Milan Božić za "Kompas": "Metodom protiv ludila – izbori pred nama, izbori za nama"

Kolumnu prenosimo u celosti:

"Ukoliko jedna vlast posle svake provere zadržava ubedljivu prednost, onda se pitanje više ne postavlja samo o učestalosti glasanja, već o razlozima zbog kojih njeni protivnici ne uspevaju da tu prednost ugroze

U zemlji Srbiji neke godine su sušne a neke godine su kišne, ali je svaka godina, izborna godina.

Naravno, razmatramo perod od 2012. do danas, od kada je koalicija oko SNS na vlasti.

Dopala mi se ova dosetka, parafraza jedne još starije, pa sam odlučio da je stavim u tekst, iako bi neko mogao da mi prigovori da nije 100% – što bi se u srpskoj kafani reklo – tačna.

Mada, hajde da 'utvrdimo gradivo'. Imali smo parlamentarne izbore 2012, 2014, 2016, 2020, 2022, 2023. i ove sada raspisane 2026. Dakle, sedam parlamentarnih izbora za četrnaest godina.

Ako na to dodamo troje izbora za predsednika Srbije, i brojne izbore za razne nivoe lokalne samouprave gde se posebno ističe Beograd, pokrili smo svih tih četrnaest godina.

Poslednje dve godine su bile posebno intenzivne jer su blokaderi od svakih lokalnih izbora pokušavali da naprave referendum, pa kada su ih sve pogubili, rekli kako to baš i nije važno, pobediće oni Vučića na parlamentarnim.

Sve mi se čini da jesu bili važni jer je blokaderima moral opao, a, naravno, i podrška pa su im skupovi sve skromniji i tužniji. Sada zaista podsećaju na parastos malobrojne porodice.

Postoji, istina je, jedna kolateralna korist. Ono što nastavnica geografije nije uspela, uspeli su lokalni izbori, jer, kako biste, ako niste baš iz tog kraja Srbije, znali gde je Kosjerić?

Ipak, osnovano je da se postavi pitanje šta je razlog ovako čestih izbora.

U savremenom svetu, to može da bude znak političke nestabilnosti. Izbori se raspisuju jer padaju vlade, raspadaju se koalicije i sve što vam iz arsenala političkih događanja padne na pamet.

Sa druge strane, Srbija je u poslednjih deceniju i po zapanjujuće stabilna. Stopa rasta je redovno regionalno, a neretko i na nivou Evrope, rekordna. Broj nezaposlenih se prepolovio. Socijalne mere daju rezultate, zemlji raste kreditni rejting, investitora je sve više.

Dakle, otkuda toliko izbora?

Postoje razlozi i za često raspisivanje izbora koji nisu vezani za nestabilnost vlasti ili gubljenje parlamentarne većine.

Prvi je poznat još iz britanskog parlamentarizma. Vlada ide na izbore da većinu koju ima u parlamentu utvrdi ili poveća.

Tu se SNS, i, pre svega njegov lider Vučić, pokazao kao veliki majstor.

Stalni izbori i stalne pobede utvrđuju mu imidž favorita koji stalno dobija i stvaraju unutrašnje politički duh u društvu koji, za sada, nikakva opozicija ne može da razori.

Drugi razlog za česte izbore je stalna kadrovska obnova. Srbija je mala zemlja i stranka koja ima skoro nepromenljivo biračko telo od 1,7 do 1,9 miliona glasova zapravo postaje narodni front. U njoj je svako ko prepoznaje svoj interes ili sposobnosti da se bavi javnim poslovima. Prirodno je da je zato opasnost od kadrovske paralize uvek prisutna. Česti izbori 'mešaju karte' i dovode nove ljude na vlast. To je praktična korist, ne samo za vladajuću stranku već i za državu kao celinu.

Treći razlog bi se kratko mogao nazvati 'Ja mogu. A vi, da vidimo'. Opisano normalnim političkim rečnikom, Vučić demonstrira energiju do sada neviđenu na našim prostorima. Danas u Kini, sutra u Koceljevi, prekosutra sa gostom iz inostranstva. Ta energija lomi protivnike što se najbolje vidi iz masovnosti blokaderskih skupova. U martu 2025. godine su imali preko 100.000 ljudi na ulici ali energiju nisu iskoristili. Sada im uglavnom preostaje da kukaju po socijalnim mrežama.

Ovo su faktori, a prepuštam vašoj mašti na volju da pronađete još poneki, što u oktobru imamo i sedme po redu parlamentarne izbore.

