Božić za "Kompas": "Blokaderi Hilandara"

Deo opozicione scene uspeo je da protest, koji bi morao biti ozbiljan politički instrument, pretvori u mešavinu blokada, improvizacije i političke infantilnosti, piše Božić.

Kolumnu prenosimo u celosti:

"U proleće 1970. godine, Niksonova administracija je odlučila da vijetnamski rat proširi i na Kambodžu. Motiv je bio jasan, Kambodža je bila pogodna za prebacivanje severnovijetnamskih trupa i opreme u rat na jugu, koji je već tada delovao beznadežno po Sjedinjene Države. Ova mera je dodatno intenzivirala antiratne proteste u Americi. Na jedne od takvih protesta, na državnom univerzitetu Kent u Ohaju, 4. maja 1970. vlasti su poslale Nacionalnu gardu. Izbio je incident koji se završio masakrom. Četvoro je ubijeno, a devetoro teško ranjeno. Neki od njih nisu bili čak ni učesnici protesta, već posmatrači ili slučajni prolaznici.

Pola veka kasnije, opet u proleće, ali 2024. godine, širom sveta su se odvijali masovni protesti zbog izraelske odmazde u Gazi. Možemo raspravljati o osnovanosti ovako surove starozavetne odmazde za isto tako surov pokolj izraelskih civila koji je načinio Hamas, ali je činjenica da je Izrael izgubio propagandni rat. Na vrhuncu demonstracija, ulice Londona prekrilo je preko tri stotine hiljada demonstranata, a na brojnim univerzitetima u Americi studenti su zauzimali prostore, povremeno upadajući u zgrade. Na jednom od takvih protesta na Univerzitetu Kolumbija u Njujorku demonstranti su zauzeli i Harison hol. Predsednica univerziteta – to mu dođe kao rektor, ali sa ovlašćenjima, finansijskim pre svega – Minuš Šafik (Minouche Shafik) pozvala je policiju koja je privela stotinak demonstranata. Sasvim legalno i legitimno, radilo se o neovlašćenom upadu u posed. Na univerzitetima u Americi nastala je drama. Gospođa Šafik – inače poreklom Egipćanka, što je važno za razvoj događaja – napadnuta je sa svih strana. Napadnuta je da je represivna i guši proteste, ali, ironično, i da je antisemita jer nedovoljno suzbija antiizraelske proteste. Minuš se batrgala od 18. aprila, kada je pozvala policiju, do kraja avgusta 2024. i konačno podnela ostavku.

Od masakra na Kent univerzitetu do traljave predsednice Kolumbije prošlo je pola veka i Amerika se promenila.

Predsednik Tramp je 20. januara 2025, kako je to sada američki narodni običaj, održao inauguracioni govor pod kupolom Kongresa. Napolju je bilo previše hladno da se održi tradicionalni miting sa desetinama hiljada učesnika. Trampov govor, ne računam u to 'Amerika iznad svega' segmente, već sadržajni deo koji se ticao ekonomske politike, bio je, teško je to napisati, ali jeste – levičarski. Prepun briga za 'radne ljude' i najava mera kojima će im se pomoći.

Takav govor je pre tridesetak godina, recimo dok je Džordž Buš Mlađi bio predsednik, bio nezamisliv za jednog republikanskog političara. Mogao bi da ga izgovori Al Gor, kome su ukrali pobedu nad Bušom.

Još dvadesetak godina unazad ne bi smeo da ga izgovori ni demokratski predsednik, pripadao je generaciji socijalističkih lidera poput Bilija Branta ili Helmuta Šmita. A još dvadesetak godina ranije, u šezdesetim godinama 20. veka, naprosto bi bio nazvan komunističkim.

Amerika se promenila, ceo svet se promenio.

Čak se i Rusija promenila, obratite pažnju, Putin ovih dana najavljuje kraj rata!

Svakako, balkanska krčma bi to nazvala licemerjem, obrazovaniji deo krčme mimikrijom, a poneko bi i 'zafilozofirao' o tome kako se svet ne menja nego se menjaju oblici manipulacije.

U toj tezi se brkaju dve nepovezane stvari. Ako se menjaju oblici manipulacije, onda iz toga ne sledi da se svet nije promenio. Štaviše, već sama promena oblika manipulacije svedoči da se svet promenio. I to je stvarnost.

Projektovano na Srbiju, možemo svakako argumentovati u korist promena. Treba samo porediti stanje životnog standarda, privrede i infrastrukture pre petnaestak godina i danas – i šta ćete više.

Bez obzira na činjenice, deo srpske opozicione scene, u svom delovanju, ili bar onom manifestnom, deklarativnom, to u potpunosti ignoriše.

Stvorio je, ili bar učestvovao u stvaranju, jedan anonimni pokret čija je delatnost održavanje beskrajnih parastosa stradalima u tragediji sa nadstrešnicom, blokiranje rada prosvetnih ustanova i prevrtanje i paljenje kontejnera. Da stvar bude još tragičnija i komičnija, pridružio mu se segment intelektualne zajednice oličen u značajnom broju univerzitetskih profesora.

Verovatno nisam originalan, ali, ako i nisam, valja naglasiti: ovaj pokret je ne samo destruktivan i besmislen, on je naprosto budalaština.

Jedno mu se mora priznati, pokret je bez presedana u političkoj istoriji. Anonimni ljudi, možda i roboti, lepe pljuvačine po socijalnim mrežama.

Zastupaju, i to istovremeno, sve političke ideje. Jedni mlate srpskim zastavama i ne daju Kosovo. Drugi izjednačavaju ustaške manifestacije poput Tompsonovog koncerta sa milion ljudi koji su prišli Bogorodičinom pojasu. Treći landaraju po Hilandaru i ne znaju kako da se prekrste i, što je rekao Vučićević, možda i tamo organizuju neku blokadu rada manastira? Četvrti opasno akrobatišu na merdevinama spasavajući nepoznate ptice, koje su, valjda zato što su nepoznate, i zaštićene.

A možda to i nisu jedan, drugi, treći i četvrti? Možda je sve to jedna osoba koja u tišini bifea u Rektoratu ispisuje sve ludosti koje joj padnu na pamet?

Konačno, možda i nije osoba?

Zahvaljujući napretku informacionih tehnologija sve to može da piše kompjuterski program. Danas je virtuelni svet nerazaznatljiv od realnog.

Jedno se mora priznati.

Besmisao koji pokret širi jeste promena političke kulture.

E, tu dolazimo do razlika ili sličnosti sa promenom političke kulture u svetu.

Svet oko nas je postao civilizovaniji, a važan deo našeg političkog života – opozicija – nije! Naprotiv, retrogradirao je.

Tri i po decenije od osnivanja Mićunovićeve Demokratske stranke mi imamo balansere na merdevinama i takmičenje u prostaklucima i pljuvanju u dalj.

Nosiocima pokreta možda nije važno što će time izgubiti i glasove onih koji su protiv vlasti. Svakako im nije važno. Što ponašanjem očigledno i pokazuju, rušeći kulturu političkog života naočigled njenog podizanja u svetu.

Trebalo bi, ipak, da im bude važno šta će o njima pisati istoričari političkog života.

Mada, možda ni to nije važno. Teško da će se neki istoričar u budućnosti pozabaviti blokaderima Hilandara."