodu, zemlju i vazduh, i na taj način pobije čitav narod. Ceprisove sudije i tužioci preko noći su postali ekolozi i na taj su način (što bi rekao Mišel Uelbek) 'proširili područje borbe' protiv svog političkog protivnika.

U to prošireno područje izvrsno se uklopio 'Ribnikar', a nešto manje Dubona i Malo Orašje. Elitnom snobizmu više je prijalo lešinarenje na zločinu u centru Beograda nego masovni zločin u seoskoj sredini. Bilo je malo nategnuto da se odmah kaže da je Vućićeva ruka ubila decu u osnovnoj školi, mada je bilo pokušaja kroz tvrdnju da su deca ubijena zbog rijalitija koji emituje TV stanica koja podržava Vučića. U tim tvrdnjama istakao se opozicioni političar koji je još 2006. doveo 'Velikog brata' u Srbiju, a odmah potom i nekoliko drugih, ne manje vaspitno destruktivnih rijalitija. Argument za tvdnju da Vučić nije humano biće bila je tvrdnja da nije izrazio saučešće roditeljima ubijene dece, pa je predsednikova služba morala da pokazuje sliku  na kojima se Vučić upisuje u knjigu žalosti na mestu zločina u Svetozara Markovića. Bez obzira na to što je bilo zaista nemoguće iskonstruisati vezu između maloletnog ubice i vlasti, protesti protiv vlasti trajali su mesecima, a na bazi zloupotrebe tragedije stvorena je opoziciona lista 'protiv nasilja' koja je napravila ozbiljan profit na ubijenoj deci.

A najgore (za blokadere – najbolje!) tek dolazi. Pad nadstrešnice u Novom Sadu u trenu je okupio sve 'borce protiv nasilja', sudije-avanturiste, USaid– ove tužioce, borce protiv litijuma, Šolakove programske direktore, dekane i psihički upadljive profesore, rektora BU,  nevladin sektor, Dragana Bjelogrlića i sve glumce iz njegovih serija i, naravno, Gorana Markovića. Svima njima pogibija ljudi u novosadskoj tragediji bila je inicijalna kapisla za govor mržnje bez granica. Količina monstruoznih tvrdnji i manijakalnih konstrukcija koje su u poslednjih 18 meseci plasirane javnosti od strane ljudi koji su pogubili kontakt sa realnošću i onih sa vidnom dezorganizacijom psihe, nisu zabeležene u psihijatrijskoj povesti sveta. A što je u etru bilo više onih koji su Vučića proglašavali za ubicu (kog neko mora da zaustavi), to je N1 imao 'masniji' program, a streljanje Vučića se dešavalo uspešnije 24 sata dnevno, 7 dana u nedelji na svim talasima i štampanim stranicama Šolakovih medija. Organizacija blokada uz obaveznu linč rulju, uz fingiranje dejstva 'zvučnog topa', uz laž o ubistvu dečaka u Valjevu, uz izmišljotinu o 'snajperskom delovanju Vučića u Sarajevu' proizvodilo  je više učesnika maltretmana Srbije, a terorističko nasilje građana bivalo je žešće. To da je glavni stožer 'krvave šake', sastavljen od osoba koje nisu ni lude, ni zbunjene govori to što se šefovi terorista i siledžija sve vreme sistematski kriju iza nepostojećih studenata, njih 250.000 koje za sve ovo vreme niko nije pitao ni za šta.

Jesam li u tekstu o nečovečenju i javnoj egzekuciji Vučića pomenuo ulogu Tonina Picule i Kurtijevih lobista iz EP? Ako nisam, neka mi oproste, razlog je nedostatak prostora koji sam dobio za ovaj tekst".