Šta je novost ovih izbora?

Očigledno, novost je nestanak značajnog dela opozicije i pojava blokaderskog pokreta.

Blokaderski pokret je sam po sebi zanimljiv i da nisu prepustili fakultete tim istim blokaderima, naši sociolozi i politikolozi, a bogami i psihijatri, mogli bi puno radova da objave i dosta master i doktorskih titula da dodele svojim đacima.

Ovako, analiza će zauvek ostati nedorečena, jer kada prođe vreme, sve će biti zaboravljeno.

Istraživanja javnog mnjenja govore o odnosu 5 : 3 : 2 i mislim da će se do izbora taj odnos samo malo promeniti, verovatno u korist vladajuće koalicije.

Šta znače ovi brojevi? Pa, očekuje se da vladajuća stranka dobije oko polovine glasova, blokaderi oko 30% a ostali učesnici će među sobom podeliti 20% glasova. Među ostalima je SPS jedini siguran da će dobiti bar 5% a možda i više glasova dok će se ostale stranke i liste boriti za cenzus od 3%.

Uprošćeno, Vučićev sistem bi se mogao opisati kratkom floskulom: Ništa tako dobro ne uspeva kao uspeh

Za početak neke skice za analizu svako pri iole zdravoj pameti bih postavio pitanje kako toliko glasova može da dobije jedan potpuno besmislen pokret.

Prvo, teza 'to nema nigde na svetu' nije tačna. Takvi pokreti su nastajali i nestajali, čak i okupljeni oko tobožnjih studenata što je valjda najprivremenije stanje ljudskog organizma. Sistem je postavljen tako da se 'studentom ne biva dugo', a oni koji oduže dobijaju ne baš pohvalnu etiketu 'večiti student'.

Poenta je što je primera malo i ne može se napraviti neko sistematsko poređenje. Imamo dva, tri primera u Aziji, poput Indije i Bangladeša. U Evropi mi pada na pamet samo jedan pokret u Švedskoj. Svi su završili tako što su se, posle ulaska u parlament, rasuli na grupe i frakcije. Nijedna nije postala stranka, a pojedinci su možda i napravili karijere ali nevezane za politički pokret na kome su ušli u politiku.

No, ponavljam, primera je malo i ne može se napraviti neka ozbiljnija komparativna analiza.

Sa druge strane, lako je sagledati opštu sliku. Opozicioni glasovi, umesto da se raspodele po strankama prema programu i politici tih stranaka, na ovim izborima imaju tendenciju da se ponajviše grupišu oko anarhičnog pokreta koji se graniči sa blesavilom.

Možda je to i neka sociološka nužnost?

Evo u šest izbornih turnusa distribucija glasova je bila normalna, a sada će biti nenormalna.

Dešava se.

Jasno je da nam se takvo objašnjenje ne dopada ali je možda, u svojoj banalnosti, zapravo tačno?

Banalnost ima neviđenu snagu.

No, predizborna kampanja je završena i ulazimo u izbornu kampanju. Dosadašnje iskustvo govori da se odnosi u biračkom telu formirani pre izborne kampanje veoma malo menjaju tokom same kampanje.

Međutim, specifičnost oboljenja naše političke scene, zvanog blokaderski pokret, otvara mogućnost da se oboljenje dovede na neku razumnu hroničnu bolest.

Da li bi zadovoljavajući rezultat bio 20% ili manje ili više pokazaće izbori.

Deluje mi da prostora ima. Osim Vučićeve enormne energije koja će i u završnici doneti još neki procenat glasova, na sebi moraju da porade i političke stranke koje su preživele paljevinu kontejnera i parastose. Recimo, Đilasova Stranka slobode i pravde ima još prostora da oko sebe okupi prozapadne birače, Novi DSS i SPS mogu, u prostoru nacionalnog revolta zbog ubistva generala Mladića u zatvorskoj bolnici, da pronađu još probuđenih nacionalno patriotski orijentisanih birača koji su, deprimirani, odavno prestali da glasaju.

Konačno, radi se o iskusnim političarima sa srpske opozicione scene kojima nije potrebno moje pridikovanje da razumeju da se radi ne samo o njihovoj političkoj sudbini nego i o političkom zdravlju Srbije

Englezi imaju frazu method against madness koja promoviše upotrebu strukturisanog sistema u regulisanju haotičnih situacija.

To bi mogao biti i slogan srpske institucionalne politike: Metodom protiv ludila!"